I
Kakva god bila slika Amerike u inostranstvu, ona je refleksija stvarnog stanja u ovoj zemlji i sadrži ocenu njene uloge u međunarodnoj politici. Vernost originalu ovakvih slika uvek je otvoreno pitanje; one niti odgovaraju niti su stvorene prema standardima fotografske objektivnosti, čak ni prema standardima žurnalističke reportaže. Sadašnja slika Amerike u inostranstvu nije izuzetak od ovog pravila i mislim da nije ni manje ni više iskrivljena od drugih koje su nacije tokom istorije, međusobno saobraćajući, formirale jedna o drugoj. Međutim, kad bi ovde bila reč samo o nerazumevanju, pogrešnoj interpretaciji i slučajnim, nasilnim ispadima resantimana ili mržnje, sama stvar teško da bi imala veći značaj od ograničenog, puko-istorijskog.
Ipak, postoji nekoliko aspekata u kojima slika Amerike u inostranstvu odstupa od gornjeg pravila. Prvi i možda najrelevantniji izuzetak je činjenica da evropska slika Amerike, za razliku od svih ostalih, ne može biti shvaćena kao puka refleksija i interpretacija aktuelnog stanja, zato što ona ne samo da prethodi rođenju Sjedinjenih država, nego i kolonizaciji; štaviše, ona na neki način prethodi čak i samom otkriću američkog kontinenta. Bez ove slike nijedan evropski kolonist nikad ne bi prešao okean. San, vizija koju je jedan deo evropskog ljudstva preneo na ovu stranu Atlantika bila je vodeća ideja koja je inspirisala kolonizaciju ove zemlje i njene političke institucije. Ova slika Amerike bila je slika Novog Sveta – ovo ime nije bilo dato nijednoj drugoj od mnogih novootkrivenih zemalja od početka modernog doba. Njen sadržaj činili su novi ideal jednakosti i nova ideja slobode, oboje, prema Tokvilu, “uvezeni” iz Evrope i u potpunosti shvatljivi jedino u kontekstu evropske istorije. Politička realizacija ove slike može se naći jedino u Sjedinjenim državama, u instituciji američke Republike. Ali čak i ova realizacija bila je jednim delom uvezena iz Evrope, jer su osnivači Republike savete za svoj poduhvat tražili kod Loka i Monteskjea, koji su imali jasnije i razrađenije pravne i političke principe za osnivanje novog političkog tela nego Ruso i Francuzi koji su uticali na istoriju evropske revolucije. (Jedan od razloga zbog kojih je Tokvil mogao razumeti strukturu Novog Sveta, tako duboko da je njegova knjiga o Americi još uvek, nakon sto dvadeset godina, standardno delo o ovom predmetu, je taj što je on bio Monteskjeov učenik.) Američkom Revolucijom, evropska slika Amerike postala je stvarnost: Novi Svet je bio rođen zato što je novo političko telo uvedeno u egzistenciju. Ali u tom znaku i tog istog časa Evropa i Sjedinjene države (to jest onaj deo novog kontinenta koji je zaista postao novi svet) postale su odvojena društva. Od tada, kakvu god da je sliku Evropa imala o Americi, ona nije postala model ili vodeća ideja za bilo šta što je učinjeno ili se događalo u Sjedinjenim državama. Od tada, to jest od kada je ovaj deo evropskog ljudstva prestao da bude kolonija, sačinio svoj ustav i proglasio se nezavisnom republikom, Amerika je postala san i noćna mora Evrope. Sve do poslednje trećine devetnaestog veka, sadržaj ovog sna bili su sloboda od oskudice i represije, zajedno sa snom o autonomiji čoveka i moći nad težinom prošlosti koja je, kako se činilo, kroz autoritet političkih institucija i tradiciju našeg duhovnog nasleđa sprečavala puni razvoj snaga koji je u Evropi započeo u šesnaestom veku. Ovaj isti san bio je noćna mora za one koje je ovaj moderni razvoj zabrinuo, a odluka o tome da li je Amerika san ili noćna mora nije donošena na osnovu konkretne situacije u ovoj zemlji, nego je u osnovi zavisila od političkih pogleda pisaca, od stavova koje su oni zauzimali u konfliktima i raspravama u svojim vlastitim zemljama. Međutim, mada su Amerika i Evropa postale odvojena društva, slika Amerike koja se vidi iz putopisa i novela, poema i političkih traktata nikad nije bila slika nečega stranog ili egzotičnog, kao slika Afrike ili Azije ili ostrva južnih mora. Ona je uglavnom bila, ponekad fantastično interpretirana i iskrivljena, slika onih stvarnih savremenih karakteristika evropske civilizacije razvijenih ovde u skoro savršenoj čistoti.
Ovo se pre svega odnosi na Tokvilov vlastiti stav, sasvim otvoreno izražen već u naslovu njegovog dela – Demokratija u Americi. Čitava knjiga svedoči o tome da je on bio mnogo više zainteresovan za demokratiju kao evropsku mogućnost ili, kako on to kaze, nužnost nego za opisivanje jedne strane zemlje. On je došao u Ameriku u nameri da nauči istinsku lekciju Francuske Revolucije, da shvati šta se dogodilo ljudima i društvu pod uslovima bez presedana, pod uslovima jednakosti. Poštovao je Sjedinjene države kao veliku i čudesno opremljenu laboratoriju u kojoj su bile iskušane najsavremenije implikacije evropske istorije. Bio je potpuno uveren da će Evropa, ako ne i ceo svet, biti amerikanizovani; međutim – i ovo je presudna razlika između ovih ranih i sadašnjih evropskih shvatanja Amerike – on nikad nije mislio o ovom procesu amerikanizacije kao o nečemu što bi bilo suprotno evropskom razvoju, kao da Evropa i Amerika imaju različito poreklo i različitu istorijsku sudbinu. Za Tokvila, Amerikanci nisu bili mlad narod pred kojim bi Evropljani mogli osećati ponosnu prednost porekla i civilizovanosti ili, što bi se u tom slučaju takođe moralo dogoditi, pred kojim bi se u pogledu vitalnosti osećali inferiorno. Amerikanci su, kaze on, “veoma star i veoma prosvećen narod koji je dospeo u novu beskrajnu zemlju.” Kad su mu govorili ono što im se činilo tako očiglednim, da “je američka nacija, kao što to i danas čini, krčila šume tamo gde su već vekovima postojale brilijantne i kompleksne civilizacije” (Robert Trumbull, False Ideas that befog Indis and us, NY Times Magazine, 1/24/54), mogao im je odgovoriti da je ta iluzija o mladosti zasnovana pre na ideji osamnaestog veka o “plemenitom divljaku” i pročišćavajućem uticaju necivilizovane prirode, nego na stvarnim iskustvima pionirstva i kolonizacije; ili da to kažemo na drugi način: samo zato što je nova istorijska svest Zapada koristila metaforu individualnog biološkog života za egzistenciju nacija, mogli su, kako Evropljani tako i Amerikanci, biti obuzeti fantastičnom idejom druge mladosti u novim zemljama.
Bilo kako bilo, Tokvil je u Americi tražio “sliku same demokratije, sa njenim sklonostima, njenim karakterom, njenim predrasudama i njenim strastima, da bi naučio čega se moramo bojati i čemu se možemo nadati od njenog napretka.” Princip jednakosti, koji je pustio korenje i proširio se novim kontinentom, bio je politički najrelvantniji i najupadljiviji od svih velikih događaja za “poslednjih sedam stotina godina” evropske istorije. Sa tačke gledišta moderne Evrope i razvitka modernog doba, Sjedinjene države su zemlja starija i bogatija iskustvom nego sama Evropa. Tokvil je bio toliko konzistentan u svom viđenju Amerike kao proizvoda evropskog razvoja da je čak i striktno unutar-američka kretanja, kao što je migracija na Zapad, video kao tok koji je započeo “u središtu Evrope, (prešao) Atlantski okean, i (nastavio da napreduje) preko samog Novog Sveta”. U svojim detaljima, ovaj uvid može biti diskutabilan i podložan korekcijama. Međutim u celini on ima potvrdu u činjenici da američka Republika duguje svoje poreklo najvećoj avanturi evropskog ljudstva koje se, prvi put od krstaških ratova i od uspona evropskog nacionalno-državnog sistema koji je na starom kontinentu podelio evropske narode, upustilo u zajednički poduhvat čiji se duh pokazao jačim od svih nacionalnih razlika.
Tokvil je samo najveći, ali ne i jedini autor devetnaestog veka koji je Novi Svet shvatio kao rezultat stare istorije i civilizacije. Danas, ovaj uvid je jedini element koji upadljivo nedostaje evropskoj slici Amerike. Svi drugi uvidi, pogreške, snovi kao i noćne more pisaca devetnaestog veka nekako su preživeli, mada degenerisani u klišee koji su tako trivijalni da je gotovo nemoguće držati ozbiljnom ijednu knjigu stalno rastuće literature o ovom predmetu. Ovi stari klišei zvuče sasvim obično i zbog toga skrivaju najneobičnji aspekt ove nove literature, naime, da je Amerika danas shvaćena kao zemlja koja nije srodna sa Evropom ništa više od bilo koje druge zemlje, a često i manje nego na primer Rusija, ali takođe i Azija, koje su obe, za značajan deo evropskog mnjenja – nipošto samo za komuniste ili za njihove saputnike – bile evropeizirane kroz marksizam.
Jedan od mnogih razloga za ovo savremeno zahlađenje, koji nam može pasti na pamet kad o njemu razmišljamo, jeste izolacija Amerike koja je, pre nego što je postala politički slogan, bila realnost više od sto godina. Gledano iz ovog ugla, evropska slika Amerike kao strane i sa njenim vlastitim razvojem nepovezane zemlje, svoje poreklo ima u Americi. Međutim, po mom mišljenju, mnogo jači razlog, koji takođe objašnjava zašto danas Evropa nalazi da su joj srodnije ne-evropske nacije, je zapanjujuće bogatstvo Sjedinjenih država. Istina je da je Amerika bila “zemlja izobilja” skoro od početka svoje istorije, i relativno blagostanje svih njenih stanovnika impresioniralo je još ondašnje rane putnike. Opšti visok standard življenja (kome nije smetala velika sreća niti ju je on sprečavao), bio je rano uočen i ispravno povezan sa političkim principima demokratije i pratećim ekonomskim principom prema kome ništa ne sme biti tako skupo kao lična posluga i ništa tako vredno kao ljudski rad. Takođe je istina, čak i da savremenici nisu zastupali ovo stanovište, da je razlika između dva kontinenta uvek smatrana većom nego nacionalne razlike u samoj Evropi.
A zatim, od izvesnog trenutka – po svoj prilici nakon Prvog svetskog rata, kada je Amerika izašla iz svoje duge izolacije i postala centralna preokupacija Evrope – ova razlika je promenila svoje značenje i od kvantitativne postala kvalitativna. Nisu više u pitanju bili bolji uslovi nego potpuno različiti uslovi koji razumevanje čine gotovo nemogućim. Poput nevidljivog ali vrlo stvarnog kineskog zida, bogatstvo Sjedinjenih država odelilo je ovu zemlju od svih drugih zemalja sveta isto onako kao što pojedinačne američke turiste deli od stanovnika zemlje koju posećuju.
Svi znamo iz ličnog iskustva da prijateljstvo uključuje jednakost i da, iako prijateljstvo može biti izjednačitelj postojećih prirodnih ili ekonomskih nejednakosti, postoje granice izvan kojih takvo jednačenje postaje potpuno nemoguće. Aristotelovim rečima – nikad ne može postojati prijateljstvo između čoveka i boga. Isto to važi i za prijateljstvo među nacijama, i to u još većoj meri jer izjednačujuća snaga prijateljstva ovde ne deluje, budući da je prisnost ograničena na ličnosti i ličnu sferu života. Među nacijama, izvesna jednakost uslova, mada ne mora biti identičnost, neophodna je za razumevanje i iskrenost. Nevolja sa američkim bogatstvom je u tome što je ono, u izvesnom trenutku, naraslo preko granice mogućeg razumevanja od strane drugih naroda, pogotovo od onih koji su nastanjivali matične zemlje iz kojih su došli mnogi američki građani, a bilo je čak i ličnih prijateljstava koja su prelaskom okeana bila stavljena na kocku.
Oni koji veruju da se ovakvo stanje stvari može lako korigovati programima pomoći, kao što su Maršalov plan ili “Point Four”, bojim se da greše. Veličina ovakvih programa, koja očito prevazilazi političke i ekonomske mogućnosti ove zemlje, bila je motivisana autentičnom plemenitošću i osećajem odgovornosti američke spoljne politike, i sve što su joj oni mogli doneti je ona neizvesna količina zahvalnosti koju dobročinitelj očekuje od onih kojima čini dobro, a koja po pravilu izostaje. Nije reč samo o tome da postoji nepoverenje u namere Amerikanaca, strah od ucene političkom akcijom koja nije tražena i sumnja u zle motive kad se pomoć daje bez ikakvih uzvratnih političkih obaveza. Ta reakcija je prirodna i nije potrebna nikakva neprijateljska propaganda da bi se ona pojavila. Kao kod svakog dobročinstva, akcija i suverenost odluke ostaju prerogativi dobročinitelja i, da još jednom citiram Aristotela, sasvim je prirodno da dobročinitelj više voli recipijente njegovih dobrih dela nego oni njega. Gde oni pasivno trpe, on deluje – oni, takoreći, postaju njegovo delo.
Stvarnim problemima Amerike u međunarodnim odnosima, komunistička propaganda u inostranstvu dodala je očigledno lažnu optužbu da bogatstvo Sjedinjenih država potiče od imperijalističke eksploatacije i još providniju izmišljotinu o klasno-izrabljivačkoj ekonomiji koja mase američkog stanovništva drži u bedi. Ove laži su u tolikoj kontradikciji sa stvarnošću da će biti kraćeg veka od savremenijeg i opasnijeg pokušaja prevođenja marksisticke podele na kapitaliste i proletarijat u termine spoljne politike i podele nacija sveta na bogate i siromašne, gde su Sjedinjene države naravno u prvoj kategoriji. Ova slika Amerike, na nesreću, ima izvesno uporište u stvarnosti, u faktičkoj razlici u pogledu bogatstva između Sjedinjenih država i ostatka sveta i zbog toga deluje ozbiljnije od svih tirada protiv imperijalističke, kapitalističke zemlje gladne eksploatacije, što je postala glavna fraza komunističke propagande.
Bogatstvo Sjedinjenih država nije laka stvar i najverovatnije predstavlja jedan od najozbiljnijih dugoročnih političkih problema, naravno na međunarodnom planu. Izgleda kao da je konzistentan razvoj principa jednakosti pod okolnostima velikog prirodnog obilja izmenio uslove ljudskog života u tolikoj meri da se čini kao da stanovnici takve zemlje pripadaju nekoj vrsti sui generis. A ovu situaciju ne čine boljom hvalisanja prosečnih američkih turista i njihove naivne pretpostavke da se slično čudo može dogoditi u bilo kojoj drugoj zemlji, samo kad bi narod te zemlje imao dovoljno mudrosti da prihvati američke institucije i američki način života. Osim toga, od prosečnog Amerikanca teško da se može očekivati uviđanje da, iako se princip jednakosti uslova proširio na ceo svet, ova jednakost uzima drugačiji pravac i zahteva drugačija merila u zemljama kojima nedostaje prirodno obilje američkog kontinenta. Ozbiljnija stvar je da ovakva nesposobnost razumevanja bilo kakvih drugačijih okolnosti ponekad u politici igra ulogu na najvišem nivou. Mnoge neugodnosti u britansko-američkim odnosima mogu se objasniti ovim razlogom. To je stara priča; ništa ne izgleda tako teško za razumevanje i ne stoji tako uporno na putu prijateljstvu kao radikalna različitost spoljašnjih okolnosti.
Oduvek su bogati narodi imali tu nesreću da budu klevetani, iskorišćavani i nepopularni, bez obzira na to koliko su zaista bili plemeniti. Da Amerika u inostranstvu ima ovakav pomalo starovremenski tretman niti je iznenađujuće niti preterano uznemirujuće. Međutim, stvari stoje potpuno drugačije ako se pogleda radikalni preokret u klasnoj strukturi onih čije su simpatije danas na strani Amerike i onih čije nisu. Vekovima je ova zemlja bila san nižih klasa i slobodoljubivih ljudi, ostajući noćnom morom buržoazije, aristokratije i izvesnog dela inteligencije, koji su u jednakosti pre videli opasnost za kulturu nego obećanje slobode. Restrikcija imigracije nakon Prvog svetskog rata dokrajčila je nade mnogih Evropljana iz nižih klasa da će svoje probleme rešiti emigracijom u Ameriku. Za njih, Amerika je postala pre svega buržoaska zemlja čije im je bogatstvo postalo nedostupno, baš kao i bogatstvo njihovih vlastitih buržuja. Ova situacija postala je još akutnija kada su Sjedinjene države nakon Drugog svetskog rata svuda podržale ponovno uspostavljanje ili kontinuitet status quoa, a zatim usvojile neprijateljski stav prema mirnoj i, uglavnom, umerenoj kontroli promena socijalnih uslova u Velikoj Britaniji pod vladavinom laburista. Od tada, ne samo da se činilo da Amerika poseduje bogatstvo koje prevazilazi najluđe fantazije, nego i da je odlučila da podrži bogate širom sveta. Ovo, naravno, niti je bila namera niti rezultat američke spoljne politike, koja je posebno preko Maršalovog plana pružila pomoć svim klasama evropskog stanovništva i gde su američki službenici u mnogim slučajevima odstupili od svojih pravila ne bi li našli lek za najgore socijalne nepravde. Uprkos tome, stvari su se odvijale na takav način da je njihov rezultat bio, uopšteno govoreći, taj da se simpatije za Ameriku danas mogu naći uglavnom među onim ljudima koje Evropljani nazivaju “reakcionarima”, dok se, nasuprot tome, anti-američkom pozom dokazuje nečiji liberalizam.
Verovati da su anti-američka osećanja, zato što ih je kao i sve druge nevolje eksploatisala komunistička propaganda, proizvod propagande znači ozbiljno potceniti njihovu široko rasprostranjenu javnu ukorenjenost. U Evropi, ona su se već razvila u svojevrstan novi izam; anti-amerikanizam koji, iako je u potpunosti destruktivan, preti da postane sadržaj evropskog pokreta. Ako je istina da svaki nacionalizam (iako ne i rođenje svake nacije) počinje stvarnim ili izmišljenim zajedničkim neprijateljem, onda tekuća slika Amerike u Evropi nije ništa drugo do verovatni početak novog pan-evropskog nacionalizma. Možda su naše nade, da će ujedinjenjem Evrope i ukidanjem sadašnjeg nacionalno-državnog sistema, nacionalizam postati stvar prošlosti, preterano optimistične. Na širem, popularnom nivou, za razliku od odluka državnika u Strazburu, sadašnji pokret za ujedinjenje Evrope pokazuje pretežno nacionalistcke crte, a zbrku između anti-američkog evropeizma i veoma zdravih i neophodnih napora za ujedinjenje evropskih nacija izaziva činjenica da su se svi ostaci evropskih fašizama pridružili borbi podsećajući svakoga da je od svih zvaničnih poglavara nacija Hitler bio prvi koji je obećao da će likvidirati zastareli evropski nacionalno-državni sistem i izgraditi ujedinjenu Evropu. Opasno je da široko rasprostranjena i neartikulisana anti-američka osećanja upravo ovde nalaze tačku svoje političke kristalizacije. Od kada Evropa više nije voljna da u Americi vidi išta više do nadu ili strah za svoj vlastiti budući razvoj, javlja se i tendencija da se osnivanje evropske države shvata kao akt emancipacije od Amerike.
II
Ako na trenutak pogledamo danas najuticajnije konkretne elemente evropske slike Amerike, videćemo da je njena gornja skica samo površno tačna. Njeni glavni elementi danas su posedovanje, razvoj i pretnja upotrebom atomskog oružja, sa jedne strane, i makartizam koji u raznim varijantama zastupa nekoliko političkih ličnosti, sa druge. Debate o atomskom oružju zasenjuju, a ponekad slučajno i reprodukuju, stari argument protiv bezdušnosti zemalja u kojima dominira moderna tehnologija, jednoličnost i monotonja života društva masovne proizvodnje, itd. Ali bez obzira da li debate o atomskom ratovanju reprodukuju stari kliše o tehnologiji ili ne, bliska veza između modernog ratovanja i tehnifikacije i motorizacije društva postala je očigledna za sve, a rezultat je da se veliki delovi populacije, a ne samo intelektualci, osećaju nelagodno i plaše se tehnološkog progresa i progresirajuće tehnifikacije našeg sveta.
Kriviti danas Ameriku za razvoj tehnologije i transformaciju sveta, kada je tehnologija tako očito glavni sastojak evropske istorije od početka modernog doba, očigledan je apsurd; od početka ovog veka Evropljani su shvatali tehnički napredak u Americi isto onako kako je Tokvil shvatao napredak demokratije u ovoj zemlji, to jest kao nešto što je fundamentalni interes zapadne civilizacije u celini, iako je iz određenih posebnih razloga svoj prvi nesputani izraz našao u Sjedinjenim državama. Ovo se promenilo od kad je bačena atomska bomba na Hirošimu; od tada narastaju tendencije da se na sva tehnička dostignuća gleda kao na inherentno zla i destruktivna i da se uglavnom Amerika, i ponekad Rusija, vide kao reprezenti ove destruktivne tehnifikacije sveta koja je Evropi strana i neprijateljska.
Iznenađujuće je da su Evropljani videli ovakav razvoj kao u suštini ne-evropski, budući da su savršeno dobro znali da je otkriće atomske energije bilo najvećim delom rezultat napora evropskih naučnika koje su politički događaji u njihovim vlastitim zemljama doveli u Ameriku. Nepristrasno govoreći, postoji veoma malo razloga da se proizvodnja atomskog oružja koristi kao dokaz da je tehnifikacija ne-evropski, američki fenomen. Destruktivni aspekt tehničkog napretka kao takav teško da može biti razlog za to, budući da je ovaj aspekt oduvek bio poznat s obzirom na blisku vezu između tehničkih otkrića i vojnih potreba. Izgleda da je ovde, kao i kod razlike u standardu života između dva kontinenta, odjednom linija razlikovanja umesto kvantitativnog poprimila kvalitativan karakter i pod uveličavajućim staklom američkih uslova učinila nevidljivim zapadne trendove.
Promena je očigledna. Destruktivni potencijali novog oružja su toliko veliki, a mogućnost fizičkog uništenja evropskih zemalja upotrebom ovog oružja u nekom budućem ratu izgleda toliko izvesno, da se proces tehnifikacije više ne shvata kao anti-duhovan ili kao onaj koji ubija duše, nego kao proces koji preti fizičkom destrukcijom. Konsekvenca ovakvog stanja stvari je da anti-tehnološko raspoloženje nije više specijalnost intelektualaca i da se mase više ne nadaju da će tehnološki razvitak poboljšati njihov položaj. Politički značaj tehnologije, pa prema tome i Amerike, leži u činjenici da se sada svi plaše i Amerike i tehnologije. Niko više ne veruje u puko instrumentalni karakter tehnološkog procesa, pre će biti da su svi skloni da misle kao Geteov Mefisto u Faustu: Die Elemente sind mit uns verschworen und auf Zerstorung lauft’s hinaus (Elementi su u dosluhu sa nama a uništenje je cilj). A ovo zvuči prilično istinito: savremeni razvoj tehnologije mnogo bolje karakteriše izazivanje prirodnih sila nego neprekidno usavršavanje metoda produkcije. Zbog toga lančana reakcija koja se oslobađa atomskom bombom može postati simbol dosluha između čoveka i elementarnih razornih sila prirode koje, iako su pokrenute čovekovim znanjem, mogu jednog dana uzvratiti i uništiti sav život na zemlji, a možda čak i samu planetu. Ispravno ili pogrešno, mnogi Evropljani ne vide tehnologiju u svetlu televizijskog ekrana nego u tami bombe bačene na Hirošimu. A ovu bombu su bacile Sjedinjene države koje su od tada postale predvodnik u daljem razvoju atomskog oružja. Tako je Amerika poistovećena sa užasavajućom, neljudskom silom moderne tehnologije, sa najvišom moći destrukcije kojoj se ništa ne može odupreti.
Standardan odgovor na ovu zastrašujuću sliku Amerike je da će atomska energija u rukama američke republike sasvim sigurno biti korišćena samo u cilju odbrane ili uzvraćanja i da će kao oruđe u rukama slobodne zemlje služiti slobodi širom sveta. Ovaj argument ima puno slabosti, od kojih je jedna nepredvidivost slobode. Štaviše Sloboda, za razliku od Pravde, ne može biti u potpunosti zagarantovana zakonima; zakonski okvir koji bi pokušao da osigura stalnost slobode ne samo da bi ubio sav politički život, nego bi čak uništio i onu marginu nepredvidivosti bez koje sloboda prosto ne može da postoji. Takođe, postoje teški problemi sa starim argumentom da zaštita slobode opravdava upotrebu sredstava nasilja i da će nasilje upotrebljeno u ime slobode uvek poštovati ograničenja koja mu takva upotreba postavlja. U krajnjoj liniji, ovaj argument počiva na starom uverenju “bolje grob nego rob”, i na političkoj filozofiji za koju je hrabrost politička vrlina par excellance, vrlina bez koje politička sloboda uopšte nije moguća.
Izvorno, ova prastara veza između slobode i nasilja ili uverenja da je hrabrost, to jest hrabrost da se umre i hrabrost da se ubije, najviša politička vrlina, osnovana je na predhrišćanskoj filozofiji za koju postoje “uslovi pod kojima život nije vredan življenja”, uslovi koji su se sastojali u okolnostima u kojima pojedinac postaje nesposoban da bude slobodan i biva potpuno izručen nužnostima animalnog života. Ovo važi u slučaju ropstva, kao i u slučaju neizlečive bolesti. U oba slučaja samoubistvo je, dakle, bilo primereno rešenje, rešenje koje je zahtevalo i hrabrost i ljudsko dostojanstvo. Pobedom hrišćanstva, izvorno hebrejsko uverenje o svetosti života bez obzira pod kakvim okolnostima on bio življen, faktički je, iako možda ne u političkoj frazeologiji, ukinulo moralni kod koji je za pojedinca važio u čitavom starom svetu: ratovi su se mogli pravdati na osnovu religije, ali ne na osnovu političke svetovne slobode kao takve. Isto tako, zbog svetosti života kao takvog, trgovina robljem tako uobičajena u starom svetu, događala se, ali nije više mogla biti opravdana. Sve u svemu, zapadna civilizacija je bila saglasna da se, Kantovim rečima, u toku rata ne smeju dogoditi stvari koje bi budući mir učinile nemogućim.
Na nesreću, pojavom atomskog oružja i hebrejsko-hrišćansko ograničenje nasilja i apelovanje na hrabrost postali su besmisleni, a sa njima i celokupan politički i moralni vokabular kojim smo tretirali ovaj predmet. Ograničenja mogu biti praktično postavljena jedino predvidivom razvoju; ona ne mogu računati na “iznenađenja tehnologije” (koja je Rejmon Aron nedavno analizirao kao centralni događaj Prvog svetskog rata), koja će, isto kao i proces rastuće tehnifikacije, neizbežno proizvoditi nova “čuda” od oružja: ništa činjenično, u postojećim okolnostima, nije verovatnije od ovih “čuda”.
I pored toga, naši današnji potencijali destrukcije u stvari su već daleko nadmašili sigurnosna ograničenja svih prethodnih ratova. Ovakva situacija dovodi u opasnost i pravu vrednost same hrabrosti. Osnovni uslov hrabrosti je činjenica da čovek nije besmrtan, da on žrtvuje svoj život koji će mu ionako jednog dana biti oduzet. Ljudska hrabrost bi bila neshvatljiva u slučaju da je individualni život dat pod istim uslovima kao život vrste (bila to vrsta posebnog naroda sa svojom jedinstvenom civilizacijom ili vrsta čovečanstva), koji je dat pod uslovom potencijalne besmrtnosti gde je smrt moguća, ali nije neminovna. Kao što osigurana besmrtnost uskraćuje bogovima hrabrost (vrlinu koja ostaje prerogativ smrtnika), u smislu da bogovi nikad ne mogu saznati šta je zapravo hrabrost, tako bi mogući, ali ne i nužni, besmrtni život uskratio hrabrost ljudima, ne samo zato što bi život bio najviše ljudsko dobro nego i zbog toga što bi postao centralni ljudski interes, tako da bi briga za puko preživljavanje prevagnula nad svim drugim obzirima. Pod takvim uslovima, svaka hrabrost bi se pojavila kao obična lakomislenost ili samoubilački prezir prema životu samom.
U bliskoj vezi sa ovim je drugo ograničenje ljudske hrabrosti, a to je uverenje ljudi da će ih potomstvo voleti i da će razumeti i sećati se žrtvovanja njihovih individualnih života. Čovek može biti hrabar samo ukoliko je siguran da će ga nadživeti oni koji su kao on, da deluje unutar nečega što je trajnije od njega samog, u “trajnoj hronici čovečanstva”, kako je to jednom rekao Fokner. Zato su u antici, kada su se ratovi najčešće završavali proterivanjem ili porobljavanjem čitavih naroda, pobednici osećali obavezu da sačuvaju za potomstvo dela i veličinu svojih žrtava ili neprijatelja. Tako je Homer spevao pohvalu Hektoru, a Herodot opisao istoriju Persijanaca.
Proizvodnja atomske bombe potkopala je ove stare temelje hrabrosti na kojoj počivaju svi argumenti za opravdanje rata u ime slobode, zato što je ovom proizvodnjom doveden u opasnost opstanak samog čovečanstva. Istina je da su mnogo pre lančane reakcije atomske bombe započele kalkulacije o tome koliko bi bombi bilo potrebno za uništenje celokupnog života na zemlji, što je navelo naučnike da spekulišu o verovatnoj dužini života ljudske vrste. Međutim, ove spekulacije su ostale bez političkog značaja, jer one računaju sa silama koje su izvan ljudske kontrole i sa dužinom života ljudske vrste koja prevazilazi ljudsku maštu. Relativna postojanost čovečanstva na zemlji, koja je smrtnicima potrebna za izvođenje hrabrih dela, nije bila dovedena u pitanje ili u sumnju. Sve ovo se promenilo kada smo mi sami pronašli sredstva kojima se može uništiti život ljudske vrste; nestala je vera da mi naše kratke živote živimo unutar okvira čija se trajnost pema našoj vlastitoj trajnosti odnosi kao besmrtnost prema smrtnosti. Političko dejstvo ove nove situacije ostalo bi na delu čak i kad bi bilo dokazano da su ovi strahovi probuđeni samim naučnim činjenicama i da je stalno usavršavanje destruktivne moći atomske bombe, kojim propaganda ove strahove neprestano podstiče, izvan naših sadašnjih tehničkih mogućnosti.
Hrabrost je u okolnostima modernog ratovanja izgubila mnogo od svog starog značenja. Dovodeći u opasnost ne samo život pojedinaca ili, u najboljem slučaju, čitavog naroda, moderno ratovanje je svakog smrtnika pretvorilo u svesnog člana čovečanstva čija mu je besmrtnost neophodna da bi uopšte bio hrabar i za čiji se opstanak mora brinuti više nego za bilo šta drugo. Ili, da to kazemo na drugačiji način, dok za pojedinca postoje određeni uslovi pod kojima njegov život nije vredan življenja, to isto ne važi za život čovečanstva. U trenutku kad rat eventualno može ugroziti egzistenciju čoveka na zemlji, alternativa između slobode i smrti gubi svoju staru plauzabilnost.
Dokle god je podeljena, Evropa može sebi dozvoliti luksuz da izbegava ove zaista uznemirujuće probleme modernog sveta smatrajući da opasnost po njenu civilizaciju dolazi spolja, da njoj samoj prete dve spoljašnje sile koje su joj podjednako strane: Amerika i Rusija. Oboje, i anti-amerikanizam i neutralizam su jasan znak da Evropa, ovog časa, nije spremna da se suoči sa konsekvencama i problemima svog vlastitog razvoja. Ovaj izlaz će automatski biti ukinut ako ujedinjena Evropa, udruživši svoje velike materijalne i ljudske, industrijske resurse, bude dovoljno jaka da izgradi svoja vlastita atomska postrojenja i proizvede svoje vlastito atomsko oružje. Tada će rasprave koje se danas, pod lažnom maskom spoljnopolitičkih debata, vode na pogrešan način vrlo brzo pokazati svoje pravo zbunjujuće lice. Doći će kraj sadašnjem otuđenju Evrope od Amerike zato što će biti sasvim jasno, kao i pre sto pedeset godina kada je problem jednakosti postao najvažniji problem za čitav moderni svet, da određeni moderni razvoj koji svoje poreklo ima u čitavoj zapadnoj istoriji i koji danas obuhvata sav civilizovani svet, nije američka stvar koja Evropu malo zanima isto onoliko koliko su Ameriku zanimale evropske stvari tokom veka američke izolacije, nego da je u Americi samo dostigao, po prvi put, svoj vrhunac, Tehnifikacija u Americi, od televizijskog ekrana do sposobnosti za vođenje atomskog rata, je stvar od jednakog interesa i za Evropljane i za Amerikance; sleganje ramenima povodom ovih stvari u slici Amerike koja obuhvata samo američku tehnifikaciju samo prikriva problem.
III
Nešto vrlo slično važi i za drugi moćni element u evropskoj slici Amerike. Teško da postoji ijedan Amerikanac koji je ovih godina putovao u Evropu, a da nakon svog povratka nije, sa izvesnom gorčinom, izvestio o velikom značaju koji evropska štampa daje svemu odavde što dolazi pod imenom makartizma, bez obzira koliko se bilo ko od nas trudio da definiše ovaj pojam. Amerikanci su obično skloni da u ovome vide potpuno pogrešno stavljanje naglaska i verovatno, bez obzira na čijoj strani su njihove simpatije, shvataju svoje iskustvo kao dokaz o iskrivljenoj slici o Americi u inostranstvu.
Pre nego što pokušam da zahvatim koren ove neugodne materije, možda bi bilo dobro da razjasnim jednu tačku koja se u ovoj zemlji obično previđa. Iskustvo sa totalitarizmom, i u formi totalitarnih pokreta i u formi prave totalitarne dominacije, potpuno je blisko svim evropskim zemljama izuzimajući Švedsku i Švajcarsku. Ovo iskustvo je Amerikancima strano i “neameričko” kao što su Evropljanima, često, strana neka posebno moderna američka iskustva. Standardni odgovor žrtvama nacizma i boljševizma uvek je isti: “To se ovde ne može dogoditi.” Makartizam za Evropljane ne može biti ništa drugo do dokaz da taj odgovor nije istinit. Vi ili prihvatate pretpostavke istražitelja kao istinite i verujete da najveći problem američke spoljne politike nije, kao što svi znaju, sovjetska Rusija, nego boljševizam u obliku domaće zavere koja postoji na svim nivoima, od običnih građana pa sve do najviših položaja u američkoj vladi, a zatim zaključujete da je itekako moguće da se to ovde dogodi i da je jedini razlog što se to ne događa upravo istraga koju vode senatori; ili, naprotiv, ne verujete u ovaj mit domaće zavere, a zatim primećujete vrlo slične karakteristike u metodama ovih komiteta, uključujući fabrikaciju mita zavere. Ovaj način rezonovanja je zapravo uobičajen, posebno kod ljudi koji su prvi put dobili šansu da malo podviknu. Ovo može biti neprijatno i ponekad čak uvredljivo; može povrediti nečija osećanja, ali na duže staze ne može napraviti ozbiljnu štetu.
Mnogo relevantniji je drugi aspekt same stvari koji se retko primećuje. Zanimljivo je videti koliko se malo opozicija, tako glasna u potpunoj slobodi ove zemlje, pominje u evropskim izveštajima. Žalosno je videti da čak i srazmerno dobro obavešteni Evropljani od svakog Amerikanca očekuju da ima isto mišljenje o ovoj stvari i odbacuju ga ne kao mišljenje jednog američkog građanina nego kao opšte američko mišljenje. Ono što izlazi na videlo u ovakvom ponašanju je tipično evropsko očekivanje da će uvek naići na neku vrstu konformizma, za koju nije potrebna čak ni pretnja ili nasilje, nego se ona pojavljuje spontano u društvu koje svakog svog člana uslovljava njegovim društvenim položajem tako savršeno, da niko ni ne zna da je uslovljen – ili prilagođen ili koordiniran ili… bilo koja druga grozna reč jezika moderne sociologije izmišljena da opiše običaje masovnog društva.
Ovo uslovljavanje individue društvenim prilikama davno je uočeno kao karakteristična pretnja američke demokratije i postalo je glavni razlog zbog koga je Amerika postala stalna noćna mora Evrope, čak upravo slobodoljubive Evrope. Evropski konflikt između države i individue, koji je tako često bio rešavan po cenu individualne slobode i zbog toga za Amerikance važio kao dokaz žrtvovanja ljudskih sloboda u ime države, Evropljani su shvatali u terminima konflikta između države i društva, tako da je pojedinac, čak i kad je bio izložen državnom nasilju, uvek mogao naći relativno bezbedan način da se skloni u svoj društveni ili privatni život. Jedino je totalitarna dominacija uspela, nijedna druga forma vladavine, čak ni apsolutna despotija, čak ni moderna diktatura, nije uspela da uništi privatnu socijalnu sferu, to sklonište individualne slobode. U pogledu američkih prilika, Evropa se uvek plašila da takvo sklonište u društvu ovde ne postoji, upravo zato što ovde ne postoji distinkcija između države i društva. Noćna mora se sastojala u tome da bi, pod uslovima vladavine većine, samo društvo bilo opresor, tako da ne bi ostalo nimalo prostora za individualnu slobodu. Tokvilovim rečima: “pod uslovima društvene jednakosti javno mnjenje pritiska duh svakog pojedinca takvom težinom, da većini nje potrebna sila da bi ga naterala da joj se prikloni”. Nenasilni pritisak javnog neodobravanja je toliko jak, da čovek drugačijih uverenja u svojoj usamljenosti i nemoći nema kuda da se okrene, tako da mu jedino preostaje da se saglasi ili da očajava. Ako primenimo Tokvilov uvid na moderne uslove, ako pokušamo da evropske strahove vidimo u tom svetlu, tada možemo reći da se Evropljani plaše da u Americi slobodi nije potreban teror ili nasilje da bi nestala, nego da ona može iščeznuti nekom vrstom opšte saglasnosti, nekim skoro neprimetnim procesom međusobnog prilagođavanja. A ovo je nešto što se do sada nije dogodilo ni u jednom delu zapadnog sveta.
Opasnost od konformizma i njegova pretnja slobodi, inherentne svakom masovnom društvu, nalaze se u senci nedavnih užasa terora kombinovanog sa ideološkom propagandom koji su posebne totalitarne forme za organizovanje velikih nestrukturiranih masa ljudi. One u isto vreme služe kao instrumenti za uništenje ostataka starog klasnog ili kastinskog sistema i sprečavaju nastanak novih klasa ili novih grupa, nastanak koji je obično rezultat uspešnih revolucija. Nije nezamislivo da se u uslovima već postojećeg masovnog društva, za razliku od klasno dezintegrisanog čije su procese dezintegracije ubrzavali totalitarni pokreti u skoro svim drugim zemljama, totalitarni elementi mogu izvesno vreme osloniti na konformizam, ili pre započeti korišćenjem dremljivog konformizma za svoje vlastite ciljeve, mada na kraju teško da mogu mnogo učiniti bez nasilja i bez konzistentne ideologije. Konformizam u inicijalnom stanju može biti iskorišćen da otupi oštricu terora i ideologije i tako posluži da se prelaz iz atmosfere slobode u maglovitu pred-totalitarnu atmosferu učini neprimetno.
U Americi su ove opasnosti, kao konsekvence jednakih uslova, to jest odsustva klasnog sistema, glavna pretnja masovnom društvu, bile neznatne i ostaće neznatne onoliko dugo koliko ustav ostane na snazi i koliko “institucije slobode” budu funkcionisale. Međutim, u Evropi u kojoj je stari klasni sistem nepopravljivo dezintegrisan i koja se čak i u netotalitarnoj atmosferi rapidno razvija u masovno društvo, ovakva zaštita protiv najgorih opasnosti konformizma ne postoji, a ona koja postoji delom je uvezena iz Amerike i još se nije dokazala ili ljudi još nisu naučili da je koriste. Posebna evropska zaštita, sa druge strane, kao što su običaji i tradicija, u modernim se opasnostima i nedaćama jednom već dokazala kao skoro potpuno beskorisna. Zbog toga Evropljani, čim prepoznaju konformizam u Americi, odmah dižu uzbunu; konformizam bez specifične američke zaštite, koja je posmatračima naravno manje uočljiva, može biti isto tako efikasno smrtonosan kao i druge krvavije forme masovnog organizovanja.
Govoreci o konformizmu, sa kojim Amerika ima mnogo duže iskustvo nego Evropa, Evropljani će prirodno uzvratiti onim istim stavom koji Amerikanci zauzimaju povodom totalitarizma: “to se ovde ne može dogoditi”, ali stavom u koji su možda manje uvereni. U stvari, činjenica je da se sve što se može dogoditi u Evropi, takođe može dogoditi i u Americi i obrnuto, zato što je istorija ova dva kontinenta, uprkos svim razlikama, u osnovi ista i zato što se, od kad je zapadna civilizacija proširila svoj uticaj na čitav svet i povezala ga, teško bilo šta može dogoditi u nekoj zemlji što se ne bi moglo dogoditi i u bilo kojoj drugoj. Poenta je da se u ovoj stvari, kao i kod atomskog rata, Evropa oseća mnogo izloženija opasnostima ovakvog razvoja nego Amerika. Kao što oseća da se njeni gradovi mogu mnogo lakše napasti i uništiti, ona isto tako oseća da su njene političke institucije mnogo nestabilnije, manje ukorenjene i time njene slobode izloženije unutrašnjim krizama. Izgleda da će proces koga se Evropa plaši kao “amerikanizacije”, a koji je zapravo nastupanje modernog sveta sa svim njegovim zbunjujućim pojavama i implikacijama, verovatno pre biti ubrzan nego zaustavljen ujedinjenjem Evrope, ujedinjenjem koje je, sa druge strane, skoro uslov sine qua non evropskog opstanka. Bez obzira da li će ovo ujedinjenje biti praćeno usponom anti-amerikanizma ili pan-evropskog nacionalizma, što danas izaziva strah, ujedinjenje ekonomskih i demografskih uslova će skoro sigurno proizvesti stanje stvari koje će biti ekstremno slično onom u Sjedinjenim državama.
Slika Amerike je sto dvadeset godina bila slika demokratije, i mada se nije sviđala svim Evropljanima, oni su je kao takvu prihvatili, jer su sasvim dobro znali da ona predstavlja vrlo bitan deo istorije zapada. Slika Amerike danas je modernost. To je slika modernog sveta onakvog kakav se pojavio u moderno doba i u kome su rođene i moderna Evropa i Amerika. Zbog destruktivnih potencijala koji su inherentni ovom zajedničkom svetu, Evropa nije više sigurna da li može da ga prihvati i, pod izgovorom da se odvaja od Amerike, ona pokušava da izbegne konsekvence svoje vlastite istorije. Evropska slika Amerike nije sposobna da nam kaže mnogo o američkoj stvarnosti i svakodnevnom životu građana Sjedinjenih država. Ako smo voljni da slušamo, ona nam može nešto reći o opravdanim strahovima Evrope za svoj duhovni identitet i o njenim još dubljim bojaznima za svoj fizički opstanak. A ovi strahovi i bojazni nisu specifično evropski, bez obzira šta nam Evropljani mogu reći. To su strahovi čitavog zapadnog sveta i, na kraju krajeva, strahovi čitavog čovečanstva.
Revidirana i produžena verzija teksta pročitanog septembra 1954. na panel diskusiji Slika Amerike u inostranstvu, na univerzitetu Prinston.
Napomena prevodioca: Ovaj tekst preveo sam prema skeniranim listovima iz Kongresne Biblioteke. Nekoliko godina nakon toga dobio sam knjigu Essays in Understanding, gde je taj tekst Džerom Kon, iz nekog razloga, podelio na tri dela i dao im sledeće naslove: Dream and Nightmare, Europe and the Atom Bomb i The Threat of Conformism, i objavio ih kao zasebne eseje. Sam tekst nije menjan.
Preveo Branislav Dujmić
Peščanik.net, 27.06.2011.
