Skoro u isto vreme kada je Vojadžer napustio našu planetu, sa sve onim zlatnim zapisom na kome su za vanzemaljce snimljeni Bah, Mocart i Čak Beri, pozdravi na 55 jezika i moždani talasi zaljubljene devojke, Metju Nimic je započeo posredovanje u sporu između Grčke i Makedonije o imenu bivše jugoslovenske republike. Vojadžer je u međuvremenu otkrio okean ispod zaleđene površine Jupitera, vulkane na njegovom mesecu, snimio je neverovatne planetarne vetrove, a Metju Nimic je za to vreme uglavnom sedeo i čekao neki povoljan signal iz Atine ili Skoplja. Ovih dana je posetio ovaj deo sunčevog sistema – osedeo je, brkovi su mu pobeleli, a Grci i dalje tvrde da ime Republika Makedonija odražava teritorijalne pretenzije Skoplja prema severu Grčke, dok makedonski ministar finansija od EU traži da pusti Grčku da bankrotira. Očekuje se da Vojadžer svakog časa napusti heliosferu i zaplovi u međuzvezdani prostor, ali Nimic ništa ne očekuje, osim penzije i pecanja na Ki Vestu.

Ova već opskurna priča o tome čiji je simbol sunce Vergine, u međuvremenu je Makedonce koštala nastavka pregovora o pristupanju EU. Od 2005, kada su dobili ovo što mi čeznemo da dobijemo 1. marta, status kandidata, nisu se pomerili ni za pedalj. Zbog grčkog veta nisu primljeni ni u NATO. U međuvremenu je Grčka stigla na ivicu ambisa, a Makedoniju je i bog zaboravio. Stopa nezaposlenosti u Makedoniji je godinama najveća u Evropi i kao vic zvuči pretpostavka da ona može imati teritorijalne pretenzije prema bilo kome. Ali Grci tu imaginarnu odbranu svoje teritorije ne žele da puste, bez obzira na 350 milijardi razloga koji govore da joj opasnost preti sa druge strane.

Ako se tako dugo i sa toliko strasti ratuje za sunce Vergine, koje je, uzgred, Makedonija pristala da skine sa svoje zastave na međunarodnim skupovima, koliko će svetlosnih godina potrajati ovaj srpsko-kosovski boj, jer problemi između nas su realni, veliki, a bili su i krvavi. Boj bi trajao nešto kraće, kada bi neko u Beogradu shvatio da postoje ireverzibilni procesi, kao što je proglašenje nezavisnosti i priznavanje te nezavisnosti od najmoćnijih zemalja Evrope i sveta.

Pregovori između Beograda i Prištine, od kojih (opet) zavisi da li ćemo iduće nedelje dobiti status kandidata, ušli su u komičnu fazu – fazu fusnota. Do sada je ova reč označavala napomenu koja se stavlja na kraj teksta i koja nevino služi samo tome da bolje objasni neki deo tog teksta. Fusnota je izgubila svoju nevinost i sada označava priznavanje ili nepriznavanje cele jedne države. Naš Metju Nimic, posrednik EU Robert Kuper, videvši da je đavo odneo šalu, rešio je da kao rešenje za problem regionalnog predstavljanja Kosova ponudi još veću šalu – dve fusnote, svaku za po jednog pregovarača. Borko je dobio pravo na svoju zvezdicu, a Edita na svoju. Danonoćno traje rovovska bitka šta će pored njih pisati. Nama je dovoljan samo jedan broj – 1244, a Albanci hoće celu rečenicu – Deklaracija o nezavisnosti Kosova. Kada su posrednici shvatili da se Mažino linija između pregovaračkih timova nije pomerila, usledilo je telefoniranje, zemaljskim i satelitskim vezama, i dolazak stranih predstavnika u Beograd vazdušnim, kopnenim i vodenim putem. Nemački šef diplomatije Vestervele iznenada je doleteo da nešto pojasni Tadiću, na primer da problem nisu samo trenutni pregovori, nego i da Srbija nije primenila ni neke sporazume koje je već potpisala, kao što je onaj o tzv. integrisanom upravljanju prelazima. Šef misije EULEX-a , de Marnjak, dovezao se iz Prištine da nas upozori da njegovi policajci nemaju „stalan i bezuslovan pristup severu Kosova“. Shvativši da mi volimo telefonske sednice, Tadiću je telefonirala Ketrin Ešton, šefica diplomatije EU i rekla mu da on vrlo dobro zna šta se od njega očekuje. Baronica izgleda poznaje našeg predsednika bolje nego mi, jer ne liči da predsednik baš tačno zna šta u ovoj epizodi sage o Kosovu treba da odigra, i zbog toga i usmeno Vesterveleu i telefonom baronici Ešton govori isto – nikada, ni eksplicitno ni implicitno, nećemo priznati – znate već šta. A telefoniralo se i Hašimu Tačiju, zvala ga je Hilari Klinton, a navodno ga je okrenuo i Štefan File i ponudio Kosovu Studiju o izvodljivosti. Nezainteresovanom posmatraču bi se mozak zavrteo od tolikog telefoniranja. Kako li je tek Tadiću i Tačiju, koji su morali da slušaju sve te prevejane diplomate i još da shvate šta je sve tačno u igri, dokle mogu da blefiraju. Ni jedan ni drugi državnik nisu prevelike pameti, a sve to vreme na njih motre sopstvena opozicija i sopstveni narod – onaj deo koji je preživeo ovu zimu. Tačiju je ipak malo lakše, on će od nekoga dobiti aplauz, od Hilari Klinton ili od Samoopredeljenja, dok naš predsednik nikome neće valjati. Sergej Lavrov će ga svakako smatrati izdajnikom, baš kao i SNS, SPC, DSS, NS, JS, SRS, 1389, Naši, Dveri. Tačija će slušati uniformisani Albanci, Tadića neće ni oni sa kapuljačama na severu Kosova. Osim svog kabineta, predsednik nema nikog na svojoj strani. Biće ljuti i oni srpski intelektualci, savetnici i političari, koji godinama snatre o velikim međunarodnim konferencijama u nekom francuskom dvorcu, gde ih, uz dobro vino sa aromom zgnječenih bobica, kedrovine i kafe, svetski lideri nedeljama ubeđuju da u ime svetskog mira i ljubavi među narodima odustanu od fusnota. Biće još telefoniranja, četvoročasovnih poseta, zavrtanja ruku u poslednji čas – i adios do sledećeg koraka u evrointegracijama, ako ga bude.

Taman kad smo pomislili da će fusnote ostati jedina trauma posle ove runde pregovora, sa leđa je stigao novi udarac: Rumunija preti da će blokirati našu kandidaturu, ukoliko se hitno ne počnu rešavati problemi položaja vlaške manjine u Srbiji. Onda kopaj po guglu, šta tu beše problem: vlaški jezik, vlaška pravoslavna crkva, ko ono tvrdi da su Vlasi Rumuni, a ko tvrdi da nisu. A onda se, pred ponoć, ispostavilo da i sa Litvancima imamo veći problem nego što smo mislili. Zemlja koju znamo jedino po odličnim košarkašima nije najavila blokadu kandidature, ali je njihov ministar inostranih poslova rekao da su Litvanci jako ljuti što su od Srbije, umesto podrške svom kandidatu za predsedavajućeg Generalnom skupštinom UN, dobili protivkandidata, Jeremića, iako su svoju nameru da dobiju to mesto oni najavili još pre 8 godina, kada su postali članica EU. Mi smo se napravili ludi i prekršili diplomatski ferplej, nešto zbog sporova sa litvanskim firmama pred međunarodnim sudovima za arbitražu, nešto zbog toga što Rusi ne vole Litvance, a uglavnom zato što je Jeremiću i Tadiću potrebna makar jedna pobeda. Ne znamo ko će nam još ispostaviti neki račun dok ne padne sledeća noć, ko će nas podsetiti gde smo ga i kada nagazili, ponizili, prevarili ili ubili.

Svi su shvatili da jedino u satima pred odlučivanje o našem sledećem statusu u EU, pažljivo slušamo šta nam se govori i odgovaramo na postavljena pitanja. To je jedini trenutak kada mogu da nas primoraju da stavimo prst na čelo. Godinama probleme Vlaha, severa Kosova i druge lakše ili teže probleme rešavamo tako što ih premeštamo na neko drugo mesto, i zato nam se uvek kada dođu ovakvi stresni dani čini da nam se nebo sručilo na glavu. Glumimo pravednika Jova koji se pita – zašto mi se sve to događa i šta se od mene, u stvari, traži. A onda će doći neki pop ili pesnik da nam objasni kako je pravednik Jov, sinonim za patnju ali i uzor pravoslavnom muškarcu, na kraju bio nagrađen. Kao nekada Jov od Jehove, i Srbija će jednog dana dobiti mnogo više nego što je izgubila. U međuvremenu će gubiti imanje, sinove i kćeri, ležaće bolesna na đubrištu van grada, kao njen slavni pravoslavni uzor.

Ali, neki ljudi se ne predaju. Nebojša Čović, onaj iz tužbe Srđe Popovića, kao gazda KK Crvena zvezda, dozvolio je svom treneru Svetislavu Pešiću da ovog leta Nemačkoj reprezentaciji pomogne da se kvalifikuje za Olimpijske igre. Čović kaže da je time hteo da odobrovolji nemačku kancelarku koja lično poznaje našeg trenera i veliki je fan Albe koju je Pešić nekada uspešno trenirao. Svako doprinosi svojoj otadžbini kako zna i ume: ovi iz Guče žele da ugoste Džuliju Roberts i dodele joj zlatnu trubu, a sofisticirana beogradska filmska publika sinoć je svoj patriotski filmski obol dala time što je bojkotovala film Anđeline Džoli. Premijeri filma Zemlja krvi i meda prisustvovalo je 12 posetilaca, od kojih je troje posle prvih kadrova napustilo salu.

Iz najave za emisiju 24.02.2012.

Peščanik.net, 24.02.2012.

TEMA – KOSOVO