Pravi obračun sa organizovanim kriminalom u (doskorašnjem) političkom vrhu Srbije ili još jedan manevar sa kratkoročnim, doziranim i opominjujućim političkim namerama? Šta je od toga verovatnije pokazaće se možda narednih dana i sedmica. Pošto je u Srbiji sve, pa i tzv. borba protiv kriminala i korupcije, u nekakvoj “simfonijskoj” povezanosti sa političkim strukturama, prirodno je što su prve informacije – jedna za drugim za samo dva dana – o sumnjivim rabotama bivših direktora Železnica i puteva Srbije Milanka Šarančića i Branka Jocića pobudile posebnu pažnju. Bar u delu javnosti koji je i ranije, dok su ovi bili svemoćni i zaštićeni direktori, iskazivao zainteresovanost za brojne afere i skandale što su ih pratili, a do danas ostali nerazjašnjeni.

Sticaj (političkih) okolnosti je, ipak, takav da ostavlja mnogo prostora za svakojake pretpostavke. Pre svega zbog činjenice da je reč o dvojici doskorašnjih vodećih (partijskih) funkcionera donedavnog ministra za infrastrukturu Velimira Ilića, čiji je stil “vladanja”, po pravilu, bio predmet posebne pažnje bar nekih medija. Nažalost, samo medija, ne i istražnih i pravosudnih institucija.

Najpre je u petak poznati hrvatski novinar Drago Hedl, preko Jutarnjeg lista, ustalasao tamošnje i ovdašnje političke duhove tvrdnjom da su direktori hrvatskih i srpskih železnica Davorin Kobak i Milanko Šarančić planirali da prisvoje tri miliona evra od naplate srpskog duga susedima. Potom je u subotu, kad mu (radno) vreme baš i nije, Treće opštinsko tužilaštvo u Beogradu saopštilo da je podiglo optužnicu protiv Branka Jocića zbog sumnje da je falsifikovao službene isprave i premašio budžet Puteva Srbije za 200 miliona evra. I Šarančić i Jocić, kao “provereni” kadrovi Nove Srbije i Velimira Ilića, za relativno kratko vreme stolovanja narodnjačke koalicije Vojislava Koštunice, ostavili su duboke tragove iza sebe. Iz prebogatog arsenala “podviga” kojima su se bavili samo, kako je Velimir Ilić imao običaj da kaže, “antisrpski novinari”, izdvojićemo dva slučaja: Šarančićev uvoz polovnih lokomotiva i vagona iz Švedske i Slovenije bez tendera, i Jocićevu “nerazjašnjenu” ulogu u organizovanju pljačke putarine od strane tzv.drumske mafije, kada mu je pokrovitelj, ministar Ilić “ozbiljno” zamerio što su se, umesto da “tu i tamo kraduckaju”, baš napljačkali.

O njima, njihovim “poslovnim potezima”, bahatom mentalitetu anonimnih provincijalnih političara, koji su se voljom njihovih gospodara tako munjevito vinuli u nebo, pa bi da to “kratko vreme” valjano naplate za stranku, sebe, sve svoje bliske i dalje rođake i prijatelje i kumove, blagodareći nekim medijima znalo se i više nego što je tužiocima trebalo da se pokrenu. A ipak, država nije reagovala, čak ni onda kada su posle izborne smene morali da spakuju kofere. Da li zato što niko nije hteo da se zameri još bahatijem Velimiru Iliću, procenjujući valjda da bi njegove usluge mogle biti korisne u fazi formiranja tzv. proevropske vlade, ili što bi povlačenje Šarančića po sudovima i policijskim istragama moglo biti neprijatno i za neke druge ličnosti i institucije, tek ministrove “poslovne ikone” ostale su praktično netaknute sve do danas. I verovatno bi tako i ostalo, čekali bi Šarančić i Jocić novu priliku da “usrećuju Srbiju” i provociraju i nerviraju novinare, ubeđeni da je Ilićev “siledžijski autoritet” dovoljno moćan da im niko ništa ne može.

Ipak, obojica su sada na “propitivanju”. Šarančić, doduše, posredno, preko Jutarnjeg lista (Dačić: policija isputuje slučaj), Jocić, pak, direktno, preko beogradskog tužilaštva. Utisak je kao da se nešto u međuvremenu u nekim političkim računicama i kalkulacijama ozbiljno poremetilo. Nekima se čini da je “prozivka” Šarančića i Jocića, zapravo, odgovor vladajućih krugova na poslednji (u nizu) šovinistički ispad Velimira Ilića (“Ode Velja predaleko”) u Skupštini i simptomatično solidarisanje njegovih narodnjačkih pajtaša. Drugi, opet, tvrde da je NEKO (pogodite ko) procenio da je “gaf” bivšeg ministra infrastrukture bogomdana prilika da se desničarskoj konkurenciji uputi “poslednje upozorenje” da se u opstrukciji i destrukciji vlasti ne igra previše vatrom. U daljem toku procesa (ako ih uopšte bude) možda ćemo saznati koje tumačenje je tačno.

Obelodanjivanje mutnih poslova Šarančića i Jocića, međutim, podgrejalo je i neke ranije tvrdnje da je u vladajućim krugovima u opticaju “rezervni plan”, čija svrha je da se aktiviranjem i eventualnim procesuiranjem ovih i nekih drugih kriminalnih radnji iz razdoblja prethodne vlade, narodnjački blok politički diskredituje. Odnosno, sruši fama o ideološko-nacionalnoj, odnosno moralnoj, odnosno materijalnoj bezgrešnosti Koštuničine ekipe. Ne bude li pomoglo (medijsko i tužilačko) lansiranje “obnovljene” priče o malverzacijama Ilićevih najbližih saradnika, pri ruci je i eventualno otvaranje dosijea o zloupotrebama funkcionera bivše vlasti u trošenju budžetskih para na Kosovu. Tu su i neke nepoznate “činjenice” iz afere sa propalom koncesijom za autoput Horgoš-Požega, manipulacije u prethodnim gasnim aranžmanima sa Rusijom, veze sa tajkunima… Vlast bi verovatno to učinila u krajnjoj nuždi, jer nije apsolutno sigurna da otvaranje ovih i sličnih afera neće i nju, ili bar neke njene aktere, dovesti u neugodnu poziciju.

Bolji poznavaoci političkih prilika i mentaliteta srpskih političara ne isključuju mogućnost da se u dogledno vreme predstava sa radikalskim raskolom ponovi u nekom obliku i u narodnjačkom bloku. U tom smislu, pravi indikator dokle će vladajuća koalicija, pre svega DS i Boris Tadić ići, biće i da li će se, kako i koliko rasplitati slučajevi Šarančić i Jocić. Biće to i najpouzdaniji odgovor na dilemu – sprema li se Tadić za prevremene izbore.

 
Peščanik.net, 23.02.2009.


The following two tabs change content below.
Ivan Torov
Ivan Torov, rođen 1945. u Štipu, Makedonija; u Beogradu živi od 1965. Čitav radni vek, od 1969. do danas, proveo kao novinar: do 1994. u Borbi, gde je radio na svim poslovima, od izveštača do zamenika gl. urednika, a potom u Našoj Borbi do 1997, da bi iste godine, zajedno sa grupom kolega, osnovao dnevni list Danas, u kome je kao kolumnista i analitičar radio do marta 2002; u Politici do marta 2006; sarađivao sa nedeljnikom Ekonomist, skopskim Utrinskim vesnikom i Helsinškom poveljom. Tokom 40 godina rada u novinarstvu sarađivao i sa zagrebačkim Danasom, sarajevskim Oslobođenjem, podgoričkim Monitorom, skopskim Pulsom i beogradskom Republikom. Osnova njegovog medijskog angažmana bilo je i ostalo političko novinarstvo. Za svoj rad dobio je brojne novinarske nagrade, među kojima Jug Grizelj (2003), Nikola Burzan (2000) i Svetozar Marković (1986).
Ivan Torov

Latest posts by Ivan Torov (see all)