Škotska, Veneto, Lombardija, Katalonija… to su EU regioni koji traže viši stepen samouprave, u nekim slučajevima i potpunu nezavisnost od matičnih država. Ali nijedan od tih regiona ne želi da izađe iz EU. Naizgled je paradoksalno što se takvi zahtevi poklapaju sa periodom jačanja Evropske unije. Ali ta kontradikcija je samo prividna.
Evropska unija je nametnula novi poredak koji nije usaglašen sa prethodnim, već ustanovljenim aranžmanima koji regulišu odnose regiona i nacionalnih država, političke i ekonomske. Ukoliko zaista želimo „sve tešnju uniju“, ova neusklađenost zahteva prilagođavanje pre svega na nivou EU, a ne na nivou država članica (vidi ovde).
Fiskalni transferi sa severa na jug Italije i Španije zamišljeni su kao mehanizam stabilizacije koji treba da neutrališe trgovinske disbalanse. To znači da se suficitom severnih regiona fiskalno finansira deficit regiona na jugu: takav zatvoren mehanizam imao je smisla dok su trgovinski i fiskalni tokovi bili simetrični, kao što je bio slučaj pre uspostavljanja jedinstvenog tržišta EU i uvođenja evra; ali teško ga je opravdati kada su tokovi asimetrični. Navešćemo jedan primer: pre uvođenja evra, Katalonija je beležila trgovinski deficit sa ostatkom sveta i ogroman trgovinski suficit prema ostatku Španije; danas ovaj region ima suficit sa ostatkom sveta u visini od 6% BDP-a, dok je suficit sa ostatkom Španije prepolovljen. Uprkos tome, fiskalni transferi prema ostatku Španije ostaju nepromenjeni: 8% BDP-a.
Budući da zahtevi Katalonije i severnih regiona Italije da fiskalni transferi budu smanjeni proizvode utisak da su u pitanju sebične pobude koje narušavaju načelo solidarnosti neophodno svakom društvu, fiskalne transfere treba bliže ispitati iz perspektive njihove moralnosti i efikasnosti.
Sa stanovišta moralnosti takve prakse, prihvaćen je stav da su fiskalni transferi između bogatijih i siromašnijih regiona pravični. To bi bilo tačno kada bi se regionalni transferi zaista vršili između bogatih i siromašnih. Ali to ovde nije slučaj. Prinosi od kapitala posle oporezivanja pokazuju opštu tendenciju izjednačavanja u okruženjima u kojima se kapital slobodno kreće; otuda tamo gde postoje bilo kakve dodatne dažbine, taj dodatni trošak ide na teret rada, a ne kapitala. Dodatne troškove snose ljudi sa nižim platama, koji uz to dobijaju manju socijalnu zaštitu. To znači da se fiskalni transferi, u najboljem slučaju, vrše unutar iste klase.
Sa stanovišta efikasnosti, fiskalni transferi se pravdaju kao sredstvo smanjivanja regionalnih dispariteta. Međutim, činjenica je da se regionalni dispariteti takvim mehanizmom zamrzavaju ili čak produbljuju. O tome jasno govori nizak nivo razvijenosti i visoka stopa nezaposlenosti u južnim regionima Italije i Španije, uprkos godinama fiskalnog prelivanja. Zapravo, fiskalni transferi na račun siromašnih slojeva iz bogatijih regiona završavaju kao subvencija za nezaposlene u manje razvijenim regionima, od čega najviše koristi imaju kompanije i vlasnici kapitala: nezaposlenost na jugu obara cene rada u čitavoj zemlji i omogućuje kompanijama da ostanu konkurentne i bez dodatnih investicija u inovacije i bolje upravljanje.
Sve u svemu, ukoliko ne uključuju proizvodne investicije osmišljene da unaprede produktivnost u regionima primaocima, fiskalni transferi između regiona nisu pravični i ne doprinose smanjenju regionalnih dispariteta, a pritom održavaju nizak nivo produktivnosti i visoku stopu nezaposlenosti. To se može uporediti sa korišćenjem sredstava iz kohezionog fonda EU: glavni primaoci sredstava pre proširenja na zemlje istočne Evrope bili su Portugalija, Irska, Grčka i Španija, to jest 4 zemlje kojima je kasnije bila potrebna najveća finansijska pomoć da prežive finansijsku krizu.
Zašto se kritika takvih mehanizama čuje tek danas? Verovatno zbog pomenutog faktora asimetrije. Dok su trgovinski i fiskalni tokovi unutar zemalja bili simetrični, koliko god da su bili nepravični i neefikasni to je bio mehanizam zatvorenog kruga i takvi transferi su se vraćali kao trgovinski suficit. Isto bi se dogodilo ako bi se fiskalni transferi „evropeizovali“, pretvaranjem EU u „uniju transfera“: što je predlog koji nailazi na oštro protivljenje Nemačke koja bi bila glavni davalac, a koja već ima sopstveni sistem fiskalnih transfera (Länderfinanzausgleich), znatno složeniji od onih koji disparitete održavaju umesto da ih smanjuju.
Iz dva navedena razloga sledi da bi odgovarajuća alternativa fiskalnim transferima kao mehanizmu recikliranja trgovinskih suficita bio mehanizam za izbegavanje suficita. Kako bi to moglo da funkcioniše? Evropski think tank Bruegel se zalaže za decentralizovano vođenje pregovora o nadnicama u Italiji, zato što srednje nadnice koje prate srednju produktivnost za rezultat imaju preniske plate na razvijenijem severu i previsoke plate na manje razvijenom jugu, čime sever stiče konkurentsku prednost kojom se može objasniti trgovinski suficit u odnosima sa jugom.
S druge strane, više plate na severu, koje odgovaraju višem nivou produktivnosti, pružile bi jugu konkurentsku prednost i doprinele smanjenju trgovinskog deficita i visoke stope nezaposlenosti. Isto se može reći za Španiju, gde bi najavljena nezavisnost Katalonije mogla dovesti do porasta plata i smanjivanja suficita, što bi razvoju južnih regiona doprinelo više nego fiskalni transferi.
Paralelno sa decentralizacijom pregovora o ceni rada, oni regioni koji ostvaruju suficit bi uz smanjivanje fiskalnih transfera mogli i morali povećati domaću tražnju kroz javnu potrošnju. Tako bi se konsolidovao viši nivo plata i osigurala veća tražnja za regione u deficitu. Sve u svemu, regioni koji zaostaju povećali bi izvoz, dohodak i zaposlenost: to je poželjna razvojna spirala kojom bi se zamenili sadašnji neželjeni trendovi.
Kriza evra je ukazala na nedostatke asimetrične monetarne unije sa centralizovanom monetarnom i decentralizovanom fiskalnom politikom. Takođe, fiskalna politika centralizovana na nivou nacionalne države nije uskladiva sa ekonomskom dinamikom regiona koji su sa drugim regionima EU bolje povezani nego sa domaćim regionalnim partnerima. Neophodan je sistem supsidijarnosti dubljeg zahvata, u političkom i fiskalnom smislu. Odluke se moraju donositi na nivou bližem građanima, a na viši nivo prenositi samo ako i kada se to pokaže kao pravičnije i efikasnije.
Na koji način se može ostvariti takva puna supsidijarnost – stvaranjem nekoliko novih država u EU ili federalizacijom postojećih članica – pitanje je za političku debatu. Isto važi i za fiskalnu politiku. Svaki administrativni nivo mora se samofinansirati porezima povezanim sa uslugama koje se na tom nivou pružaju, što znači da se porez na dobit preduzeća mora evropeizovati za ona preduzeća koja posluju na jedinstvenom tržištu, a priliv iskoristiti da se osigura agregatna tražnja usmerena na punu zaposlenost na nivou EU i finansiranje programa konvergencije koji će unapređivati razvoj regiona koji zaostaju, umesto što se bezuslovnim direktnim fiskalnim transferima održavaju postojeći dispariteti.
Predsednik Evropske komisije Jean-Claude Juncker nedavno je izjavio da strahuje od EU sastavljene od 98 država članica kojom bi bilo nemoguće upravljati. Problem nije u broju država, već u institucionalnoj arhitekturi. U skladu sa prihvaćenim politikama, EU već sarađuje sa 272 regiona u EU, od kojih je samo mali broj spreman za punu samoupravu. Pronalaženje zadovoljavajućeg rešenja za regione koji su za to spremni i to žele, i reformisanje arhitekture EU na način koji će taj proces učiniti društveno prihvatljivim, demokratičnim i kontrolisanim, jeste težak, ali neizbežan zadatak. Da li je neko spreman da se tog zadatka prihvati?
Autor je ekonomista iz Barselone, savetnik u gradskoj vladi (2014-16) i analitičar u Fundació Catalunya-Europa.
Jordi Angusto, Social Europe, 15.11.2017.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net, 29.11.2017.
