Srbija je, kako mi je nedavno rekao sjajni hrvatski režiser, zemlja izuzetnih glumaca: oči su mu se sjajile, po svaku cenu je hteo da nešto radi u Beogradu. Verovatno i hoće, jer sada se već duže vremena može, a kvalitet se iz Srbije uvek znao prelivati. I dok pravi glumci budu pronosili slavu svoje škole i svoga talenta, javni prostor Srbije će sve više i više ostajati amatersko glumište, na kojem je najteže isterati “glumce” iz godinama uvežbavane šmire i lažinjanja. Medjunarodni sud u Hagu je donedavno bio stecište svega zla protiv Srbalja, bez obzira na očite stručne kvalifikacije i dobar rad u mnogim slučajevima; kada je napravio nekoliko profesionalnih grešaka, i proglasio državu Srbiju nevinom u organizovanju genocida u Bosni i Hercegovini, postao je u srpskoj javnosti objektivan i ugledan. Mali detalj, da je Srbija kriva što nije ništa učinila da spreči genocid, niko nije uzeo ozbiljno. A i zašto bi, ako se već petnaest godina igra ista uloga nevine žrtve bez odgovornosti, koja se u svakoj novoj prilici prilagodjava novoj publici, novoj sceni sa novim scenografijama, i novoj režiji kao i režiserima. Kao svi loši glumci, i srpski javni predstavnici većinom poveruju u svoje uloge, i rutinski pokazuju uozbiljeno lice na jednoj strani, publici tzv. medjunarodne zajednice, i šipak na drugoj strani, domaćoj, solidarno namigujućoj publici: opet smo ih prešli! U takvoj konstelaciji javnoga razumevanja, Crna Gora i Kosovo su “izgubljeni” umesto da se kaže da je srpska država bila nesposobna da ih primami na ostajanje. U svim pomenutim slučajevima, nema nikada pominjanja bilo kakve odgovornosti, sem naravno, odgovornosti unutarnjega neprijatelja.

Trenutna nepregledna farsa oko formiranja vlade toliko odgovara svima, da se predstava može igrati još nekoliko godina, ako se promeni neka sića od zakona. I u takvoj provali glumatanja kao mentaliteta, nije nimalo čudno što su se i na sudu malo ohrabrili, te odbili sve ponudjene postupke advokata porodice Zorana Djindjića, Srdje Popovića, koji bi otvorili uvid u mnogo šire i više krugove umešane u ubistvo premijera pre četiri godine. Ako sledimo gore iznesenome primeru, onda je jasno da je sud bolji što je manje profesionalan – e baš takav nam treba. Kako je mogućno da se iz najviših slojeva odlučivanja niko nije usudio da tu postavi neko pitanje, da utiče na sud – što se inače stalno radi – ili da bar izrazi javno čudjenje nad postupkom suda? Kako da niko od prijatelja ubijenoga premijera danas na vlasti nije pozvao Srdju Popovića na savetovanje, javnu pojavu, nije mu dao podršku, nije indirektno pokazao da nešto nije u redu sa sudskim postupcima, ako je već tako skrupulozan u nemešanju u drugu granu vlasti? Kako je mogućno da nagoveštaj ključnoga preokreta u procesu ostane na marginama, tačnije na fronclama neprivilegovanih ostataka javnoga mnenja, umesto da bude na prvim stranama onoga što se u Srbiji zove novinama i televizijom? Možda ne iz zlobe ili savršene podozrivosti: možda se sve to zaista dešava usled slabe glume, usled teranja navika da su na matinejama svi mamurni, a na večernjim predstavama svi pijani?

Kako god da tumačimo stvari, sve više postaje jasno da je “srpski način” odnosno ubedjivanje u očit paradoks a putem drske laži i rutinskoga glumatanja, prevladjujući model ponašanja, govora i pisanja u javnosti. Sa više potisnute napetosti, možda bi i došlo do korisne implozije, ali zasada regulacija ide napolje, na pumpanje najžalosnije otkačenih delova javnosti oko kosovske nezavisnosti. Zgodno bi bilo i za to optužiti onu mitsku medjunarodnu zajednicu. No zrno istine jeste u tome da su se medijski sponzori povukli, prepuštajući po potpuno pogrešnoj evropskoj logici javnost tržištu (i svome), umesto da plaćaju i teraju državu da plaća medije da laju i ujedaju istu državu, a sigurne egzistencije: to je nezavisnost medija. A mediji, da ponovim dok mi se stomak okreće posle dvadeset godina ponavljanja, najveći dodatni obrazovni sistem – ponekad i jedini – vaspitavanja gradjanina. To vaspitavanje, izmedju ostaloga, pripremalo bi gradjane da ne budu samo poslušna i poluslepa publika, koja svoje frustracije leči pomoću loših glumaca, u opštoj atmosferi našega samorazumevanja, podupiranja i ačenja.

Peščanik.net, 06.04.2007.

The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak
Rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Svetlana Slapšak

Svetlana Slapšak (Svi tekstovi)