Iako je postavljanje spomenika uveliko u toku i iako brojni stručnjaci, pojedinci i organizacije (Evropa Nostra – Srbija, Akademija arhitekture, Društvo konzervatora Srbije) već više od dve godine govore u vetar, iznoseći brojne validne argumente zbog čega je planirani i izvedeni spomenik Stefanu Nemanji neprihvatljiv, kao što je neprihvatljivo i rešenje Savskog trga u celini – koliko god da se o ovome govori i piše, još uvek je moguće dodati neki argument pride. Što je i motiv za nastanak ovog napisa.
Okosnicu Savskog trga čini zgrada Glavne železničke stanice, podignuta od 1882. do 1885. godine prema projektu austrijskog arhitekte Vilhelma fon Flatiha, čiju je razradu izveo domaći arhitekta Dragutin Milutinović.
„U vreme građenja zgrada je predstavljala jedno od najmonumentalnijih zdanja i simbola tadašnje kraljevske prestonice. Jedna je od prvih železničkih stanica u Srbiji, čiji je projekat obuhvatao specifičan arhitektonski program i sadržaje prilagođene evropskim tehničkim dostignućima“ (B. Šekarić). Stoga je zgrada Glavne železničke stanice proglašena i kategorisana kao spomenik kulture Republike Srbije od velikog značaja.
Iako joj je od nedavno funkcija neosnovano izmeštena, zgrada i dalje predstavlja spomenik kulture, iz čega sledi zakonska obaveza da tako bude i tretirana. Podizanje megalomanskog spomenika u njenoj neposrednoj blizini zahtevalo je stručnu procenu toga kako će novi projekat Savskog trga delovati na spomenik kulture i njegovu neposrednu okolinu. Naime, po Zakonu o kulturnim dobrima, oni zajedno uživaju zakonsku zaštitu.
Spomenik Stefanu Nemanji biće visok 23 metra, kao sedmospratnica, i tako o njemu i treba razmišljati. Konstruisan ispred zgrade Glavne železničke stanice neminovno će je ugroziti svojim dimenzijama, odnosno postaće daleko najupadljiviji i dominantan objekat Savskog trga. Međutim, sve što znamo i možemo zaključiti o ovom velikom projektu jeste da je Stefan Nemanja zaslužio spomenik, da ga nema, te da bi ga bilo zgodno postaviti na Savski trg, to jest na početak ulice koja mu je posvećena. Logično. Uveličanog onoliko puta koliko je vremena prošlo, a da ga se nismo setili. Onoliko koliko smo mu dužni. Toliko o studiji izvodljivosti.
U realnom svetu, u neposrednoj okolini spomenika kulture moguće je intervenisati, ukoliko za to postoji neki viši razlog, kao što je na primer slučaj sa piramidom, izgrađenom u glavnom (Napoleonovom) dvorištu Luvra, jer je njenom izgradnjom omogućen bezbedan i kontrolisan ulaz hiljadama posetilaca muzeja dnevno, a u unutrašnjosti je rešen čitav niz problema, koji su do tada značajno otežavali boravak posetilaca u muzeju. Na drugoj strani stoji cena ulaznica i svega ostalog što u muzeju posetioci kupe, a što čini važnu stavku godišnjeg budžeta grada Pariza. Nadam se da slučaj piramide u Luvru jasno govori o njenoj svrhovitosti, koja opravdava intervenciju unutar spomenika kulture. Potpuno suprotno slučaju Savskog trga.
O počecima rada na projektu podizanja spomenika Stefanu Nemanji moguće je obavestiti se na sajtu grada Beograda od 6. oktobra 2017, gde je postavljeno Saopštenje sa sednice žirija, u kome se kaže da će poziv biti upućen četvorici odabranih stranih vajara, ali i da svi zainteresovani domaći kolege mogu da učestvuju na konkursu. Novčane svote predviđene za konkursne nagrade bile su visoke, verovatno srazmerno značaju ličnosti koja će biti predstavljena (šest miliona dinara, tri i jedan – za prva tri mesta). Docniji troškovi žiriranja i svega što mu je usledilo, koji su nesumnjivo bili neuporedivo veći – nisu navedeni na ovom sajtu. Uzgred, kada je pariska piramida u pitanju, njena cena je navedena u medijima, kao što i treba da bude, da bi građani znali gde ide njihov novac.
Među članovima žirija bilo je profesionalaca (manje), političara i miljenika. Među njima je bio i nedavno preminuli vajar Miodrag Živković, autor paradigmatičnog spomenika streljanim đacima u Kragujevcu. Ovaj profesionalno najautoritativniji član žirija, posle nešto više od pola godine dao je neopozivu ostavku na članstvo u ovom telu. Iznevši argumente protiv odabranog rešenja ruskog skulptora, koji se tiču neprimerenog izgleda figure Stefana Nemanje u stilskom i ikonografskom/konceptualnom smislu, kao i njegove predimenzioniranosti – zahtevao je da se konkurs ponovi, što je bilo odbijeno od političkog dela žirija. Pomenuto odbijanje shvaćeno je kao simptomatičan gest, po kojem je ruskom vajaru bilo „pisano“ da pobedi na konkursu, čemu je usledila ostavka profesora Živkovića koju su preneli mediji.
Autor pobedničkog rešenja, Aleksandar Rukavišnjikov, potiče iz porodice poznatih ruskih skulptora sovjetskog doba. Nije mi poznato da li je ijedan spomenik nekoj istorijskoj ličnosti koji je ovaj skulptor izveo dosegao dimenzije od 23 metra. Izgleda da je cilj srpskog ideologa beogradskog spomenika bio da naš Stefan Nemanja bude viši i od najviših ruskih careva. Međutim, kolosi posvećeni vladarskim ličnostima nemaju nikakvu tradiciju u srpskoj, niti u evropskoj kulturi. Imaju je u kulturi drevnog Egipta i drugim orijentalnim despotijama.
Zatvoren stilski krug, kojem pripada spomenik Stefanu Nemanji, i koji se kreće od 19. do 21. veka bez ikakvog stvarnog pomaka – paradigma je kiča, jer je anahron i predstavlja umetnički izraz totalitarističkih društava. Reč je o ideologiji i psihologiji naručilaca piramida (džinovskih grobnica) i kolosa, pri čemu treba imati u vidu da su ova dela nastajala u civilizacijskom okruženju od pre više milenijuma, u kojem je vladar/faraon smatran božanstvom. Ipak, ili baš zbog toga, totalitarne vođe lako se sa njima poistovećuju, jer oni u večnost učitavaju svoju beskrajnu slavu, tamo gde svi drugi vide samo ledenu prazninu. Umetnost (?) koja se materijalizuje tonama metala, ispražnjena od života, u svom korenu žestoko ideologizovana, i time represivna – našim savremenicima postaje komična. Otuda možda i toliko viceva povodom ovog spomenika po društvenim mrežama.
Koncept figure Stefana Nemanje, kao vladara, ne odgovara njegovom uobičajenom tradicionalnom izgledu, budući da je stolećima prikazivan isključivo u monaškoj odori – kao Sveti Simeon Mirotočivi. Takva je bila njegova standardizovana ikonografija od prve freske u Mileševi iz treće decenije 13. veka. Moguće ga je videti zajedno sa sinom, arhiepiskopom Savom, na zidovima gotovo svake srednjovekovne, kao i u crkvama nastalim tokom višestoletne turske okupacije. Kao monah prikazan je i u kasnijim epohama – na primer u baroknoj, bakroreznoj knjizi „Stematografija“ Hristofora Džefarovića iz sredine 18. veka.
Reč je o najpopularnijem svetitelju srpskog nacionalnog panteona, uz Svetog Savu, a sačuvan impozantan broj njihovih prikaza, ne samo u Srbiji, već i šire na Balkanu, pa i u Rusiji – ukazuje na to koliko je neprirodan prekid načinjen posle 8 vekova duge tradicije. Ako je cilj bio da se prikaže naš, a ne neki tuđ Stefan Nemanja, onda je njegova predstava morala biti deo kolektivnog pamćenja, baziranog na iskustvu bezbrojnih generacija posmatrača i vernika.
Tada bi figura Stefana Nemanje sasvim drugačije izgledala i bila bliska, i dimenzijama, svakome od nas: humani monah, skroman i svestan svoje grešnosti – mi bismo danas rekli nesavršenosti. Ovako, dobili smo pretenciozni falsifikat umetničke vizije 19. veka, oko 7-8 puta uvećan u odnosu na uobičajenu visinu monumentalnih spomeničkih obeležja.
Ne bih ovom prilikom o potencijalnoj popularnosti spomenika, kada bude postavljen: i cirkus može da privuče veliki broj gledalaca. Obaveza građana, koji sa punim pravom odbijaju da žive u metaforičkom cirkusu, jer to nije prirodno stanište ljudske jedinke sa dignitetom – jeste ukazivanje na raznorodne aspekte dešavanja ispred zgrade ponižene i porečene Glavne železničke stanice.
A sve samo zbog toga što život sa dignitetom, valjda, spada u osnovna ljudska prava.
Autorka je istoričarka umetnosti iz Beograda.
Peščanik.net, 12.10.2020.
BEOGRAD NA VODISPOMENIK STEFANU NEMANJI