Veličanstveni događaji širom arapskog sveta s početka 2011, iako različiti i mnogostrani, mogu se razumeti kao jedna epizoda: kao najnovija faza svetskih demokratskih revolucija koje su preoblikovale svet od osamdesetih godina prošlog veka.

Proces koji je otpočeo sredinom decembra 2010. u Tunisu, doveo je do svrgavanja predsednika mesec dana kasnije, i proizveo sličan rezultat u Egiptu nakon dve nedelje tamošnje masovne mobilizacije, proširivši se na istok u Jemen i na zapad u Maroko.

Istina, sasvim različita iskustva arapskih zemalja – neprekidni nemiri u Libiji, protesti u Bahreinu, ustupci elita u Jordanu i Saudijskoj Arabiji – dokazuju da se procesi bitno razlikuju i da je konačan ishod u svakom pojedinačnom slučaju neizvestan. Previše je rano da se kaže da li će promene u Tunisu i Egiptu (i ishodi u drugim zemljama) dovesti do stvaranja prepoznatljivo demokratskih država, da i ne govorimo o njihovom potencijalnom regionalnom i globalnom uticaju.

Ali sve ove države objedinjava suprotstavljanje autoritarizmu i težnja ka demokratskoj vladavini; a osećaj psihološkog prekida sa diktatorskom prošlošću je nesporan.

Masovni pokret u Egiptu – najvećoj i najuticajnijoj državi Bliskog istoka – otvorio je prostor za politiku, tako da će se posledice osetiti daleko izvan regiona. Treba napomenuti i da autoritarni režimi od Teherana do Pekinga blokiraju pristup informacijama o egipatskoj i drugim dramama. Njihov strah svedoči o dostignućima ovog „arapskog buđenja“, koliko god ta dostignuća u praksi bila provizorna.

 
Demokratija i revolucija

Valja se prisetiti da je čak i 1960. parlamentarna demokratija bila uglavnom ograničena na države severozapadne Evrope, severnu Ameriku i Australaziju – ali i neke zemlje na jugu globusa (Indiju, Šri Lanku i Čile, na primer).

Godine 1910, demokratija nije bila potpuno uspostavljena čak ni u ovim zemljama – univerzalno pravo glasa za muškarce negde je bilo ograničeno, a žene su za svoje pravo glasa tek trebalo da se izbore (Novi Zeland i Australija su u tom pogledu prokrčili put). Borba za demokratiju bila je usko povezana sa borbom za radnička prava, prava žena i (u Indiji) borbom za državnu nezavisnost. Sada se ova teško ostvarena i u istorijskoj ravni nedavna dostignuća uzimaju zdravo za gotovo.

Štaviše, međuratni period je postavio velike prepreke za demokratiju, pošto je Evropa podlegla fašističkom i staljinističkom totalitarizmu: tek je pobeda saveznika u Drugom svetskom ratu ponovo „normalizovala“ demokratiju u njenoj kolevci na severu. Ali hladnoratovska ukopavanja u rovove krajem četrdesetih i tokom pedesetih pokazala su da su demokratski ishodi češće izuzetak nego pravilo.

U istočnoj Evropi, sovijetska vladavina je zatrla seme pluralizma koje je nakratko izniklo u (na primer) Poljskoj, Mađarskoj i Čehoslovačkoj; u Africi, vojni režim je postao normalna pojava u mnogim postkolonijalnim nezavisnim državama; u Aziji, revolucije podignute kroz Mao Ce Tungovu „puščanu cev“ pretvorile su se u diktature; na Bliskom istoku, autoritatni režimi su uvođeni vojnim pučevima, a monarhije su naučile da se oslanjaju na vojsku kako bi osigurale vlast. Svugde izvan sovjetske „interesne sfere“, Sjedinjene Države su u diktaturskim režimima prepoznavale borce protiv komunizma.

Ako se osvrnemo na dalju istoriju evolucije demokratije, otkrićemo da je savremeno revolucionarno iskustvo često osciliralo između demokratije i diktature. Francuska 1789, Rusija 1917, Iran 1979. – sve su ovo obeležja na poznatom putokazu, gde su se spontani masovni pokreti, pokrenuti demokratskim impulsom, postepeno cepali, polarizovali i na kraju bivali ugušeni diktatorskim tendencijama.

Smer ovog kretanja je sistematizovan u govorima i tekstovima Staljina i Maoa (i naravno, „teoretizovan“ od strane njihovih intelektualnih lakeja, u cilju obezbeđivanja šireg legitimiteta), do te mere da je sama ideja revolucije počela da podrazumeva prihvatanje nasilne i ugnjetačke vladavine.

 
Druga vrsta revolucije

Pa ipak, paralelno sa hladnoratovskom pričom o politici supersila, utemeljena je i nova vrsta demokratske revolucije, koja je konstantno odbacivala model i iskušenja autoritarnog „preotimanja“. Narodni ustanci u Istočnoj Nemačkoj 1953. i u Mađarskoj i Poljskoj 1956, zahtevali su kraj diktature i uspostavljanje istinski slobodnog političkog prostora. Godine 1968, reformski proces u Čehoslovačkoj pretvorio se u sveopšti društveni pokret za promene.

Takođe 1968, studentski pokreti uveli su nove ideje participativne demokratije, preispitujući rigidne zapadne parlamentarne sisteme, kao i autoritarne režime. Protesti su te godine potresali čitav hladnoratovski svet – od Vašingtona, preko Berlina i Pariza, do Karačija, Tokija i Meksika – a njihovi odjeci su se čuli bar do sredine sedamdesetih.

Ovi pokreti su uglavnom bili neuspešni u ostvarivanju ključnih političkih promena. Na istoku, Crvena armija je bila glavni čuvar staljinističkog poretka, a lokalni klijenti Moskve spremno su održavali disciplinu; na zapadu, SAD su se oslanjale na niz vojno-autoritarnih vladara koji su opstruisali promene.

Izuzetak je predstavljala južna Evropa, gde je – u Portugalu (nakon revolucije 1974.), Grčkoj (nakon vojne hunte 1967-74) i Španije (posle smrti Franciska Franka 1975.) – ponovo oživljena demokratija konsolidovana kroz integracije u evropske institucije.

 
1989: globalno prestrojavanje počinje

Iz globalne perspektive, 1989. predstavlja dvostruki fenomen: i paradigmatični primer „narodne vlasti“ koja pokreće stalne političke promene, i (u Kini) nasilnu potvrdu dikature.

U ovoj istorijskoj godini, splet srećnih međunarodnih okolnosti – demokratska konsolidacija i integracija zapadne Evrope, sovjetske reforme pod Mihailom Gorbačovim (koji je nagovestio da više neće upotrebljavati vojsku za zaustavljanje promena u moskovskoj interesnoj sferi) – omogućio je uspeh „baršunastih“ revolucija.

S tim u vezi, treba istaći značaj „magnetne sile zapada“ 1989, i činjenice da je ona „slabija i složenija“ u slučaju Egipta. Ali odbacivanje sovjetske vladavine 1989. takođe je predstavljalo okidač za demokratske pobune prve polovine devedesetih u klijentskim državama Amerike širom sveta – pre svega za uklanjanje dugogodišnjih autoritarnih režima u Južnoj Koreji, Južnoj Africi i Indoneziji.

„Arapska demokratska revolucija“ se može posmatrati u tom svetlu, pa se tako može povezati sa širim tendencijama nakon 1989. Ali činjenica da ona toliko „kasni“ nameće pitanje zašto se, ako zanemarimo određene lokalne promene, svetski talas pobuna usporio.

 
Nakon 11. septembra: propali supstitucionalizam

Odgovor na to pitanje je komplikovan, ali ima mnogo veze sa nerešenim sukobima na Bliskom istoku (do sada najvećem izuzetku od demokratizacije) i odgovorom SAD na napade 11. septembra.

Efekat američkih ratova u Avganistanu i (još više) u Iraku, zaoštravanje napetosti između Vašingtona i Irana, i uloga Amerike u izraelsko-palestinskom sukobu – jeste to gušenje mogućnost demokratskih promena zbog strateških interesa glavnih igrača. To je najočiglednije u Libanu i Gazi, gde je kalkulacijama o moći i interesu u odnosu na Hezbolah i Hamas data prednost nad podsticanjem makar i umerenog demokratskog progresa.

Istovremeno. 11. septembar je znatno ojačao najekstremnije antidemokratske snage u arapskom i muslimanskom svetu. Mali ali značajan deo mladih muslimana oduševljen je spektakularnim nasiljem Al Kaide, a države širom sveta pooštrile su mere bezbednosti na način koji ugrožava ljudske slobode.

Invazija Džordža W. Buša na Irak podstakla je takve tendencije. Ovaj napad je zamaskiran rečnikom „promovisanja demokratije“, što je u praksi značilo da vojna snaga – a ne demokratsko organizovanje – predstavlja pravi način za „promenu režima“. U suštini, to je bilo monumentalno podmetanje oružane sile namesto pravog demokratskog delovanja, čime nije ostavljena mogućnost mirnog doprinosa samih Iračana. Umesto toga, invazija je bila pokretač krvavog, lokalno genocidnog rata između naoružanih iračkih frakcija, što je omelo demokratske promene, kako u širem regionu, tako i u samom Iraku.

Tek nakon Bušovog odlaska u istoriju i kada je „rat protiv terorizma“ prestao da dominira (iako se još uvek vodi pod Barakom Obamom), ponovo se otvorila mogućnost prave demokratske promene, kako na Bliskom istoku tako i u zemljama relativno udaljenim od Bušovih katastrofa.

 
Obojene revolucije i kontradikcije

Međutim, čak i kad se uklone prepreke za demokratske revolucije, iz dvadesetogodišnjeg posthladnoratovskog iskustva vidimo da konsolidovanje demokratije, kada se ona jednom uspostavi, ume da bude vrlo komplikovano.

Demokratija je na zapadu u mnogim svojim aspektima nedovršena, ograničena i podložna pritiscima korporativnih i drugih interesa. Primeri su brojni, od SAD, preko Britanije (čija koaliciona vlada, nakon manje od godinu dana na vlasti, sada nameće destruktivne mere za koje nije dobila mandat od građana) do Italije (čiji autoritarno-populistički vladar Silvio Berluskoni predstavlja otelotvorenje opasnog sklopa medijske kontrole, političke moći i podrivanja zakona).

Međutim, u zemljama čije je demokratsko iskustvo novijeg datuma, problemi konsolidacije su obično ozbiljniji. Ove zemlje se suočavaju s problemom održavanja dinamike promena i stvaranja demokratskih institucija – posle odlaska starog vladara, u senci ostaju mnogi njegovi saveznici, uključujući i vojsku. Zato su marksisti tražili formiranje revolucionarne avangarde, koju bi delom činila i radnička pešadija, da bi se oslabila vojska i omogućilo osvajanje vlasti u ime naroda.

Takva avangarda više nije u modi u doba Facebooka, a njen istorijski učinak nije sjajan. Ali odsustvo neke takve dinamične i ujedinjujuće snage znači da je teško izbeći podele i gubljenje prvobitnog revolucionarnog poleta (što se desilo, na primer, u Gruziji 2003. i Ukrajini posle 2004.)

Čak i ako se uvede izborna demokratija, ključni problem je to što će vladari – bilo da se radi o starim vladarima pod novim, demokratskim obeležjima, ili novim vladarima koje je izbacila ulica – i dalje pokušavati da se održe na vlasti služeći se autoritarnim sredstvima, uključujući i izbornu krađu. Takve manipulacije se mogu videti čak i u zapadnim zemljama – zloupotreba medija (opet Berluskoni) ili mahinacije u izbornom procesu (Florida, 2000. godine). Drugde se željeni rezultat postiže zastrašivanjem, nasiljem i kontrolisanjem izbornog procesa i prebrojavanja glasova (kao što je nedavno bio slučaj u Iranu i Obali slonovače). Ovo drugo predstavlja novi standard u zemljama koje se demokratizuju.

I sama izborna krađa može da bude katalizator pobune: tako dobijamo „revolizbore“ (kovanica Timotija Gartona Eša, kojom je opisao ono što se desilo kada je Milošević pokrao izbore u Srbiji 2000. godine).

Postoje i periodične demokratske revolucije, kada novi vladari podlegnu korupciji i autoritarizmu (gruzijsko iskustvo, sa post-sovjetskim liderom Zvijadom Gamsahurdijom, koga je smenio Eduard Ševardnadze, koji je svrgnut u pobuni koja je dovela na vlast Mihaila Sakašvilija – mada se demokratski karakter nekih od tih režima može dovesti u pitanje).

Ako ovo zvuči loše, ima i nešto gore. Proces demokratizacije pod vođstvom nacionalista u bivšim jugoslovenskim republikama doprineo je raspirivanju strahotnih genocidnih ratova devdesetih; Ujedinjene nacije su promovisale „podelu vlasti“ i demokratizaciju u Ruandi, što je pospešilo genocid 1994; izbori su bili katalizator nasilja u Iraku; neregularni izbori u Keniji 2008. pokrenuli su talas genocidnog nasilja u kojem je više hiljada ljudi izgubilo život, a stotine hiljada proterano. Zimbabve i (ponovo) Obala slonovače jesu još neki od primera povezanosti izbora i nasilja. Očigledno je da demokratske promene predstavljaju vrlo rizične poduhvate.

 
Nedovršen proces

Dakle, svetsku demokratsku revoluciju čekaju brojni problemi. Ona je takođe uveliko ograničena u geografskom smislu. Kina je najveće pitanje. Koliko će još Komunistička partija Kine moći da zadržava prave demokratske promene, i može li se zamisliti da ona nastavi da uvodi reforme a da ne izazove još veće masovne akcije od one na trgu Tjenanmen 1989? Slučaj Egipta nas uči da je autoritarna vladavina prolazna, a imajući u vidu duboke društvene tenzije i ekonomsku nejednakost u Kini, nova masovna pobuna je, u najmanju ruku, moguća.

Ali revolucija je nedovršena u još jednom, značanijem smislu – u smislu njene kvalitativne dubine. Sloboda govora i fer izbori i dalje su nešto čemu veliki broj zemalja teži. Ali to je samo početak promene: zato što je za garantovanje demokratske odgovornosti potrebno nešto više i zato što velike nejednakosti u jednoj zemlji zahtevaju društvenu demokratiju, koja je uslov da politička demokratija ostvari svoj puni potencijal.

Ali demokratska revolucija – što se može videti iz arapske pobune – istovremeno predstavlja i virus koji se širi iz države u državu, i postaje regionalan, pa čak i globalan. Demokratske revolucije se sve češće odvijaju pod budnim okom svetskih medija, a sve je više građana koji imaju pristup informacijama o tome šta se dešava, u vreme dok se dešava. Kao i u Evropi 1989, bliskoistočni pokreti su u samoj svojoj suštini i nacionalni i internacionalni.

U ovom smislu, svetski trend (nacionalnih) demokratskih revolucija i promena takođe je deo jednog globalnog (kao i međunarodnog) trenda. Demokratizacija oslikava rastuću globalnu svest o međusobnoj zavisnosti i zajedničkim vrednostima. Ona postavlja veliki dvostruki izazov: konsolidaciju demokratije i prava širom sveta i stvaranje institucija koje mogu da stvore spojenu demokratiju na regionalnoj i globalnoj ravni. Ovo je zadatak za predstojeće decenije, i njega događaji u Tunisu, Egiptu, Libiji i drugim zemljama postavljaju pred nas.

 
Martin Šo, openDemocracy, 07.03.2011.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 14.03.2011.

Leave a Reply