Protesti u Londonu 2015, foto: Neda Radulović-Viswanatha
Protesti u Londonu 2015, foto: Neda Radulović-Viswanatha

Britanska ministarka unutrašnjih poslova Suela Brejverman je u pravu kada konstatuje slom sistema. U svemu ostalom greši, posebno kada se bavi uzrocima tog sloma. On nije nastao zbog navale migranata i tražilaca azila, a svakako ne zbog njihove „invazije“ na Britaniju, već je rezultat politike koja je i namerno i slučajno zapustila savladivu situaciju i dopustila joj da preraste u hroničnu krizu.

Uprkos povećanoj histeriji u društvu, broj tražilaca azila u Britaniji se smanjuje. Broj ljudi koji čamcima prelaze Lamanš dramatično se povećao – sa 299 u 2018. na mogućih 50.000 ove godine. Ali veća vidljivost tražilaca azila nije isto što i porast njihovog broja. Ljudi prelaze Lamanš u čamcima jer su im zatvorene druge rute – tunel pod Lamanšom, trajekt i vazdušne linije. Iz iskustva znamo da kada se jedna ruta zatvori, migranti i tražioci azila traže druge, često opasnije puteve.

Bilo kako bilo, ukupan broj ovih ljudi je i dalje relativno nizak. Prema Opservatoriji migracija Oksfordskog univerziteta, 103.081 osoba zatražila je azil 2002, a jedva polovina tog broja – 56.495 – učinila je to prošle godine. (Parlamentarni brifing daje nešto niže brojke za obe godine, ali ukazuje na isti trend.)

Ono što se promenilo jeste količina neobrađenih zahteva za azil. Do negde 2012, razlika između ukupnog broja predatih zahteva za azil i broja zahteva koji još nisu obrađeni bila je relativno mala. Taj raskorak se vremenom širio, posebno od 2018. Krajem 2010. bilo je 5.978 predmeta za koje još nije doneta prvostepena odluka; do kraja 2018. takvih predmeta je bilo 27.256, a do drugog kvartala ove godine skoro 100.000. Broj nerešenih predmeta je tokom protekle decenije rastao oko 15 puta brže od broja zahteva za azil.

Jasno je da tu imamo problem kapaciteta. Od 2016. broj službenika koji donose ove odluke značajno je opao. Tokom 2014. skoro 80% zahteva je bilo rešeno u roku od 6 meseci. Danas ih bude manje od 10%.

Problem je i politika. Osnovu britanske imigracione politike, kao i u većini zapadnih zemalja, čini strategija odvraćanja, gde se neregularnim migrantima otežava život kako bi se obeshrabrili da uopšte krenu na put. S jedne strane, ogroman zaostatak u obradi azilantskih zahteva, kao i prenaseljenost i užasni uslovi u sabirnim centrima predstavljaju neuspeh politike, ali s druge strane, sve su to sredstva za odvraćanje većeg broja tražilaca azila. Taj pristup je doveo do programa stvaranja „neprijateljskog okruženja“, koji je donela jedna od naših ranijih vlada. Zato ministar Kris Flip sme da kaže da su tražioci azila „pomalo drski“ kada se žale na uslove smeštaja.

Odvraćanje retko funkcioniše. Brutalno surova imigraciona politika EU, sa 25.000 utopljenika u Mediteranu samo od 2014, nije dovela do prekida neregularnih migracija.

Daleko od toga da „razbija poslovni model“ krijumčara ljudi, kako se često tvrdi, ova politika stvara nove poslovne prilike za kriminalne bande, čije posledice upravo gledamo na Lamanšu.

Ovaj pristup podrazumeva da kada jedna politika propadne, vlasti pribegavaju još nehumanijem modelu. To je dovelo do šeme deportacija u Ruandu. Pre samo 10 godina, većina ljudi smatrala bi nemoralnim da Britanija koristi svoju ekonomsku nadmoć da bi se otarasila ljudi koje smatra neželjenima. Radi se o masovnim deportacijama tražilaca azila pre nego što se njihovi zahtevi obrade u mnogo siromašniju zemlju, u zamenu za novac. Danas je to ne samo zvanična politika vlade, već i vodeći univerzitetski profesori ohrabruju torijevce da „pojačaju odvraćanje sa još više aranžmana kao što je šema za Ruandu“ i da više insistiraju na kulturalnim ratovima, što „nije lepo“ ali je politički neophodno.

Jezikom kojim je nekada govorila samo krajnja desnica, danas se ležerno služe mejnstrim konzervativci. Govori se o „invaziji“ migranata, a desničarski komentatori rutinski lamentiraju nad „opadanjem broja belaca“ i „velikom zamenom“.

Zaoštravanje retorike dehumanizuje tražioce azila i podstiče neprijateljstvo prema njima. Stavovi britanske javnosti o imigraciji postajali su sve liberalniji tokom protekle decenije, ali i dublje polarizovani; spaljivanje imigracionog prihvatnog centra u Kentu je upozorenje na opasnosti pothranjivanja takvog neprijateljstva.

Pritom, ni oštra retorika neće nužno doneti političku korist. Mogla bi da pomogne jačanju torijevske desnice i povrati joj nešto izgubljenih glasova, ali se takvim pričama u društvu stvaraju očekivanja koja se ne mogu ispuniti. Ranija ministarka unutrašnjih poslova, Priti Patel, obećala je 2019. da će do sledećeg proleća eliminisati migrantske prelaze preko Lamanša. Brejverman sada obećava isto. Ni ona neće ispuniti to obećanje. Neuspeh će samo podstaći cinizam javnosti i poslužiti kao pogon krajnjoj desnici.

Šta onda da se radi? Pre svega, rešenja ima samo za stvarne, a ne za izmišljene probleme kao što je navodna masovna invazija. Drugo, da bismo znali šta treba da radimo moramo znati šta ne treba da radimo. Crvene linije treba da budu jasne: nemojte demonizovati i dehumanizovati ljude i sprovoditi nesavesne politike kao što je masovna deportacija u Ruandu.

Treće, potrebni su odgovarajući legalni putevi za tražioce azila. U ovom trenutku, ljudi mogu da podnesu zahtev za azil samo kada se nađu na britanskom tlu. Ali u Britaniju mogu da dođu samo sa važećom vizom. Ne postoji „azilska viza“, što znači da je gotovo nemoguće zatražiti azil bez neregularnog ulaska u Britaniju. U pitanju je kvaka-22 za koju se vlada i apologete vladine imigracione politike pretvaraju da ne postoji.

Pored otvaranja legalnih ruta, potrebni su i prikladni kapaciteti za obradu zahteva za azil kako bi se smanjio veštački stvoreni zaostatak. Dobrodošla promena bi bila i pravo na rad tražilaca azila, što bi ih učinilo manje zavisnim od državne pomoći.

Na kraju, treba priznati da savršeno rešenje ne postoji. Svaki put kada neko pomene otvaranje legalnih puteva migracije, dovede u pitanje politiku odvraćanja ili ospori moralnost ruandske šeme deportacije, kritičari zapomažu o „ukidanju granica“. Kao da svaka liberalizacija politike vodi „ukidanju granica“. Fantazija o zatvorenim granicama je veliki deo problema. Treba prihvatiti činjenicu da je liberalnija imigraciona politika humanija i realnija.

The Guardian, 06.11.2022.

Prevela Milica Jovanović

Peščanik.net, 23.11.2022.

LJUDI KOJI HODAJU