Izbeglički dizajn: Slaviša Savić
Izbeglički dizajn: Slaviša Savić

Gejm, (game – „igra“) među izbeglicama je ime za zadnju etapu do zapadne Evrope, prostor od nekih 100 km najmanje razdaljine kroz BiH, Hrvatsku i Sloveniju. Sem najboljeg rešenja, da stignu u željenu zapadnoevropsku zemlju, „igrači“ mogu da se zaustave sa azilom u Sloveniji, sa mogućnošću da docnije stignu dalje, mogu da ih zaustave u Italiji, što je nešto bolje rešenje, da ih vrate iz ciljne zemlje u zemlju gde su ušli u EU (Bugarska je loša varjanta) i, svakako najgora, da ih vrate u BiH, gde je situacija užasna, naročito zimi. Ime je potpuno zasluženo – nema nikakvih pravila, ništa se ne može urediti, predvideti, uglavnom se gubi sve. Već duže vremena međunarodne organizacije i neke evropske institucije ukazuju na nepodnošljive, neljudske i pre svega nezakonite oblike ponašanja prema izbeglicama na zadnjoj etapi njihovog kopnenog puta iz Afrike i Azije. Početak je u BiH, koja je dosad dobila nekih 90 miliona samo od EU da uredi prebivališta i minimalne uslove za izbeglice. Rezultat su uništena dosadašnja prebivališta, otpor lokalnih vlasti i jednostavna krađa sredstava. Izbeglice su primorane da beže iz BiH, gde im preti smrt od gladi, hladnoće zimi i bolesti. Prolaz kroz Hrvatsku većini uspe, a onda se dolazi u Sloveniju, gde većini ne uspe, pa ih onda vraćaju u Hrvatsku, što je po svedočenjima najgori deo gejma. Zatim nazad u BiH, bez telefona i novca, pa Jovo nanovo.

Mediji sporadično obaveštavaju o tome, premda NVO imaju velike i pouzdane baze podataka. Ostaje kultura, koja više ne može biti neangažovana, jer joj današnji svet to ne dozvoljava. I tako je nastala predstava Slovenskog omladinskog pozorišta (SMG) u Ljubljani, po programskom opredeljenju koje vodi direktor Goran Injac, i u režiji Žige Divjaka. Predstava se zove Gejm, premijera je bila juna 2020, i u novim uslovima prikazuje se virtualno. Tekst čine izjave – svedočenja izbeglica koje su vraćene u BiH ili su uspele da se domognu azila u Sloveniji. Režija je jednostavna, svedočenja pojačavaju obični predmeti, upotrebljeni i pohabani na putu. Priče uglavnom počinju u Sloveniji. Izbeglice putuju u grupama, ponekad imaju dogovor sa „prevoznicima“ koji su skupi i nepouzdani. Hrvatski deo u tom smeru prelaze nešto lakše, premda ih i tu ponekad ulove. Zatim se nađu u Sloveniji, gde ih, recimo, prevoznik ne čeka, gde ih stanovnici često prijavljuju policiji, gde mogu naleteti na medveda, provaliju i gde su već uveliko iscrpljeni. Dve izbeglice su se porodile u Sloveniji, jedan dečko je umro od smrzavanja i iscrpljenosti, dvadesetak se udavilo u Kolpi, na slovenačkoj strani, verovatno nešto više na hrvatskoj strani, samo prošle godine. Dvojica su poginula kada se pretovareni prevoznik prevrnuo na autoputu.

Postupak azila je zakonski izuzetno strogo i ograničavajuće određen u Sloveniji. Maloletni bez pratnje imaju neprikosnoveno pravo da budu prihvaćeni, koje nije ničim uslovljeno. Jedino na šta se izbeglice mogu osloniti je da odmah izjave da žele azil, ili da su maloletni bez pratnje, što je čest slučaj. Dosada je policija prema trudnicama i tek rođenim pokazivala odgovarajuće humano ponašanje. Što se ostalih propisa tiče, policija ih na različite načine izvrdava, izbeglicama pričaju laži, varaju ih i često pljačkaju. Očito je reč o internim naredbama – na isti način je bilo sprovedeno i čišćenje Slovenije od neželjenih građana drugog etničkog porekla, „izbrisanih“. U postupak su uključeni i prevodioci, ili ih uopšte nema. Maloletnim upisuju punoletne godine, ili prevodioci ili policajci tokom ispitivanja. Na molbu za azil odgovara se da azila nema, izbeglice su često primorane da potpišu izjave na slovenačkom, ili na jeziku koji ne razumeju. Ovi dokumenti onda valjda služe policiji da javnost obaveštava o zakonitom postupanju sa izbeglicama… Često im se oduzimaju telefoni i novac, bez objašnjenja, još manje potvrde. Zatim izbeglice drže u policijskim stanicama, garažama ili u kombijima bez prozora, hrane i vode i po bilo kakvom vremenu. Retki srećnici dospeju do azilantskih centara – zavisno od savesti policajaca. Konačno ih predaju hrvatskoj policiji.

Postupci hrvatske policije su jednoobrazni, za razliku od raznolikih slovenačkih. Izbeglice se potrpaju u kombi bez prozora, bez hrane i vode i bez obzira na broj ljudi. Sve što imaju im se sistematski oduzima, muškarci su često pregledani genitalno. Kombi se zatim ostavlja dugo vremena, a kad počne vožnja, po pravilu se pušta hlađenje zimi i grejanje leti. Zaustavljanje je na bosanskoj granici. Omiljene su strmine, koje prethodno poliju vodom, da bi se izbeglice klizale i saplitale. Iz kombija puštaju jednog po jednog, dva ili četiri zajedno. Napred je postavljen kordon u crnim uniformama bez oznaka i sa crnim maskama na glavama. Obično je posle prvog kordona drugi, ponekad i treći. Izbeglice se poteraju prema BiH kroz kordon, i tuku ih pendrecima uz psovke i smeh. Najgore je kada tučeni padne (klizava strmina!), jer onda ga posebno tuku. Mnogi iz kordona izađu sa razbijenim glavama, slomljenim rebrima, rukama i nogama, sa teškim povredama, modricama, oteklinama. Onda još treba doći do pribežišta u BiH i do bolnice, obično u Velikoj Kladuši i Bihaću. Dokumentacija o povredama je obimna. Povratnicima sledi pokušaj oporavka, ponovno nabavljanje telefona i sredstava za put, jer je u BiH nemoguće ostati. U Hrvatskoj se ništa ne zapisuje i potpisuje, ne pominje se azil. Postupak je u celini neverbalan.

Naravno da je, prećutno ili tiho, EU dala načelnu dozvolu – ako ne naredbu – svojim graničnim članicama da ne puštaju izbeglice. Sa koliko lokalne strasti ih članice izvode, toliko da se čak i EU povremeno potrese, druga je priča. Izbeglice tvrde da je najgora ipak Bugarska: zato je BiH postala popularniji put. Game over.

Možda deplasirano, ali ključno pitanje je – zašto pozorište? Mnoge civilne akcije nisu uspele, a nisu ni zabeležene. Dokumenti NVO su dostupni, ali nemaju publiku koja bi se otimala o njih. Evropske institucije po pravilu „nasednu“ na neku prepreku, čak i ako krenu da urede stvari. Lokalna krađa sredstava je više pravilo nego retkost. Ko, dakle, da osetljivim ljudima pruži ključne podatke? Neko ko istražuje osetljivost. I odjednom se otvara ogromno područje obaveštavanja, osvešćivanja i vaspitanja građana koje više niko ne pokriva u „demokratiji“ u kojoj živimo. Upravo suprotno, u većini društvenih sistema i državnih oblika se za vreme epidemije jasno pokazalo šta vlast oseća kao opasnost za sebe, a to je pre svega kultura. Po celom svetu se brzo razvio sistem plaćanja, zaštite i potplaćivanja bogatih, koji po najnaivnijim predstavama o kapitalizmu onda pomažu siromašne… Rezultat je sasvim izuzetna globalna pauperizacija, uz bogaćenje onih 1%. Za razliku od medija, čija zavisnost je drugačija i čije su diskurzivne mogućnosti često tvrdo ukalupljene, jedino iz kulture mogu stizati neposredni podsticaji za humanost, odnosno osnovna politička opredeljenja.

I zato smo duboko zahvalni pozorištu koje preuzima ključnu društvenu i političku ulogu, jedinu u korist ljudi.

Peščanik.net, 26.01.2021.

MIGRANTI – LJUDI KOJI HODAJU

The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.

Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)