Foto: Neda Radulović-Viswanatha
Foto: Neda Radulović-Viswanatha

Prikaz knjiga: 1. Benjamin von Brackel, Više nema gde da se ode: kako klimatska promena gura vrste na krajeve Zemlje (Nowhere Left to Go: How Climate Change Is Driving Species to the Ends of the Earth, prevod s nemačkog), 2. Gaia Vince, Nomadski vek: kako će klimatska migracija promeniti naš svet (Nomad Century: How Climate Migration Will Reshape Our World), 3. Harsha Walia, Granica i vladavina: globalna migracija, kapitalizam i uspon rasističkog nacionalizma (Border and Rule: Global Migration, Capitalism, and the Rise of Racist Nationalism)

Klimatska kriza može se razumeti kao eksperiment u ubrzanju. Sagorevajući za nekoliko decenija ostatke flore i faune nagomilavane stotinama miliona godina, guramo planetu u promene za kakve bi inače bili potrebni eoni; vreme najednom juri kao u onim filmovima u kojima gledamo kako se cvet formira i rascvetava za par sekundi. Geološki gledano, u trenu smo podigli prosečnu godišnju temperaturu za ceo stepen Celzijusa, drugi stepen je došao još brže, a sad već jurimo ka trećem. Ogromne promene u padavinama, šumskim požarima, nivou mora i mnogim drugim sistemima događaju se iz meseca u mesec, iz jednog godišnjeg doba u drugo. Tempo je zaista mahnit.

Ali taj eksperiment s vremenom odigrava se još dramatičnije u fizičkom prostoru. Brz porast temperature navodi biljne i životinjske vrste, kao i ljude, da se kreću ka polovima i višim, hladnijim predelima. Ne samo što je taj egzodus u toku – on već počinje da ugrožava biološku i političku stabilnost. O tome moramo duboko da razmislimo i da odlučno delujemo ako ne želimo trajno da pokidamo ekološku i civilizacijsku strukturu. Tri nove knjige pomažu nam da sagledamo veličinu tog izazova; ne možemo razumeti sledeće decenije života i umiranja ako zanemarimo njihovu zajedničku poruku.

Kao što Benjamin von Brackel primećuje u knjizi Više nema gde da se ode, ekološkinja Camille Parmesan među prvima je rekla da već gledamo klimatsku promenu na delu. Ona je 1996. objavila uticajnu studiju o leptiru Euphydryas editha,u kojoj je pokazala da ta vrsta nestaje na južnom kraju svoje geografske rasprostranjenosti, u Meksiku, ali ne i u Kanadi: njeno „središte distribucije“ pomerilo se stotinak kilometara na sever i oko sto metara u visinu. I drugi biolozi počeli su da posmatraju rasprostranjenost vrsta koje proučavaju i u poslednjih dvadeset godina pojavio se nov, važan ogranak biologije.

Von Brackel, nemački novinar, uporno beleži istraživanja na svim geografskim širinama i na svakom kontinentu. Opisuje, na primer, najezdu jelena, zečeva i jazavaca u arktičke predele, gde brane stvaraju jezerca koja se mogu videti preko satelita; ta jezerca se greju i ubrzavaju topljenje permafrosta koji se nalazi ispod njih. Mošusno goveče, karibu i arktičke lisice nemilosrdno su potisnuti ka severu, gde će na kraju naići na okean. „Kako se približavaju Severnom polu, tako im se smanjuje teritorija pogodna za život. Znamo da je Zemlja elipsoid“, piše on.

Kako je na kopnu, tako je i na moru. Von Brackel dirljivo piše o starosedelačkim populacijama čije krajeve sad uveliko zaobilaze kitovi – presudni za njihovu ishranu i kulturni kontinuitet – jer se sitni organizmi kojima se kitovi hrane pomeraju zbog porasta temperature. U islandskim vodama počela su da se pojavljuju ogromna jata skuša koja su migrirala na sever; kad su ribari s evropskog kopna krenuli za njima, za dlaku su izbegli žestok sukob sa svojim islandskim kolegama.

Duž istočne obale Sjedinjenih Država, šećerni javor se kreće ka severu (a martovski dani noćnog mraza i jutarnjeg otapanja, koji izazivaju penjanje sokova u stablu, kreću se ka februaru ili potpuno nestaju); teorijski, međutim, javor ima prostora za kretanje, pa će ono što je za Vermont gubitak biti dobitak za Kvebek. Mnogi drugi ekosistemi umiru tu gde su se zatekli – Von Brackel opisuje žalosnu sudbinu Terryja Hughesa, australijskog istraživača korala, čija se karijera pretvorila u produženo bdenje nad pokojnikom jer se Veliki koralni greben, najveća živa struktura na Zemlji, postepeno izbeljuje. (Pratioci na Twitteru mogu da posmatraju ispisivanje te osmrtnice u realnom vremenu; Hughes često izveštava o nadletanju ogromnih izbeljenih delova koralnog grebena duž obale Kvinslenda.) Moguće je da će se korali pojaviti u severnijim vodama, koje su nekad bile umerene, a sad postepeno postaju tropske, ali nemojte se suviše radovati jer „formiranje koralnog grebena kao što je ovaj iziskuje približno pola miliona godina“.

Jednako dramatične promene zbivaju se u najvažnijim ekosistemima Zemlje. Biolozi koji rade u Amazoniji pokazali su da razne vrste drveća, ptica i insekata migriraju u planine da bi izbegle sve veću toplotu; na kraju će im ponestati prostora na planinama, ali još veći problem je to što su mnoge od najvećih svetskih šuma okružene ogromnim ravnicama koje postaju sve toplije. U planinama, piše Von Brackel, temperatura pada za tri stepena Celzijusa na svakih 500 metara u visinu, ali u ravnici ptica ili drvo moraju da putuju 500 kilometara na sever da bi odahnuli.

U Amazoniji, kao i u drugim šumskim basenima poput Konga, stanje je komplikovano i zato što ljudi istovremeno seku i spaljuju velike delove džungle; u sadejstvu sa sve većom žegom, to menja način na koji se voda kreće kroz region. Korenje drveća u Amazoniji usisava ogromne količine padavina uz atlantsku obalu i onda ispušta vlagu kroz lišće; kao reka koja teče u vazduhu, ta vlaga se pretvara u kišu koja pada na zapadnije delove šume, udaljenije od obale. Ali suše prouzrokovane klimatskom promenom i poremećaji koje ljudi izazivaju krčenjem i spaljivanjem šume kvare taj mehanizam. Pre četiri godine, legendarni tropski konzervacionist Tom Lovejoy (koji je umro prošle zime) i njegov brazilski kolega Carlos Nobre izračunali su da je „samo 20% deforestacije dovoljno da izbaci ceo sistem iz ravnoteže“ i da pretvori prašumu u savanu.

Već smo dostigli taj prag. Von Brackel izveštava: „Pantanal u jugozapadnom Brazilu jedno je od najvećih močvarnih područja na svetu. Upravo tu je 2020. vladala najveća suša, kakve nije bilo vekovima… ogromni požari koji su buktali nedeljama uništili su četvrtinu ekosistema šuma, ostrva i pašnjaka.“

Sezona kiša u tom močvarnom područje sad je 40% kraća; verovatno zbog toga, kaže on, što „reke u vazduhu“ počinju da presahnjuju.

Imamo izvesne mogućnosti da reagujemo na te dramatične pomake. Mnoge zemlje, među njima i Sjedinjene Države, podržavaju plan „trideset do tridesete“ (30 by 30), koji od njih traži da izdvoje bezmalo trećinu svog zemljišta do kraja ove decenije – u Sjedinjenim Državama to bi značilo dodatnu zaštićenu površinu veću od države Teksas. Taj posao postaje sve nužniji, ali i sve teži. Nekad su se vrste mogle „sačuvati“ ograđivanjem njihovog staništa, a sad se moraju zaštititi i putevi kojima one migriraju: grizli medvedi ne žive u Jeloustounu zato što žele da budu deo turističke ekonomije Vajominga, već zato što im odgovara tamošnja temperatura. Ako se ta temperatura pomeri nekoliko stotina kilometara na sever, moraće da se pomere i oni – preko autoputeva i naseljenih područja (neki od autoputeva su uništeni u neviđenim poplavama u tom regionu prošlog juna; tamošnje turističke zajednice su prijavile da im je posle oluja prihod opao za 75%).

Von Brackel intervjuiše naučnike koji mnogim vrstama pomažu da migriraju, ali to je težak posao, ne samo kad je reč o vrstama kao što je grizli, kog se mnogi ljudi s razlogom plaše. Težak je zato što promena nikad ne zastaje; Noje je morao da se bori protiv četrdeset dana kiše, ali (da citiram Camille Parmesan), „problem s klimom je to što se ne vidi kraj… Kad bismo znali kad će se klima stabilizovati, mogli bismo za to da se pripremimo“.

U ovom trenutku je jasno da će razmere uništenja biti ogromne, ali kao što Von Brackel zaključuje: „Što manje dopustimo da se zemlja zagreje, to ćemo više oblasti vratiti prirodi, i što više rezervata i koridora stvorimo, to ćemo više vrsta moći da spasemo i da svojoj deci i njihovoj deci ostavimo bar fragmente života na ovoj planeti.“

Osim, naravno, što ćemo mi, naša deca i njihova deca možda biti zaokupljeni drugim problemom: gde ćemo živeti. Po mišljenju Jens-Christiana Svenninga, danskog akademika kog Von Brackel često citira, tokom poslednjih šest hiljada godina ljudska bića su se koncentrisala na „neobično uskom pojasu“ planete u kom vlada prosečna temperatura oko 13 stepeni Celzijusa i gde je vlažnost relativno niska: veliki deo Severne Amerike, zapadne i južne Evrope, Bliski istok, istočna Kina, Japan.

To je klimatska zona između umerene i mediteranske, a privlačna je zato što „poljoprivrednici mogu da rade napolju a da ne stradaju od preterane vrućine ili hladnoće“, zato što usevi i stoka tu daju veće prinose, a možda i zato što „umerene temperature pogoduju dobrom raspoloženju i mentalnom zdravlju“.

Ta zona sad migrira na sever, što možda nije nerešiv problem; možemo da zamislimo da se stanovnici Nape sele u Oregon, a zatim u Britansku Kolumbiju. Britanska rekordna žega ove godine bila je surova za ljude bez klima uređaja, ali surovost je relativna: veći problem je to što će veći deo sveta, koji je već topliji od proseka, postati smrtonosno vruć. Manje od jedan odsto Zemljine površine ima prosečnu temperaturu višu od 29 stepeni Celzijusa; sad je to uglavnom region Sahare. Ali kompjutersko modeliranje pokazuje da će za pedeset godina takva temperatura biti uobičajena u većini tropskih predela u kojima danas živi oko tri i po milijarde ljudi. Život će u tim oblastima biti na granici nemogućeg – biće pretoplo za rad napolju. Pročitajte prvo poglavlje romana Ministarstvo za budućnost Kima Stanleyja Robinsona o ludačkom indijskom toplotnom talasu; ili čitajte u novinama o sadašnjim toplotnim talasima koji su život u Indiji učinili znatno težim, ili o bezmalo nezamislivoj poplavi koja je krajem avgusta potopila trećinu Pakistana i pretvorila reku Ind u unutrašnji okean. Ljudi će migrirati.

U stvari, ljudi to već rade. Visoki komesar za izbeglice UN-a izvestio je krajem maja da u svetu, prvi put u istoriji, ima 100 miliona prisilno raseljenih ljudi. Među onima koji su krenuli prošle godine, 14,4 miliona odlučilo se na to zbog „rata i nasilja“, ali su događaji u vezi s klimom bili razlog za 23,7 miliona – mada je često veoma teško napraviti razliku između ta dva povoda. Rat u Siriji, na primer, koji je proizveo veliki broj izbeglica, usledio je posle rekordne suše u oblasti koju smo nekad zvali Plodni polumesec.

To su ogromni brojevi –100 miliona je, recimo, više od populacije Nemačke, Turske ili Vijetnama. Ipak, to je tek delić onog što možemo očekivati s daljim rastom temperature: Međunarodna organizacija za migracije predvidela je da bi do 2050. milion i po ljudi moglo biti prinuđeno da napusti svoj dom, a jedna naučna analiza iz 2020, objavljena u Zborniku radova nacionalne akademije nauka, kaže da bi do 2070. čak tri milijarde ljudi moglo živeti u nepodnošljivo vrelim oblastima.

Da li takvi brojevi izgledaju šokantni? U knjizi Nomadski vek, Gaia Vince ističe da su čak i u bogatim oblastima poput Kalifornije i Australije požari počeli da izazivaju unutrašnje migracije. Ali bogatstvo ublažava nevolju. U siromašnijim delovima sveta zagrevanje planete već je svakodnevna muka; vijetnamski farmeri koji gaje pirinač rade noću s lampama na glavi da bi izbegli opasnu žegu, dok britanski medicinski časopis The Lancet procenjuje da je 2018. godine „izgubljeno više od 150 milijardi radnih sati zbog ekstremne temperature i vlage“. (Naravno, za mnoge farmere njihova sredstva za rad biće stvar prošlosti – očekuje se da će delovi južnog Vijetnama, na primer, biti ispod nivoa mora do 2050.)

Dok ovo pišem, delovi Roga Afrike trpe četvrtu uzastopnu sušnu „sezonu kiša“ i deca umiru od gladi; u Srednjoj Americi, uskom pojasu zemlje između dva okeana koja se brzo zagrevaju, suša je strahovito otežala poljoprivredne poslove. A i kad dođe, kiša sad često ima oblik žestoke oluje – 2020. godine, na kraju najaktivnije sezone uragana u istoriji Atlantika, Eta i Jota (dobro smo zašli u grčki alfabet) sručile su se na Nikaragvu, Honduras i Gvatemalu i napravile strašnu štetu – po nekim procenama 40% BNP-a u Hondurasu. Kad ljudi ne mogu da obrađuju zemlju i nemaju šta da jedu, oni će migrirati ili bar pokušati da to urade.

Sažmimo najočigledniju poentu: nijednu od tih kriza nisu izazvali ljudi koji od njih pate. Prosečni Somalijac, koji se nalazi u epicentru pogubne suše, proizvodi bar dvesta puta manje ugljenika od prosečnog Amerikanca; prosečni Hondurašanin petnaest puta manje; prosečni Vijetnamac sedam puta manje (a dobar deo toga odlazi na proizvodnju stvari koje se izvoze nama). Sjedinjene Države, u kojima živi 4% današnjeg stanovništva Zemlje, odgovorne su za četvrtinu emisije gasova staklene bašte u atmosferu; ugljenik koji smo upumpali u vazduh tokom svoje industrijalizacije i (posebno) suburbanizacije, neće se iščistiti za sto ili više godina. Nijedna zemlja, čak ni daleko mnogoljudnija Kina, nije nam ni prineti. Somalijska glad, honduraški uragani, vijetnamske poplave – te krize smo mi izazvali. S obzirom na to da je mnogim ljudima u industriji i državnoj administraciji bilo poznato kakve će posledice izazvati višedecenijsko sagorevanje fosilnih goriva, slobodno možete reći da je klimatska kriza jedna vrsta zločina koji vrše Amerikanci.

A to nije prvi zločin. Globalni obim i istorijska perspektiva knjige kanadske aktivistkinje Harshe Walije Granica i vladavina, podsećaju me na uticaj Projekta 1619 – teraju čitaoca da se suoči s neprestanom upotrebom i zloupotrebom moći od bogatih zemalja i njihovih političkih i ekonomskih lidera. Walia nije profesionalna novinarka, pa je naracija u knjizi malo lakša (a žargon malo teži), ali je upotreba podataka i dokaza krajnje ubedljiva.

Često se govori o „invaziji“ imigranata koja stvara „krizu granica“, primećuje Walia, „ali masovna migracija je posledica aktuelnih kriza kapitalizma, osvajanja i klimatske promene“. Ona dokumentuje vekove nepravde duž granice između Sjedinjenih Država i Meksika: SAD su anektirale severni Meksiko, suzbile meksičku revoluciju, a sa Severnoameričkim sporazumom o slobodnoj trgovini započelo je „uvlačenje meksičke industrije u globalni režim proizvodnje“. Bio je to neoliberalizam na svom vrhuncu, koji je teorijski „otvorio“ ekonomije Sjedinjenih Država i Meksika za pretežno neometanu trgovinu preko granice, ali rezultati su bili predvidljivi koliko i brutalni: za deset godina više od milion meksičkih farmera bilo je oterano u bankrotstvo, dok se izvoz kukuruza iz Sjedinjenih Država u Meksiko povećao za 323 odsto. Poplava jeftinog kukuruza nanela je posebno veliku štetu starosedelačkim zajednicama jer su one bile ekonomski i kulturno zavisne od poljoprivredne kulture koja je prva počela da se proizvodi na njihovoj zemlji.

„Milioni starosedelaca i farmera iz seoskih područja opljačkani su i onda pretvoreni u jeftinu radnu snagu u fabrikama i na farmama“, piše Walia. Zapošljavanje u stranim fabrikama duž meksičke granice, zvanim maquiladoras, koje su proizvodile za izvoz, „skočilo je za 86 odsto u prvih pet godina sporazuma NAFTA“ u gradovima koji su ubrzo postali smrtonosni za žene; 90 odsto tih fabrika bilo je u vlasništvu Sjedinjenih Država i one su „de facto postavile donji prag radničkih nadnica širom kontinenta“, što je Ameriku koštalo 700.000 radnih mesta u fabrikama. Lako je videti zašto je to istovremeno povećalo migracioni pritisak u Meksiku i izazvalo kivnost na severnoj strani granice. Pokazuje se da je granica vrlo zgodno sredstvo za kontrolisanje ljudi na obe strane. (Možete, na primer, iskoristiti ljude bez dokumenata za loše plaćene poslove koje niko drugi neće da radi, i onda im pripretiti ako se na nešto požale; Walia navodi podatak iz jedne studije: 52 odsto kompanija u Sjedinjenim Državama prete radnicima da će ih predati imigracionim vlastima ako budu učestvovali u sindikalnim aktivnostima.)

Walia jednako detaljno govori o mnogim drugim zemljama; opisuje dinamiku koja stoji iza užasnih australijskih ostrvskih zatvora za migrante ili ekstenzivnog sistema sporazuma pomoću kojih Evropa drži afričke imigrante dalje od svog kontinenta. Autorka obara jedan argument za drugim: na primer, pita ona, kakva je razlika između izbeglice „u pravom smislu reči“ i proračunatog „ekonomskog migranta“ u eksploatatorskom svetu koji se brzo zagreva? Teško je ne složiti se s onim što Walia kaže na kraju svoje izvanredne analize:

„Podržavam politiku levice koja traži ukidanje granica jer su danas granice potpuno prepletene s nasiljem razvlašćivanja, akumulacije i izrabljivanja, a ono se pak preklapa s rasom, kastom, rodom, seksualnošću i fizičkom sposobnošću… Granice nisu prosto linije koje obeležavaju teritoriju; one su proizvod i generator društvenih odnosa od kojih se moramo emancipovati.“

Ali ono što pravda zahteva veoma se razlikuje od onog što politika može da uradi; daleko smo od brisanja granica. Kao što Walia primećuje, u mnogim zemljama političari s desnice vešto su iskoristili strah od migranata da bi uveli i učvrstili najnazadnije oblike vladavine. Treba zapamtiti da je Donald Trump počeo svoju predsedničku kampanju, koja se tad mnogima činila beznadežna, pominjanjem meksičkih silovatelja. Njegova bestidna retorika o ljudima iz „usranih zemalja“ koji dolaze u Sjedinjene Države da otmu američka radna mesta dobila je podršku ugnjetenih glasača, a sad Greg Abbott koristi teksašku Nacionalnu gardu za patroliranje duž granice kao deo svog programa u kampanji za ponovni izbor za guvernera Teksasa i dobija podršku ne samo belih već i latinoameričkih glasača u Dolini Rio Grande. Walia primećuje da je čak i sindikalni vođa iz Arizone Cesar Chavez jednom „vodio kampanju protiv ‘meksičkih ilegalaca’ i prijavljivao ih saveznim vlastima“.

Ta dinamika se može videti širom sveta. Stranke desnice u Evropi služile su se zapaljivom retorikom u vezi sa slučajevima seksualnog uznemiravanja da bi okrenule žene protiv imigracije, a ni nastupajući „ekofašizam“ ne treba uzimati olako. Kao što ističe Walia, ubica naoružan puškom, koji je 2019. usmrtio dvadeset troje ljudi u Walmartu, u El Pasu, postavio je na internet manifest u kom je rekao: „Ako uspemo da se rešimo dovoljnog broja ljudi, naš način života će postati održiviji.“ U Francuskoj je kampanja Nacionalne stranke Marine le Pen počivala na onom što Walia naziva ekološki lokalizam, u kom se imigranti porede sa stranim invazivnim vrstama, i izvikuju budalaštine kao što je „granice su najveći saveznici životne sredine; pomoću njih ćemo spasti planetu.“

S obzirom na realne pojave koje Walia upečatljivo opisuje, valja se zapitati postoje li drugi načini, delotvorniji od pozivanja na pravdu, da se granice učine propusnijim. Tu nam može biti korisna knjiga Gaije Vince. U nekom smislu, ta knjiga je izrazito nerealistička – mislim da nema mnogo izgleda da ćemo izgraditi moderne velike gradove u sibirskoj tundri ili na kanadskom permafrostu da bismo u njih smestili veliki broj imigranata – ali deli Walijinu sumnju u korisnost granica. (Ona nam zapravo predočava fascinantnu istoriju ljudske mobilnosti, koju do pojave moderne nacionalne države uglavnom nije remetila kontrola imigracije.)

Vince takođe ističe da bogate zemlje sveta počinju da osećaju drugi problem, ni blizu tako surov kao što je klimatska kriza koja pogađa globalni jug, ali ipak stvaran: zbog opadanja stope rađanja, ta društva ubrzano stare. (Jedan indikativan podatak: u Japanu se danas više prodaju pelene za odrasle nego pelene za bebe.) U međuvremenu, „mnoge zemlje koje pogađaju klimatska promena i drugi pritisci kao što je represivni režim, imaju mnogo nezaposlenih mladih ljudi koji žive u siromaštvu, što izaziva konflikt. Stvaranje bezbednih migratornih puteva ka zemljama s opadajućim stanovništvom „pomoglo bi tim ljudima… da nastave produktivan život“, a državama u koje oni dolaze da održe ravnotežu između mladih i starih. Kad je Nemačka, na primer, prihvatila milion sirijskih izbeglica, njen „velikodušan odgovor na humanitarnu krizu“ bio je i „mudra politička odluka“.

Nemačkoj je bilo potrebno da ublaži nedostatak radne snage, delimično proistekao iz smanjenja turske migrantske populacije jer su se mnogi turski radnici vratili kući u vreme ekonomskog procvata Turske. I Švedska je iskoristila priliku da oživi svoja zamrla sela; zahvaljujući imigrantima, u njima su otvorene škole i osnovani fudbalski timovi. Najveća bojazan Švedske je da će se ti imigranti vratiti u svoju domovinu.

Čak i u jezgru republikanske Amerike ima takvih primera. Ove godine je Washington Post objavio reportažu o Zelenom okrugu (Green County) u Ajovi, klasičnom poljoprivrednom regionu usred Amerike, čija se populacija postepeno osipala i gde su se zatvarale prodavnice i crkve. Kao što se moglo i predvideti, glasanje za Trumpa i dugogodišnjeg kongresmena Stevea Kinga (koji je jednom rekao da su meksičkim imigrantima listovi na nogama „veliki kao dinje“ od nošenja teških vreća s marihuanom kroz pustinju), nije zaustavilo taj proces, pa je okrug odlučio da započne projekt nazvan Nueva vida (Novi život) kako bi privukao latinoameričke doseljenike. Osnovani su kursevi kulturne svesti i fudbalski timovi, obezbeđeni stanovi i radna mesta. Kao što je jedna žena objasnila: „Ovde nam je potrebna raznovrsnost. Suviše smo stari i beli.“

Walia mrzi takve projekte – ona kaže da programi poput nemačkog, koji je Angela Merkel progurala pod parolom Wir schaffen das (Uspećemo), „ističu humanitarnu dobronamernost“ i da se „Evropljani prikazuju kao spasioci, dok se izbeglice opterećuju očekivanjem da pokažu zahvalnost“; da „liberalne kulture dobrodošlice“ brišu „evropsko savezništvo u raseljavanju, koje je posledica kolonijalnih osvajanja, krađe zemlje, porobljavanja, kapitalističke ekstrakcije prirodnih blaga, izrabljivanja radne snage i ratnog profiterstva“.

Imigraciju bi, zapravo, trebalo shvatiti kao odštetu, kaže Walia – i s obzirom na ubedljivost njenog istorijskog prikaza ugnjetavanja, mislim da je u pravu. Ali ne uspevam da zamislim politički pomak u tom pravcu, što me ostavlja pred pitanjem šta treba da radim. Na primer, radim u savetodavnom odboru Luteranske službe za imigraciju i izbeglice, verovatno vodećeg glasa koji se u ovoj zemlji zalaže za prihvatanje izbeglica, i divim se izvanrednom poslu koji obavlja njeno osoblje boreći se za ulazak osoba iz celog sveta i za njihovo nastanjivanje u zemlji. Ali obim njihovog rada je tako bolno mali – suviše liči na godine kad sam osnivao sklonište za beskućnike u podrumu moje crkve. Zbrinuti deset osoba preko noći svakako je važno, ali kao i svi ad hoc dobrotvorni poduhvati, to donekle može ublažiti pritisak koji je potreban za sistemske promene.

Bojim se da će napetost između liberalnih i radikalnih rešenja za migraciju nestati u narednim godinama. Ako je klimatsko modeliranje bar približno tačno, jedna ili tri milijarde ljudskih bića koja će pokušati da pobegnu od sve veće žege, suše i gladi, kao i iz poplavljenih gradova, stvoriće sopstvenu geopolitičku realnost. Ograničenjem zagrevanja planete – najbržim mogućim postavljanjem solarnih panela i vetroturbina – donekle bismo ograničili razmere preokreta, ali ga u ovom trenutku ne možemo sprečiti. Naša sposobnost da se nosimo s planetom u kretanju na bar delimično human način odrediće karakter veka koji je pred nama; promišljanje mogućnosti i preduzimanje najkrupnijih političkih koraka sada, u trenutku kad su brojevi još relativno mali, naša je najveća šansa da ostvarimo pravdu i mir. Svet će se saviti ili će pući.

Bill McKibben, The New York Review of Books, 21.09.2022.

Prevela Slavica Miletić

Peščanik.net, 28.09.2022.

EKOLOGIJA