Zašto i kako je došlo do smrtonosne poplave u istočnoj Libiji? Pokrajina sa antičkim imenom, koje se delimično očuvalo još i danas, izrazito je pustinjska. Njena ekološka prošlost je, blago rečeno, burna. Da li je ta prošlost uticala i na sadašnju katastrofu? U najširem kontekstu, sigurno: u svakom slučaju, brzina događanja je ono što je alarmantno. Stručnjaci kažu da uragani nisu nepoznata pojava u Sredozemlju. Jedan takav zadesio je Bugarsku, Tursku i Grčku i, nimalo oslabljen, stuštio se na severnoafričku obalu. Distanca nije velika, nastanak i rast kišnih oblaka bio je predvidljiv zbog velikih vrućina, od kojih se morska voda isparavala i stvarala oblake. U Derni su bile dve brane na reci Vadi Derna, koja teče kroz grad, građene od kamenja i zemlje, ne od betona, i zbog toga su bile slabe. Sam grad, između planina i mora, građen je na omanjoj delti, što isto tako znači opasnost od poplava. Pa ipak…
Antičke Kirene, grad i oblast koja je nazvana po gradu, imala je u svoje doba izuzetan strateški i ekonomski položaj. Na relativno uskom pojasu rasla je biljka silfium (sylphion, sylphium) koja je u antičkoj kuhinji bila glavni začin, imala je široku upotrebljivost u medicini, bila je afrodizijak i istovremeno kontraceptivno sredstvo. Bila je vredna svoje težine u zlatu. Antički autori nisu bili sasvim sigurni oko rasprostranjenosti biljke – bilo ju je nemoguće preseliti u druge krajeve. Savremena nauka tek je nedavno dobila prvu bližu klasifikaciju, koja se ne može sasvim proveriti – jer biljke više nema. Antičke Kirene su kovale novac sa prikazom biljke, koja je docnije, kad je više uveliko nije bilo, ušla u heraldiku. Ceo ekonomski napredak Kirenaike bio je zasnovan na trgovini silfiumom; Frenk Herbert, koji je za roman Dina uzeo dosta antičkih priča, smislio je i „začin“ sa pustinjske planete, osnovu trgovine za ceo poznat galaktički svet… Silfium i laser, koji se dobijao od smole biljke, bili su izvesno najveća dragocenost među biljkama u antici. Negde u 1. veku naše ere, intenzivna paša i uzgoj ovaca ugrozili su ne samo silfium nego i druge biljke u Kirenaici. Veoma brzo, ovce su pojele sav silfium i poslednji primerak biljke, kako Plinije Stariji piše, odnesen je caru Neronu na poklon. Persijska varijanta silfiuma nije imala takav kvalitet, i očuvala se kao asafetida (assafoetida): to je biljka iz vrste Ferula, kojoj je po najnovijim istraživanjima pripadao i silfium. Asafetida se danas može nabaviti, i posebno se preporučuje u Ajurvedi. Da li je to zaista približno ukus silfiuma, ostaje pitanje.
U svakom slučaju, posle ovaca je Kirenaika postala pustinja. Neki naučnici misle da je to konačno oblikovalo Saharu, drugi misle da je dezertifikacija bila uzrok propasti Kirenaike. U svakom slučaju, ostaje pouka da ekološke promene mogu biti brže od jedne ljudske generacije, kao i da čovek u kratkom roku može proizvesti takve promene. Katastrofa je garantovana u oba slučaja. Kirenaika se postepeno uputila u ribarstvo: još i danas na južnoj obali Krita možete u malim lukama čuti arapski, jer je razmena živahna. To u izvesnoj meri objašnjava zašto na Kritu praktično nije bilo izbeglica iz Libije sve do „građanskog rata“ 2011: nije bilo potrebe. Nema smisla da se podsetimo sramotnog rata protiv Libije, koji je u francuskoj politici poznati beskrupulozni pisac Bernar Anri-Levi isilio od predsednika Sarkozija. Time se EZ izvukla iz ogromnog duga za naftu, Libija se raspala u građanskom ratu, Gadafi je linčovan; danas je Sarkozi u kućnom zatvoru, pisac možda smišlja koju bi državu valjalo uništiti da dođe do materijala za knjigu… Mnogi Libijci, posmatrajući užas koji je zadesio „nepriznatu“ istočnu Libiju, predlažu ponovno sjedinjenje države.
Nisu dakle samo antičke ovce krive. Dugotrajni građanski rat uništio je skoro svu državnu mrežu institucija, čak i tako osnovne stvari kao što je alarm. Civilnih službi praktično nema. Velika izgradnja socijalnih stanova za vreme Gadafija očito nije poštovala neke prostorske zahteve i mogućnosti – bar u slučaju Darne. Održavanje postojećeg izvesno nije bila prva birga za vreme građanskog rata, koji sada traje dvanaest godina.
Da svega toga nije bilo, možda bi razmišljanje o okolini dovelo do rešenja za Vadi Darnu, koja nije dugačka reka i zato je regulisanje poplava teže. U njenoj delti možda ne bi niknule višespratnice, nego polja sa specifičnim kulturama kojima plodni mulj pomaže. Poređenje antičke ekološke katastrofe i današnje, u kojoj je poginulo toliko ljudi, navodi na pomisao da većina modernih tehnologija može da se podesi tako da vrste ne nestaju niti ljudi masovno umiru: ono što se najteže podešava, ostaje ljudska pamet.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
