Beograd, 17.6.2023, foto: Ivana Tutunović Karić
Beograd, 17.6.2023, foto: Ivana Tutunović Karić

Ideal dostojanstvenog rada nedostižan je nažalost mnogim radnicima širom sveta. Zbog toga više pričamo, i pišemo, o tome kako sprečiti najgore oblike modernog ropstva, umesto kako unaprediti uslove rada u one dostojne čoveka. U teoriji postoji gradacija pojmova koji nisu sasvim, a neki nisu uopšte, definisani važećim propisima. Gradacija se odnosi na stepen iskorišćavanja ljudskog bića protivno njegovom dostojanstvu, pravu na rad, a često i protivno nizu drugih ljudskih prava koje kao čovek može i treba da uživa.

Radna eksploatacija je oblik rada u kojem radnik ulaže daleko veću vrednost svog rada, od vrednosti naknade koju za taj rad dobija od poslodavca. Strogo formalno gledano, neka vrsta eksploatacije će se desiti uvek – poslodavac nikada neće isplatiti radniku identičnu vrednost koju je proizveo, odnosno ostvario, svojim radom. Ali kada ta nesrazmera postane takva da radnik ne može da uživa ni osnovna prava po osnovu rada na način koji je utvrđen međunarodnim standardima, kao i kada se očigledno ne poštuje ljudsko pravo na rad (sa svim komponentama koje ono podrazumeva, a koje su veoma precizno utvrđene međunarodnim standardima rada) onda možemo pričati o nedozvoljenoj radnoj eksploataciji. Ona nije uvek normirana u zakonodavstvu, zapravo gotovo nigde nećete naći definiciju radne eksploatacije. Uglavnom se krije u odredbama o sankcionisanju pojedinih nezakonitih uslova rada. Međutim, radna eksploatacija, ovako kako je prethodno opisana, može biti i zakonita. Tada poslodavac ne odgovara za svoja postupanja iako su ona očigledno usmerena protiv ljudskog prava na rad. U Srbiji nažalost imamo puno takvih primera – svaki rad van radnog odnosa predstavlja kršenje međunarodnih standarda rada i o tome sam dosta pisao. Samim tim, predstavlja i nedozvoljeni (a opet legalan) oblik radne eksploatacije.

Prinudni rad podiže skalu eksploatacije za stepen više. Kod prinudnog rada postoji međunarodno prihvaćena definicija, i ona potiče iz Konvencije 29 Međunarodne organizacije rada o prinudnom radu, koja je usvojena daleke 1930. godine. Prema ovoj Konvenciji, prinudni rad je svaki rad koji se od neke osobe zahteva pod pretnjom bilo kakve kazne i na koji ta osoba nije dobrovoljno pristala. Dakle, osim nesrazmerno loših uslova rada, sada imamo i element prinude – ako ne radite, stići će vas neka sankcija. Element prinude u potpunosti briše dobrovoljnost rada. Ne treba reći da je tako nešto strogo zabranjeno i može se podvesti pod više krivičnih dela. U Srbiji međutim postoje elementi prinudnog rada u važećem zakonodavstvu. Zloglasni prinudni rad korisnika novčane socijalne pomoći je prošle godine ukinut jer je ustanovljeno da je neustavan dok se i dalje „učenje kroz rad“ na dualnom obrazovanju može smatrati oblikom prinudnog rada iako je tako nešto zabranjeno i Konvencijom 29 ali i Konvencijom 105 MOR o ukidanju prinudnog rada.

Konačno, postoji pojam modernog ropstva, odnosno robovskog rada. Ovaj oblik rada inkorporira sve što je prethodno rečeno ali dodaje još jedan element – osim teških uslova rada i pretnje nekom sankcijom, sada se radniku ograničava i sloboda kretanja. Može se reći da je u ovom obliku rada zavisnost radnika od poslodavca potpuna. Ne samo da ne postoji slobodan izbor zaposlenja i da odluka hoće li neko raditi ili neće nije realno na radniku, već se njegova sloboda kretanja (što dalje od poslodavca) faktički ograničava. Ovakve pojave najčešće postoje kod stranih radnika, kojima se oduzimaju lična dokumenta, odnosno putne isprave (pasoši) kako ne bi mogli da napuste poslodavca. Ograničavanje slobode kretanja ne treba shvatiti bukvalno – najčešće postoji neka vrsta (nelegalnog) obezbeđenja koje i sprečava kretanje radnika, ali robovski položaj može postojati i kada osoba faktički ne može da napusti poslodavca iako joj je kretanje dozvoljeno u ograničenoj meri – na primer, ako može da se kreće van mesta na kojem radi i živi ali pod pratnjom, ako nema sredstava ili nema dovoljno sredstava da napusti poslodavca i vrati se kući (ili da ode bilo gde van domašaja uticaja poslodavca), ako je ucenjena nekim navodnim dugom koji će morati da isplati ako napusti poslodavca, ako će izgubiti boravak u državi u kojoj se nalazi u slučaju da napusti poslodavca, i slično. Ovakvi primeri ne samo da nisu retki, već i u Srbiji postoji jasan trend modernog ropstva, koji smo pre svega imali prilike da vidimo na primeru Linglonga ali je jasno da taj primer nije usamljen. Interesantno je da se u tom smislu Linglong našao u „odabranom“ društvu u pripremnim materijalima za izradu teksta Uredbe o kojoj će biti više reči u nastavku, i to zajedno sa robovskim radom ujgurske nacionalne manjine u Kini, kao i zloupotrebom dečjeg rada u rudnicima na Madagaskaru.

Imajući u vidu sve napred rečeno, nije čudno što Evropska unija, na talasu dobrog impulsa regulisanja najvažnijih prava radnika, želi da nametne svojim državama članicama jasne kriterijume koje moraju poštovati kada je reč o prinudnom radu ali i korišćenju proizvoda i usluga koji su nastali prinudnim radom. Zabrana svih napred navedenih oblika eksploatacije naravno već postoji. Problem je međutim globalnog karaktera i ne može se rešiti na nivou članica Evropske unije. Otuda smo dobili predlog još jednog „univerzalnog“ propisa kojim bi se mogao načiniti značajan pomak ka eliminisanju prinudnog rada širom sveta.

Inicijativa za usvajanje Uredbe o zabrani proizvoda nastalih prinudnim radom na tržištu Evropske unije relativno je nova ali se već došlo do stadijuma postojanja nacrta Uredbe. Sasvim je moguće da ona bude usvojena tokom 2024. godine. Takođe, trebalo bi napomenuti da je u pitanju uredba, a ne direktiva. Dok se direktive transponuju kroz nacionalno zakonodavstvo, time uvažavajući mogućnost da se pojedina pitanja urede u skladu sa pravnom tradicijom i konkretnim specifičnostima svake pojedinačne države, uredbe važe direktno i obavezujuće su danom početka primene za sve članice. Početak primene ove Uredbe određen je 24 meseca po njenom usvajanju.

Iako je Uredba daleko od faze završenog teksta, može se načiniti osvrt na neka najvažnija rešenja koja radna verzija teksta u ovom trenutku sadrži. Regulativa se oslanja na definiciju prinudnog rada koja je data u Konvenciji 29 MOR. Materija koju obuhvata je komplementarna i sa Direktivom o dužnoj pažnji u lancima snabdevanja, koja je takođe u pripremi. Osnovna ideja je da se proizvodi (i usluge) koji su nastali prinudnim radom ne mogu uvoziti na tržište Evropske unije, ali i da se ne mogu izvoziti za tržišta trećih zemalja, ili „zaobilaznim“ putem naći svoje mesto na tržištu EU uvozom iz trećih zemalja. Dakle, tražena zabrana korišćenja proizvoda i usluga je praktično apsolutna. Vlasti država biće nadležne da sprovedu istragu i sankcionišu kršenje ove zabrane, koja uključuje i povlačenje proizvoda i njegovo uništavanje. Odluka koju donese nadležni organ u jednoj od država članica, važiće u svim ostalim. Prijavu da neko krši zabranu moći će da podnese svako – fizička i pravna lica, ali i udruženja koja nemaju status pravnog lica. Evropska komisija je s druge strane dužna da objavi i redovno ažurira bazu podataka o licima i geografskim područjima koja su „rizična“ za prinudni rad, odnosno iz kojih prozvodi moraju biti pod posebnim režimom provere. Informacije koje će opredeljivati odluku da se određeni proizvodi ili geografska područja označe kao rizični dolaziće iz zvaničnih izvora (odluke državnih organa, sudova, drugih relevantnih tela) ali i od međunarodnih organizacija, kao i relevantnih organizacija i lica iz trećih država. Ovo je logično rešenje jer su Uredbom obuhvaćeni ne samo poslodavci koji koriste prinudni rad, već i mere koje sprovodi država a koje se mogu smatrati prinudnim radom.

Šta ovo znači za Srbiju? Ako se nastavi politika ozbiljnog i sistematskog kršenja ljudskih prava radnika u narednom periodu, već kroz par godina pojaviće se slučajevi zabrane izvoza pojedinih proizvoda u Evropsku uniju. Kako se situacija u Srbiji bude odvijala na gore (a to je realno očekivati dokle god su aktuelne političke elite na vlasti i dokle god se sprovodi politika trke do dna) to će krug sankcionisanih kompanija biti širi. Moraće dakle nešto da se menja – ako ne iz ljubavi prema ljudskim pravima (koje očigledno nema ni među političarima ni među kapitalistima) onda iz zaštite ekonomskih interesa onih sumnjivih „investitora“ koji upravo Srbiju smatraju privlačnom zbog blizine tržišta EU i mogućnosti da se ovde robovskim radom proizvodi sa minimalnim troškovima. Zahvaljujući novoj Uredbi, tako nešto više neće biti moguće. Ne treba međutim biti preveliki optimista i čekati na efekte ovog poduhvata. Naprotiv, ovo bi trebalo da bude samo još jedan znak da je vreme divljačkog kapitalizma na izmaku i da bi njegov kraj mogao da dođe potpomognut delovanjem trenutno prevlađujućih struja u institucijama EU, ali pre svega jasnim izražavanjem nezadovoljstva radnika i sindikata postojećim stanjem u Srbiji. Šta čekamo?

Peščanik.net, 19.06.2023.

LJUBAVNA PESMA ZA EVROPU

The following two tabs change content below.
Mario Reljanović je doktor pravnih nauka, naučni saradnik na Institutu za uporedno pravo u Beogradu. Bavi se temama iz oblasti radnog i socijalnog prava, ljudskih prava i pravne informatike. U periodu 2012-2018. radio je kao docent i vanredni profesor na Pravnom fakultetu Univerziteta Union. Na istom fakultetu je u periodu 2009-2018. bio na čelu pravne klinike za radno pravo. Predsednik je udruženja Centar za dostojanstven rad, koje se bavi promocijom radnih i socijalnih prava. Saradnik je više drugih organizacija civilnog društva i autor nekoliko desetina stručnih i naučnih radova. Za Peščanik piše od 2012. godine.

Latest posts by Mario Reljanović (see all)