Prva i osnovna činjenica: zločin izvršen nad Bošnjacima u Srebrenici jula 1995. godine kvalifikovala su kao genocid dva kompetentna međunarodna suda. Oduke oba suda obavezujuće su za Srbiju: one su, takoreći, deo njenog pravnog poretka, na šta se Srbija višestruko obavezala. Nepoštovanje tih odluka je, u krajnjoj instanci, nepoštovanje pravnog poretka Republike Srbije. I obrnuto: pravni poredak Republike poštuju upravo oni koji uvažavaju odluke pomenutih međunarodnih tribunala. Razume se, neslaganje sa tim odlukama nije i ne treba da bude zabranjeno, ali je teret dokaza na onima koji kvalifikaciju genocid osporavaju. To u najmanju ruku znači da se, imajući u vidu da zločin kao istorijski događaj niko ne osporava, državni organi moraju ponašati na način koji ne kompromituje odluke suda čak i kada postoji uverenje da je sud izvršio pogrešnu kvalifikaciju dela. Pritom osporavanje kvalifikacije koju je sud utvrdio mora da počiva na argumentima koji su daleko ozbiljniji i pravno relevantniji od opštih mesta o tobožnjoj antisrpskoj politici Zapada. Na pitanje osporavanja kvalifikacije genocid vratiću se nešto kasnije. Na ovom mestu naročito podvlačim da je obaveza države Srbije da uspostavi odnos prema događaju o kojem je reč na način koji jasno, verodostojno i nedvosmisleno ukazuje na osudu zločina, a ne da sav napor usmeri na osporavanje njegove kvalifikacije, čineći to na način i u obimu koji neuverljivom čini verbalne osude koje se usput i reda radi izriču.
Druga činjenica tiče se definicije genocida. Postalo je uobičajeno da raznorazni negatori genocidnog karaktera srebreničkog zločina važno upućuju da se pročita definicija genocida. Isti savet, neuporedivo utemeljeniji, mogao bi se, međutim, uputiti upravo tim negatorima. Pritom, savet mora da bude praćen i poukom da, osim definicije, koju razumevaju selektivno i u krajnjoj instanci – netačno, obavezno pogledaju i doktrinu suda, odnosno kako je sud definiciju primenio na konkretne slučajeve. Definicija genocida sadržana je u Konvenciji iz 1948. godine i doslovce kaže da se genocidom smatra „bilo koje od navedenih dela učinjenih u nameri potpunog ili djelimičnog uništenja jedne nacionalne, etničke, rasne ili verske grupe kao takve: a) ubistvo članova grupe; b) teška povreda fizičkog ili mentalnog integriteta članova grupe; c) namjerno podvrgavanje grupe životnim uslovima koji treba da dovedu do njenog potpunog ili delimičnog uništenja; d) mere uperene na sprječavanje rađanja u okviru grupe; e) prinudno premeštanje dece iz jedne grupe u drugu“. Pored pojmova namera i uništenje (koji su višemanje jasni, iako je dokazivanje namere zahtevan zadatak), ovde je akcenat, uslovljen konkretnim istorijskim događajem, na reči delimično (uništenje). Suprotno odnekud raširenoj mantri da genocid podrazumeva samo nameru potpunog uništenja zaštićene grupe, Konvencija nedvosmisleno pominje i nameru delimičnog uništenja. U slučajevima koji impliciraju nameru delimičnog uništenja grupe, od presudnog je značaja utvrđivanje kvalitativnih i kvantitativnih kriterijuma. Drugačije rečeno, deo zaštićene grupe za koji postoji namera da bude uništen mora posedovati određena svojstva i, takođe, broj ubijenih mora da bude toliki da vodi ka faktičkoj nemogućnosti opstanka grupe (selektivno uništenje). Ovde doktrina suda postaje nešto komplikovanija, ali se suštinski svodi na to da se genocidna namera manifestuje i u vidu „želje da se uništi ograničeni broj lica, odabranih radi učinka koji bi njihov nestanak imao na opstanak grupe kao takve“. Otuda indiskriminativno ubijanje bilo koga iz određene grupe na koga se naiđe, uključujući, primera radi, i starce, žene i decu (što faktički kao posledicu ima delimično uništenje grupe) nema nužno svojstvo genocida; nasuprot tome, određena sistematičnost u izboru žrtava odabiranih na način da se anticipira efekat njihovog uništenja na zaštićenu grupu ukazuje na delo genocida. Konačno, zaštićena grupa, po doktrini suda, može biti i geografski lokalizovana na manjoj teritoriji i ne mora obuhvatati sve pripadnike grupe koji žive na planeti Zemlji, pa ni sve njene pripadnike u jednoj državi. Navodeći ovde u vrlo opštim potezima neke od najvažnijih i često zanemarenih aspekata u raspravama o karakteru srebreničkog zločina želim da istaknem poentu da svako ko osporava da se u Srebrenici dogodio genocid preuzima obavezu da obrazloži svoje neslaganje sa pomenutim kriterijumima. Sve drugo je i moralno i intelektualno neprihvatljivo.
Treća pojedinost na koju treba ukazati jeste činjenica da se, uprkos presudama suda u Hagu, osuđeni pojedinci u Srbiji tretiraju ne samo kao neosuđivana lica, već kao heroji. Implicitna tvrdnja je da oni, zapravo, nisu ni krivi za dela za koja su osuđeni: ako je dela i bilo, krivi su neki drugi, a ne „naši generali“, „časni srpski oficiri“. To uključuje i Ratka Mladića, za kojeg je sveprisutno uverenje, generisano upravo ponašanjem vlasti, da za srebrenički zločin niko ko je osuđen u Hagu zapravo i nije odgovoran. Na krajnjoj desnici ove neslavne kolone nalaze se oni iz čije perspektive Srebrenica i nije zločin. Takvi su naročito negovani i privilegovani od strane vlasti kao posebno plemenita grana srpskog naroda koja vrlo dobro razume da, dok vlast farsično ponavlja mantru da je Srebrenica „strašan zločin“, suštinski sa njima deli uverenje da je reč o besprekornoj vojnoj akciji oslobađanja Srebrenice. Manifestacija toga je i „topli zec“ kroz koji u režimskim medijima redovno prolaze svi koji se usude da kažu da je ime zločina u Srebrenici genocid, kao i blagonaklon odnos prema najbešnjim negatorima zločina. Iz te disproporcije belodano se vidi šta je stav vlasti u Srbiji.
Kao četvrtu tačku vredi pomenuti da Krivični zakonik (KZ) Srbije predviđa sledeće: „Ko javno odobrava, negira postojanje ili značajno umanjuje težinu genocida, zločina protiv čovečnosti i ratnih zločina učinjenih protiv grupe lica ili člana grupe koja je određena na osnovu rase, boje kože, vere, porekla, državne, nacionalne ili etničke pripadnosti, na način koji može dovesti do nasilja ili izazivanja mržnje prema takvoj grupi lica ili članu te grupe, ukoliko su ta krivična dela utvrđena pravnosnažnom presudom suda u Srbiji ili Međunarodnog krivičnog suda, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina.“ Naravno, ovaj član KZ pažljivo je formulisan da ne obuhvati nijedan od sudova koji su svojim presudama potvrdili da se u Srebrenici dogodio genocid. Međutim, pošto je i u samoj Srbiji određen broj lica osuđen za zločin u Srebrenici (razume se, ne tretirajući taj zločin kao genocid) postavlja se pitanje da li će tužilaštvo goniti one pojedince koji „na način koji može dovesti do nasilja ili izazivanja mržnje“ negiraju bilo kakav zločinački karakter samog događaja, za šta bi postojalo utemeljenje u pomenutom članu KZ. Razume se, pitanje je retoričko, a odgovor svima unapred poznat. Umesto toga biće još odlučnije i još efikasnije orkestriran javni linč onih koji se ne mire sa agresivnim, šovinističkim i sramnim negiranjem genocida.
Konačno, iako spadam među one koji čvrsto veruju da negiranje zločina (uključujući i genocid u Srebrenici) treba propisati kao krivično delo, naravno da ne treba kriminalizovati svaku kritiku kvalifikacije koju su utvrdili međunarodni ili domaći sudovi. Zbog toga krivičnopravna zaštita protiv negiranja zločinačkih događaja uvek podrazumeva pažljivo označen domet te zaštite. Drugim rečima, nije svako neslaganje sa kvalifikacijom koju je sud odredio po sebi negiranje zločina, u krivičnopravnom smislu. Zato se u zakonske odredbe koje kriminalizuju negiranje zločinačkog karaktera određenih događaja ili uopšte njihovo postojanje i unose formulacije da se zabranjuje takvo negiranje koje po svojoj sadržini ima nipodaštavajući, uvredljiv ili provokativan karakter i kojim se vređaju žrtve ili potencijalno izaziva razdor i mržnja među različitim grupama. Na kraju krajeva, mnogi pojedinci su skloni da kritikuju odluke suda koji određena dešavanja nije proglasio za genocid iako je, po njihovom uverenju, trebalo to da učini. Kao što ne mislim da su neprihvatljiva takva stanovišta, uprkos svojoj suprotnosti sa sudskim odlukama, isti kriterijum važi i u obrnutom smeru. Suština je, dakle, u načinu na koji se kritika sudskih kvalifikacija artikuliše, pri čemu je neophodno u obzir uzeti razne situacione činioce.
Realizovano u saradnji sa forumZFD-om.
Peščanik.net, 11.07.2024.
SREBRENICA- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Srđan Milošević (see all)
- O tuposti i predrasudama - 10/03/2025
- Mali ogled o prelaznoj vladi - 06/03/2025
- Detaljan odgovor na nepotrebnu prozivku - 21/02/2025
