Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

Već smo primetili da je premijerka stroga prema prosvetnim radnicima, čiji rad namerava da vrednuje isključivo na osnovu rezultata. Međutim, kada dođe do osuđenih ratnih zločinaca, premijerka je nežna i uviđavna, spremna da uvaži svaku olakšavajuću okolnost. Ako vam učenici ne idu na takmičenja, dobićete ono što zaslužujete – manju platu. Ali ako su vaši podređeni vršili i prikrivali ratne zločine, ta vas zasluga ne ometa da dobijete mesto predavača na Vojnoj akademiji.

Nežna je premijerka i prema svojim ministrima. Ako su uključeni u sumnjive poslove, ako se sumnjiče za falsifikovanje doktorata ili za zločinačko udruživanje, sve je to premijerka spremna da oprosti, samo ako, kako je rekla, donose rezultate.

Ali milostiva je premijerka i prema sebi, jer i kada rezultati Vlade izostanu, ona pronalazi različite olakšavajuće okolnosti za sopstveni neuspeh. Tako će priznati da od privrednog rasta od tri posto, koji su gromoglasno najavljivali i njen mentor i ona sama, nema ništa, ali će onda dodati i sledeće:

„Ne vidimo usled čega je to tako. Povlačenje sredstava je bilo kako je predviđeno, broj izdatih građevinskih dozvola je veći nego ikada. Razgovaramo sa kancelarijom za statistiku da vidimo šta je problem, da li da promenimo uzorak kompanija. Zbog toga MMF još nije spustio svoju prognozu.“

Drugim rečima, ne samo što vidimo da ne valja, nego nemamo pojma zašto ne valja, a sigurni smo da mora da valja. Mora da je neka greška u pitanju, ali ne naša.

Ovako se pegla potpuni fijasko, ne samo ove Vlade, koja tek što je sastavila sto dana, nego celokupne vladavine premijerkinog mentora. Naime, već skoro pet godina slušamo da je rast BDP-a odgovor i opravdanje za sve. Ko je rušio u Savamali? Pogledajte rast BDP-a! Ko je odgovoran za pad helikoptera? Rast BDP-a! Zašto se gaze radnička prava? Rast BDP-a! Zašto se urušava vladavina prava i uvodi kontrola medija? Pogađate – rast BDP-a.

Posebno je pitanje da li se rastom BDP-a mogu pravdati svi prestupi koje je počinio ovaj režim. Puno je toga napisano, i na Peščaniku i na drugim mestima, kako bi se pokazalo da ne mogu. Privredni rast je značajan, ali nije jedini značajan. Pravna i ekonomska sigurnost građana, obrazovanje, zdravstvo, sloboda javne reči, nezavisnost sudstva, takođe su značajni i ne mogu se olako žrtvovati na oltaru privrednog rasta.

Na to bi se moglo odgovoriti onako kako je premijerkin mentor implicitno i odgovarao – pozivanjem na model veberovskog državnika, koji se hrabro hvata u koštac sa nemilosrdnim okolnostima, neretko spreman i da čini tragične izbore da bi postigao cilj – unapređenje zajedničkog dobra. Po premijerkinom mentoru, ovaj cilj je rast BDP-a, kao preduslov ostvarenja svih ostalih vrednosti. Ovo je, šta god mislili o njoj, jedna moguća politika.

Međutim, kako između redova priznaje i sama premijerka, ta politika je doživela totalni fijasko. Premijerkin mentor se kladio i izgubio. Sve je žrtvovao zarad ostvarenja jednog cilja, i taj cilj nije ostvario. Samim tim, više nema nikakvog načina da opravda sve žrtve koje je načinio u pokušaju da do cilja dođe. Njegova politika više nije samo moralno problematična, otvorena za brojne konkretne kritike i ideološka osporavanja, ona je, po sopstvenim merilima, katastrofalan neuspeh. I tu ne pomaže ni pravdanje poplavama, sušama, kišama i ostalim faktorima koji su navodno izvan kontrole vlasti – etika odgovornosti na koju se sam premijerkin mentor sve vreme implicitno poziva, ne poznaje tu vrstu opravdanja, ona poznaje samo učinak.

Naravno, vlast nema nikakvu nameru da prizna fijasko svoje politike i povuče se sa scene, naprotiv – što je taj fijasko jasniji i očigledniji, ona sve više zateže uzde, uspostavlja sve totalniju kontrolu nad društvom, sve više pribegava goloj sili i disciplinovanju svojih podanika. Objektivna merila prestaju da budu važna, objektivnost, kako nas je nedavno obavestio predsednik UO RTS-a, više ne postoji, sada postoji samo moć. Ali sve je uzalud – nikakva propaganda više ne može sakriti šupljinu u središtu ove moći, niti sprečiti njen neminovni unutrašnji kolaps.1

Peščanik.net, 20.10.2017.

________________

  1. Kako piše Veber: „U konačnom, postoje samo dva smrtna greha u polju politike: nedostatak objektivnosti i – često, ali ne uvek identična sa njim – neodgovornost. Taština, potreba da se što jasnije istakne na pozornici, dovodi političara u snažno iskušenje da počini jedan ili oba ova greha. Ovo je naročito slučaj kada je demagog prisiljen da računa na ‘utisak’. On je stoga stalno u opasnosti da postane glumac koji olako shvata ishode svojih činova i koji je zainteresovan samo za utisak koji ostavlja. Njegov nedostatak objektivnosti, navodi ga da žudi za pukim prividom moći umesto za pravom moći. Njegova neodgovornost, međutim, sugeriše mu da uživa u moći zarad same moći, a ne zarad neke suštinske svrhe. Iako je, ili radije, baš zato što je moć neizbežno sredstvo, a žudnja za moći jedna od pokretačkih sila politike, nema štetnijeg izopačenja političke sile od skorojevićke zaljubljenosti u moć i taštom uživanju u osećanju moći, i uopšte od obožavanja moći kao takve. Puki ‘političar moći’ može proizvoditi ozbiljne posledice, ali njegov rad je zapravo besmislen i ne vodi nikuda. U ovome su kritičari ‘politike moći’ apsolutno u pravu. Iz iznenadnog unutrašnjeg kolapsa tipičnih predstavnika ovog mentaliteta, možemo videti kakva se unutrašnja slabost i nemoć krije iza ove razmetljive, ali potpuno prazne poze. Ona je proizvod šupljeg i blaziranog odnosa prema smislu ljudskog ponašanja; i ona nema nikakve veze sa poznavanjem tragedije sa kojom je svako, ali naročito političko delanje, neraskidivo povezano.“