„Muzej je mesto koje stalno promišlja i muzej je mesto koje nije pasivno, već je aktivno i živo i mora da osluškuje sve ono što se dešava u svetu u svim oblastima – ne samo umetnosti, već istorije, politike…“ kaže povodom obeležavanja 175 godina rada Galerije Matice srpske njena upravnica Tijana Palkovljević Bugarski u intervjuu za portal „Kulture“ od 28. avgusta 2023.
Kada već postoji opredeljenje da se „osluškuje šta se dešava u svetu“ neobično je da ni Tijana Palkovljević Bugarski ni njeni bliski saradnici nisu „osluškivali“ tj. gledali kultni film Kventina Tarantina Inglorious Bastards iz 2009, preveden kod nas kao „Prokletnici“. Mali podsetnik: u okupiranom Parizu, u bioskopu koji drži Jevrejka Šošana – koja se jedina od cele svoje porodice spasla nacista – Gebels prikazuje fireru svoj propagandni dokumentarni filmski uradak pod nazivom „Ponos nacije“ (Stolz der Nation), glorifikujući hrabrost i preciznost mladog nemačkog vojnika u ubijajanju neprijatelja. Tokom bioskopske projekcije „Ponosa nacije“, čitavo rukovodstvo Trećeg Rajha, koje je Gebels okupio za tu priliku, strada u požaru izazvanom paljenjem nitratnih filmova po planu mlade Šošane, koja kao heroina – pre svega svog, ali i svih ostalih okupiranih naroda – nestaje u plamenu zajedno sa naci vrhuškom, čime je Tarantino poklonio svetu bolji i efikasniji fiktivni završetak Drugog Svetskog rata, uz ostvarenje istorijske pravde. Film je sjajno katarzično ostvarenje, uz to izuzetno duhovito, te ga itekako vredi zapamtiti.
Četrnaest godina kasnije autorka Tijana Palkovljević Bugarski, publikaciju izdatu povodom 175 godina Matice srpske nazvala je „Ponos nacije“, baš isto kao što je Tarantinov Gebels nazvao svoj film.
Problem s ovim naslovom ne leži samo u činjenici da je knjiga posvećena važnoj kulturnoj instituciji u Srbiji danas naslovljena isto kao i nacistički propagandni film u svetski popularnom Tarantinovom delu. Manji problem leži u navedenoj činjenici, a mnogo veći u jednoj drugoj: Tarantino nikada ne bi dao baš taj naziv izmišljenom nacističkom filmu da sintagma ponos nacije ne zvuči sasvim adekvatno nameni. Patetična je, banalna i hiperbolizirana. Takva bi bila i da Tarantino nije snimio svoje „Prokletnike“. Zvuči bljutavo i plakatski, kao naziv za slet posvećen fašističkom ili komunističkom vođi, budući da istorija pamti i jedne i druge; i jedni i drugi voleli su sletove koje su im njihovi mali gebelsi priređivali.
„Ponos nacije“ jeste sintagma koja možda pre ide uz sistem odbrane ili vojnu vežbu, ali čak i oni imaju danas poetske nazive. Uostalom, zamislite tako nazvanu knjigu posvećenu istorijatu Luvra ili Eskorijala, ili bilo kog drugog velikog evropskog muzeja. Ne možete? Pa kako, pa zašto? Pa možda zato što vam je jasno da bi autore takve monografije bio blam, kolokvijalno rečeno, da se provincijski samohvališu. Istorijsko delovanje institucije govori za sebe ili ne, nema potrebe opisivati ga gromopucateljnim izrazima.
Najzad, ne bi naslov jedne knjige zavredeo posebnu pažnju da nije toliko paradigmatičan. Ako bismo se igrali tumačenja nesvesnog, mogli bismo ustvrditi da ovaj primer pokazuje, još jednom, da u Srbiji funkcioneri na svim nivoima znaju jako dobro šta im je činiti, čak i kada toga možda nisu ni svesni. Otuda ne bi bilo netačno reći da je monografija posvećena Galeriji Matice srpske dobila naziv u punom skladu sa Zeitgaist-om Srbije danas. Zbog toga je još rečitija istovetnost naziva Gebelsovog filma u Tarantinovom filmu o fikcijskom slomu fašizma sa nazivom svečarske monografije o Galeriji Matice srpske. Uvid u očiglednu činjenicu da su se u dlaku poklopili ukus jedne ambiciozne realne direktorke ustanove kulture u Srbiji u trećoj deceniji 21. veka, i pretpostavljeni ukus ober majstora fašističke propagande tokom Drugog svetskog rata deluje pomalo neprijatno, eufemistički rečeno.
Autorka je istoričarka umetnosti iz Beograda.
Peščanik.net, 05.09.2023.
