Globalizacija, nejednakost i nemoć politike

Razgovor sa ekonomistom Brankom Milanovićem u CZKD-u 12. decembra 2018. godine. Razgovor vodila Svetlana Lukić, komentari iz publike: ekonomista Mihail Arandarenko i sociološkinja Vesna Pešić.

Svetlana Lukić: Tema nejednakosti je ušla na velika vrata, zajedno sa ekonomskom krizom, mada njen porast traje već decenijama unazad. Kako objašnjavate to da čak ni leve političke opcije dugo nisu bile zainteresovane za nejednakost i zašto je i u nauci i u politici ta tema bila marginalizovana?

Branko Milanović: Velika recesija je nejednakost dovela kao veliku temu, iz sledećeg razloga: kao prvo, došlo je do prestanka rasta dohodaka u najvažnijim zapadnim zemljama sveta. Ono što se takođe desilo, naročito u Americi, je to da srednja klasa više nije mogla da finansira svoju potrošnju kroz pozajmljivanje, što su radili veoma dugo, godinama, tako da su jednostavno počeli da gube stanove, kuće, nisu mogli da otplaćuju kredite i tako dalje. I to je dovelo do realizacije sledeće stvari, a to je da su primetili da su, kao što je kasnije Piketi naročito istakao, top 1% postali mnogo bogatiji, a da se medijalna plata u Americi nije promenila 30 godina.

Znači vi imate stagnaciju ne prosečne, nego medijalne plate, a i prosečna nije puno porasla; imate 30% ljudi koji imaju nultu ili negativnu imovinu. Te stvari nisu dopirale u javnu sferu zato što su svi relativno dobro živeli i zato je ta tema bila skrajnuta. A zašto sada ta tema neće otići i postaje sve veća i veća? Postavilo se pitanje da li je nedostatak rasta dohodaka srednje klase i smanjenje srednje klase u svim zapadnim zemljama rezultat činjenice da su Kina i cela Azija uzele poslove koje su oni imali. To je postao međunarodni problem. Tako se problem proširio i na kraju doveo do velikih političkih pomaka. Prema tome, on je eskalirao. U Beograd sam došao iz Pariza gde sam video da je to tamo veliki politički problem.

Svetlana Lukić: Nije bilo političkih snaga koje su mogle da tu temu ranije iznesu na svetlost dana. Govorim o takozvanim levičarskim strankama.

Branko Milanović: Ne znam zašto levičarske stranke nisu tu uspele. Ima tu nekoliko stvari. Kao prvo, sećam se da je kada sam radio u Svetskoj banci ta tema bila apsolutno neprihvatljiva. Onda sam bio u Carnegie Endowmentu 3 godine, gde me je predsednica Carnegie Endowmenta ispravljala u predlozima projekata: “Sve si fino napisao, ali gde god piše inequality (nejednakost) ti to promeni u poverty (siromaštvo)“. Objasnila mi je da bogataši ne vole da finansiraju probleme u vezi sa nejednakošću, jer to implicitno dovodi u pitanje legitimnost njihovih dohodaka. A siromaštvo ne, jer vi pomažete siromašne dajući im novac i čitava stvar je pozitivna.

Po teoriji opšte ravnoteže sve cene su formirane na tržištu. Cene se formiraju kao posledica postojanja čiste konkurencije. Tu imamo problem monopola, ali sve cene su u tom smislu opravdane. A endowments, a to je koliko imate ljudskog kapitala ili koliko imate kapitala, nije predmet razmatranja u teoriji opšte ravnoteže, jer je to spoljno dato. Prema tome, kad ja ulazim sa mojim obrazovanjem, ili sa novcem koji imam i dobijam neku cenu rada ili recimo stopu povraćaja, stopu interesa na kapital, to nisu teme koje se razmatraju. Prema toma, bio je jedan ideološki razlog zbog čega nejednakost nije imala značajnu ulogu u ekonomiji. Način razmišljanja je bio takav.

Svetlana Lukić: Mislim da bi zbog daljeg razgovora bilo važno da nam ukratko predstavite sadržaj vašeg grafikona, čuvene slonovske krivulje, gde ste pokazali, dakle od 1988. do 2008, kako se kretala globalna nejednakost, ko su bili dobitnici, a ko su gubitnici.

Branko Milanović: Ta krivulja ide ovako: na horizontalnoj osi imate poređane percentile dohotka u celom svetu. Znači, broj 1 je najniži dohodak, pa 2, 3, 4, do broja 100 gde su najbogatijih 1% koje čine 70 miliona ljudi na svetu. Na vertikalnoj osi imate realan porast njihovog dohotka od 1988. do 2008. u prvoj varijatnti, pa onda do 2011, pa sad čak i do 2013. E sada, šta je značajno u toj krivulji, koja je na samom početku moje knjige – to je da se oko 50. percentila nalazi oko 15% stanovništva sa veoma visokim porastom dohotka u proseku, a neki delovi, kao recimo Kina, su imali porast 300 ili 400%, ali u proseku je recimo dupliranje. To je tačka A.

Onda idete malo dalje, ka bogatijim ljudima i dođete negde do 80. percentila i tu imate nulti rast. Dve trećine tih ljudi su iz svega 3 zapadne zemlje: Amerike, Nemačke i Japana. Osim američkih stagnirale su i nemačke plate, to jest donja polovina nemačke distribucije je stagnirala. A Japan je stagnirao već 20 godina. Znači, u te 3 zemlje koje imaju ukupno pola milijarde stanovnika, niža polovina njihove distribucije, to je 250 miliona, u stvari nije imala rast. To je tačka B.

I onda imate tačku C, što je onaj 100. percentil, znači najbogatijih, sa porastom dohodaka od opet oko 100%. Znači, te tri tačke su ključne i one se ne menjaju. Taj grafikon je doveo do raznih kontroverzi, ali ostaje činjenica da je srednja klasa Azije imala strahovito veliki rast, da je srednja klasa Evrope i Amerike imala nizak ili nulti rast, i da je top 1% u zapadnim zemljama, a i u drugim zemljama, imao veliki rast. I te su tri tačke: A, B, C ključne, a imaju i političku implikaciju.

Pogledajte Makrona ili Trampa ili brexit ili italijansku novu vladu. Oni imaju problem ove tačke B. To znači da srednjoj klasi ne rastu dohoci. I postoji dva načina da se taj problem reši. Jedan je da idu protiv tačke A, što Tramp radi, znači napad na Kinu i pokušaj da se poslovi vrate u Ameriku. Drugi način je napad na tačku C, što malo ko radi, jer je to onda napad na top 1% i podrazumeva redistribuciju. U tom smislu vi imate dve opcije danas na zapadu: jedna je trgovinski rat, a druga redistribucija. I u tom pogledu se ništa nije promenilo od 2008.

Ja sam od početka zastupao, iako ne baš preterano jako, stav da je globalizacija bila glavni uzročnik ovoga što sam vam upravo objasnio, znači te tri tačke: A, B, C. Imate tri moguća krivca. Jedan je globalizacija, a drugi su tehnološke promene. Ljudi sa višim obrazovanjem i sa većim znanjem u stvari mnogo bolje rade. To je ono što se u ekonomiji zove komplementarnost između mašina i visokoobrazovane radne snage. To je onda dovelo do porasta razlika između dohodaka, to jest plata, između visokoobrazovanih i srednjeobrazovanih, tako da je tu tehnološki progres kao takav uzročnik nejednakosti. Treće objašnjenje je ekonomska politika u zemljama zapada, koja je težila smanjenju poreskih stopa, izbacivanju poreza na nasledstvo i jednakom ili čak povoljnijem oporezivanju kapitala u odnosu na rad.

Dakle, imate te tri mogućnosti i ljudi zastupaju jedno, drugo ili treće. U Americi je postalo politički veoma nepopularno zastupati tezu da je globalizacija uzrok povećanja nejednakosti, jer onda ispada da podržavate Trampovu politiku. I zato je dosta ljudi emigriralo ka objašnjenju da se radi o tehnološkim promenama. E sada, to nije isto. Ako vi smatrate da je glavni uzrok nejednakosti globalizacija, postavlja se pitanje da li i kako menjati globalizaciju. Mnogi siromašniji ljudi su napredovali mnogo brže nego bogatiji zahvaljujući globalizaciji. Problem je u tome što ti bogatiji, naravno, na zapadu imaju političku moć, a Kina, Tajland, Burma, Indija nemaju političku moć u Evropi. Ali sa tačke gledišta celog sveta to je pozitivan razvoj.

S druge strane, oni koji zastupaju tehnološki progres kao uzrok povećanja globalne nejednakosti kažu: “Tu ne možemo ništa, jer ne možemo zaustaviti tehnološki razvoj”. Treću liniju zastupa na primer Piketi koji kaže da je za porast nejednakosti odgovorna ekonomska politika u zapadnim zemljama. Znači, to su te tri varijante objašnjenja. Ja sam najviše sklon objašnjenju pomoću globalizacije, koju doživljavam kao okvir unutar koga je ekonomska politika mogla da se ponaša na način kako se ponašala.

Svetlana Lukić: Šta je posledica činjenice da nema političke spremnosti da se promeni neoliberalna politika u Americi i u zapadnoj Evropi, koja je, između ostalog, i produkovala porast nejednakosti, desetkovala srednju klasu i tako dalje?

Branko Milanović: Mislim da je politika uglavnom nemoćna da to promeni, zbog toga što imamo globalno okruženje – i zbog toga je globalizacija ključna – (kad kažem mi, mislim na ceo svet) stvoreno kroz Svetsku trgovinsku organizaciju, kroz slobodu kretanja kapitala, kroz sposobnost da zapošljavate radnu snagu u zemljama daleko od vas i ono što u svojoj knjizi “Velika konvergencija” Kišor Muhbabani lepo pokazuje: prvi put u istoriji ne samo da smo u stanju da napravimo fabrike iz Amerike u Kini, nego i da ih kontrolišemo iz Amerike. To je nešto što je apsolutno novo, gde je tehnologija zaista tome doprinela. E sada, šta tu može politika vidimo kod jednog Makrona. Političari veoma malo toga mogu da urade. Oni ne mogu da utiču na kurs valute, jer ga ne kontrolišu. Oni ne mogu da utiču na kamatne stope, jer se kapital slobodno kreće. Oni ne mogu da utiču na to da francuski poslodavci ne zapošljavaju ljude u Kini ili u Slovačkoj. Prema tome, mehanizmi koje država ima danas su veoma ograničeni u odnosu na one iz 60-ih godina prošlog veka. Prema tome, imamo nemoć politike.

Vidimo porast moći vlasnika kapitala koji finansiraju političke partije. I u Americi i u Evropi. Vi u Evropi imate situaciju da su svi politički skandali u poslednjih 20 godina, od Kola, Sarkozija, Kraksija u Italiji, bili vezani za nedozvoljeno finansiranje političkih partija. Vi danas ne možete da se bavite politikom a da ne kršite zakon. Prema tome, na taj način bogati slojevi održavaju globalizaciju, dok svi ostali glavinjaju, to jest glasači biraju manje-više nasumice neke političke grupacije, za koje im je važno samo to da nisu deo mejnstrima. I to je ono po čemu su slični Makron i Tramp i Salvini ili čak i brexit, da nisu deo mejnstrima.

Svetlana Lukić: Pomenuli ste onih 1% najbogatijih. Da li njihov ekonomski i politički uticaj raste i preti da ugrozi elementarne pretpostavke demokratije u zapadnim zemljama?

Branko Milanović: Nekoliko američkih politikologa je istraživalo koliko često problemi koji tište siromašne, srednju klasu i bogate dolaze na razmatranje u Kongres, to jest Senat ili Predstavnički dom. Ispostavlja se da se problemi srednje klase razmatraju tek ukoliko se podudaraju sa problemima koje identifikuje bogata klasa. Slični rezultati se dobijaju i u Evropi.

Imamo kretanje ka plutokratiji, pogotovo u zemljama gde je izlaznost glasača niska, kao u Americi gde više glasaju ljudi sa većim dohocima. Sad imate tu puno stvari, ali hteo bih da ukažem na jednu stvar: u Americi je namerno izabran radni dan za glasanje. Zašto se glasa u radnom danu? Socijalistički pokreti posle 1. svetskog rata su uvek birali nedelju kada je uvedeno opšte pravo glasa u zapadnoj i istočnoj Evropi. Zašto je Amerika imala utorak? Zato što je onda radnim ljudima mnogo teže da glasaju.

U mojoj novoj knjizi koja se zove “Capitalism alone / Kapitalizam sam” mislim da se nijednom ne pominje reč “populizam”. Ne volim populizam zato što je on korišćen od strane neoliberalne grupacije, koja je imala vlast 30 godina i namerno definisala populizme kao levi i desni, čime je sredina postala strašno mala. Tako u Americi nemate nikog ko nije populista sem Hilari Klinton, je l’ tako? Jer Berni Sanders je levi populista, Tramp je desni populista, a prostor “normalnosti” se hotimično sužava. Slična je situacija i u Francuskoj ili u Britaniji, tako da mi se ta reč “populizam” ne sviđa, jer ispada da su dve trećine glasača neki populisti, a imate jednu trećinu koji su “normalni” ljudi. Meni je termin “višepartijske kleptokratije” adekvatniji termin za režime Putina, Erdogana, Đukanovića, Vučića i tako dalje.

Da se vratim na to kakve su razlike između zapadnoevropskih desnih pokreta i Trampa i njegovih glasača. Za američke glasače znam više, to su uglavnom nezadovoljni beli glasači, ona tačka B, koji su ostavljeni po strani. Valjda prvi put u poslednjih 150 godina imate pad očekivanog trajanja života u Americi kod te grupacije ljudi. E, sad, za evropsku desnicu je mnogo značajniji problem migracija. Ako razmatrate istočnoevropske zemlje, one su se 200 godina borile za samoopredeljenje i nezavisnost. U suštini, sve zemlje od Baltika do Albanije su stalno bile nesrećne; ili sa Rusima, ili sa Nemcima, ili sa Austrougarskom, ili sa Otomanskom imperijom, ili sa komunizmom itd. i svaka od njih se trudila, a puno ih je to postiglo, da postane etnički čista. I sada kada tim zemljama kažete da treba da prime migrante iz potpuno treće kulture, one to vide kao napad na 200 godina njihovih napora.

Uzmite Estoniju: milion i po ljudi, od kojih je pola miliona otišlo na zapad, znači tu nemate jedan grad da napravite, a u Kini ni selo. Ali nacionalizam estonski je strašno jak i ako bi oni sada pustili recimo 30, 50 ili 100 hijada ljudi iz Avganistana, to je njima nezamislivo. Pogledajte revolucije iz 1989. Po mom mišljenju, to su bile nacionalističke revolucije, revolucije nacionalnog samoopredeljenja gde je demokratija bila, kako sam je nazvao prigodna (democracy of convenience), kao lepa struktura zgodna da se u nju upakuje nacionalizam. Ali to nisu bile suštinski demokratske revolucije.

Svetlana Lukić: Postoje unutrašnja nejednakost u okviru jedne zemlje i nejednakost između zemalja. Šta ima teže posledice?

Branko Milanović: Obe su veoma teške: svi mislimo o nejednakosti unutar zemlje kada govorimo o nejednakosti u Srbiji ili Italiji. Neke zemlje imaju nižu nejednakost, a neke imaju većih problema s tim itd. Ali ova druga nejednakost, između zemalja, je postala, naročito u Evropi, veoma značajna. Njen proizvod je i globalizacija migracija. Naime, zašto danas imamo problem migracija? Mi tu ne treba da razmišljamo o tome da se to jednostavno pojavilo. To je kao i kretanje kapitala između razvijenih i nerazvijenih zemalja, rezultat globalizacije. Tako je i kretanje rada rezultat globalizacije. Mi imamo sposobnost da emigriramo ili da se krećemo mnogo više nego ranije, jer su manji troškovi i bolje je znanje o mogućnostima koje možemo da dobijemo u drugim zemljama. I onda se pojavljuje problem investiranja kapitala, jer neke zapadne zemlje zapošljavaju radnike u Aziji a ne kod kuće. Javlja se problem održavanja države blagostanja u uslovima globalizacije. Ona na neki način potkopava državu blagostanja.

Svetlana Lukić: Da još malo porazgovaramo o posledicama devastiranja srednje klase i činjenici da se srednja klasa, ili ljudi koji se tako doživljavaju, sve češće na izborima opredeljuju za desne političke opcije. Otuda Alternativa za Nemačku i otuda strah šta će se desiti u Francuskoj koja je bila jedna od retkih zemalja u kojoj 30 godina nije rasla nejednakost. Sa tzv. socijalističkim vladama ona je počela da raste i u Francuskoj, pa su na neki način protesti Žutih prsluka reakcija i na tu činjenicu.

Branko Milanović: Postoje dva elementa koji doprinose tom nezadovoljstvu. Jedan je nizak porast dohodaka srednje klase, a drugi je nejednakost. Francuska i Belgija nisu imale porast nejednakosti od 1980-ih, ali su imale slab rast. Onda imate situaciju koja je dramatičnija u Americi, gde je srednja klasa u stvari pala, znači njen rast je bio nizak, a s druge strane je nejednakost porasla. Ali onda imate situaciju u Kini gde je nejednakost porasla još značajnije nego u Americi, ali je, naravno, srednja klasa u međuvremenu povećala svoj dohodak za 500-600%, recimo četiri do pet ili više puta.

Prema tome, imate te dve stvari. Ako imate visok porast nejednakosti, ali sa visokim stopama rasta, to može da funkcioniše. Ako imate, kao u Francuskoj, situaciju da nema porasta nejednakosti, ali nema ni rasta, onda se pojavljuje problem. I imate, po mom mišljenju, najozbiljniju situaciju, a to je američka, gde imate nizak ili negativan rast dohodaka srednje klase i porast nejednakosti, gde onda dobijate plutokratiju. To su 3 različite varijante toga problema. Baš najdramatičniji je problem Rusije pod Jeljcinom, gde imate gubitak trećine društvenog proizvoda sa formiranjem fenomenalnih bogatstava baziranih na političkim vezama. To je već katastrofalno loše.

Svetlana Lukić: Samo kratka informacija da je pre neki dan, koliko sam shvatila, u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti bilo reči o nejednakost u Srbiji. To je inače tema koja praktično ovde ne postoji, i ja ću sad samo u dve-tri rečenice da citiram nešto što su preneli mediji, a vi ćete me ispraviti ako nije tačno. Oni su vas zapravo citirali, to jest rekli da je nejednakost građana po visini dohotka u Srbiji najveća u Evropi. Profesor Arandarenko je rekao da je nejednakost u Srbiji pre poreza i socijalnih transfera slična kao u EU, a da posle toga naglo raste.

Tamo je bila i profesorka Jelena Žarković koja je dala uporednu analizu Srbije i Slovenije i iznela neke frapantne podatke. Dakle, u Sloveniji, kao i u Srbiji, 3% populacije prima socijalnu pomoć, ali u Sloveniji ona iznosi 25%, a u Srbiji 8% od prosečne plate, dok recimo dečiji dodatak u Srbiji prima 19% dece, a u Sloveniji 86%. Između ostalog Slovenija važi za zemlju koja ima najmanju stopu nejednakosti u Evropi. Kod nas se govori o strategijama za borbu protiv nejednakosti, pa se svađamo šta je apsolutno siromaštvo, a šta nije. Vi smatrate da u zemljama kao što je Srbija ciljati to kao problem nema velikog efekta, nego da je u stvari problem na drugoj strani: da se ovde bogatstva stiču korupcijom, pljačkom i monopolima i da, kada bi se to koliko-toliko dovelo u red, to bi posredno uticalo na smanjenje nejednakosti.

Branko Milanović: Mislim da je to delimično tačno. Ako se zemlja relativno siromašna kao Srbija opredeli za preraspodelu to je korisna stvar, ali to nije suština problema. Suština problema je način sticanja bogatstva i nedovoljna stopa rasta. Kad pogledate veoma siromašne zemlje u Africi, one ne mogu da se bore protiv siromaštva, jer za to nemaju sredstava. Ako država ima ukupna sredstva od 10% društvenog proizvoda, ona nema šta da preraspodeljuje. Samo bogate zemlje mogu da se bore protiv siromaštva.

Za Srbiju je ključna stvar da smanji sticanje bogatstva preko političkih veza. U svojoj novoj knjizi Karolajn Frojnd je uzela listu milijardera u svetu kojih sada ima negde oko 2.000 i rangirala ih po 4 kriterijuma: da li su došli do te milijarde preko nasledstva, političkih veza, privatizacije ili kao inovatori. Ispalo je da su u istočnoj Evropi 90% milijardera to postali preko političkih veza. U Rusiji se to postepeno smanjivalo i sada iznosi 60%. U Americi ih je pre 20 godina bilo 2%, a sad ima 5% milijardera koji su to postali preko političkih veza. Mi se tu uklapamo u svetski trend.

Mihail Arandarenko: Samo sam hteo da potvrdim da ste tačno preneli sve što sam rekao. Hteo bih samo da ponudim Branku Milanoviću još jednu činjenicu koju sam tamo saopštio, a to je da Srbija ima isto učešće državnih prihoda kao i Slovenija i Slovačka: 42% PDP-a, a da džini, koeficijent koji meri nejednakost, u Sloveniji i Slovačkoj 25, a kod nas 38, po anketi SILC (Anketa o prihodima i uslovima života / Survey on income and living conditions) koja se sprovodi u celoj Evropi na veoma sličan način. Tako da je ideja da smo mi siromašna zemlja koja ne skuplja puno prihoda netačna. Zapravo, Srbija skuplja možda i previše prihoda, ali ih horizontalno raspodeljuje: ne od bogatih ka siromašnim, nego od jednih drugima. Evropskim zemljama na direktne poreze otpada uvek više od polovine državnih prihoda. Jedino u Srbiji 52% ukupnih prihoda otpada na PDV, akcize, carine itd. I to sprečava poreze da budu efikasniji u smanjenju tržišne nejednakosti.

Branko Milanović: Po SILC-u Srbija i Makedonija su zemlje sa najvećom nejednakošću. Neki misle da SILC precenjuje nejednakost u Srbiji jer ne uzima u obzir nemonetarne prihode, ali čak i uz modifikovani SILC mi smo opet zemlja sa veoma visokom nejednakošću. A Slovenija je i u SFRJ bila najjednakija od svih republika. Tako da to što smo mi nejednakiji od Slovenije nije neka novost. Što se tiče Amerike, tamo po prvi put raste intergeneracijska nejednakost, što dovodi u pitanje čuveni američki san. Kod Šumpetera imate lepo napisano: “U Americi se svake godine meri velika stopa nejednakosti, ali ljudi koji su nejednaki se menjaju, oni su različiti. Neki žive na 5. spratu, neki na 4, neki na 3, ali se stalno međusobno mešaju”. Sada u Americi jača intergeneracijska transmisija nejednakosti. To je mereno u 15-ak zemalja i svuda jača sem u nordijskim zemljama. One su najjednakije i imaju najmanju intergeneracijsku transmisiju nejednakosti.

Vesna Pešić: Htela bi da se osvrnem na poslednje događaje u Francuskoj. To je zemlja sa jakom kulturom pobune. Ona je od Francuske revolucije imala još šest revolucija. Tamo su ljudi veoma politizovani, imaju 80% izlaska na izbore i najviše od cele Evrope tamo se vodi računa o radničkoj klasi. U Americi i u većini EU niži slojevi ni ne izlaze na glasanje. Kad pomeneš socijaldemokratiju u Americi svi se naježe, misle da si neki strani špijun.

Ali ove poslednje demonstracije u Francuskoj, koja je takva zemlja, ona uvek signalizira nešto što će se tek dogoditi drugde – ovi protesti nisu organizovani na uobičajene načine. Do sada su sve francuske pobune imale jasnu organizaciju: na primer aerodrome blokiraju aerodromski sindikati. To je jako partijski, sindikalno i politički organizovana zemlja. Ovde prvi put nema organizacije i praktično se kaže: “Nećemo više taj sistem”. Kao da je došlo do sistemskog disbalansa zato što je ekonomija preuzela politiku, ona diktira sve. Sve oblasti društva su podvedene pod ekonomiju. Ljudi kažu da više ne mogu da podnesu teror ekonomije i dominaciju novca.

Izgubljena je i partijska ravnoteža, jer levica treba da bude korekcija kapitalizma. Takođe, ako udariš na ove bogate, oni odmah iz Francuske beže u Belgiju itd, pa bi bilo dobro imati globalne institucije kao odgovor na te probleme. Međunarodne korporacije ti unište državu i otuda onda i taj nacionalizam zato što ti vidiš da neko drugi komanduje tvojoj zemlji. Jednom rečju, očigledna je kriza tog sistema.

Branko Milanović: Da, ja bih se potpuno složio sa tim. Znači, neću da ponavljam ovo sve što je Vesna rekla. Metropole i veliki gradovi su puno dobili od globalizacije, ali su pojeli sve oko sebe. Kada se izmaknete iz Moskve 150 km vi ste u potpuno drugoj zemlji, a Moskva je kao zapadna Evropa. I u jednoj Britaniji London dominira. Globalizacija je doprinela geografskim razlikama unutar zemalja. I jeste ekonomija preuzela politiku, više nema nezavisnosti politike. Politika je produžena ruka ekonomije. Problem je u tome što nemamo nikakvu ideološku alternativu. I to nije samo problem levice, nego svi imamo problem kontrateže ovoj dominaciji ekonomije, a da u isto vreme sve one povoljne elemente globalizacije ne rasturimo. Dakle, mi možemo da imamo kontratežu tako što ćemo da odemo u rat ili da Amerika napadne Kinu, ali to ne bi bilo poželjno.

U Evropi je moguća kontrola monopola, pa čak i zajednička poreska politika, ali sve to gubi na značaju pred velikim ekonomskim igračima kao što su Kina, Indija i tako dalje. Udeo Evrope u društvenom proizvodu sveta značajno opada. Azija je apsolutno glavni igrač. Prema tome, čak i ukoliko Evropa uspe nešto da se dogovori, to neće uticati na ove druge. Zato alternative treba tražiti u mnogo širem kontekstu, jer je sada svet mnogo jednakiji u tom pogledu.

Kada ljudi govore o ratu kao načinu smanjenja nejednakosti, hteo bih da naglasim da nisu sve masovne vojne mobilizacije dovele do smanjenja nejednakosti. Francuska i Engleska su imale smanjenje nejednakosti u Prvom svetskom ratu, ali Nemačka je naprotiv imala povećanje. Nemačka u martu 1918. ima strahovitu jaku poziciju, ona kontroliše celu istočnu Evropu, ima svoju armiju na francuskoj teritoriji, ali od marta do novembra 1918. dešava se potpuni kolaps, koji je delimično rezultat nesposobnosti Nemačke da dalje finansira rat jer moćni slojevi Nemačke nisu hteli da budu oporezovani, dok su na primer bogati Englezi na to pristajali.

Svetlana Lukić: Evo, stigla je vest da je u Egiptu policija zabranila prodaju žutih prsluka i proglasila to krivičnim delom. Tako da se uvek nađe neko rešenje. Hvala vam što ste večeras bili sa nama i hvala vama Branko.

Peščanik.net, 20.12.2018.