Pandemija korona virusa obeležila je 2020. godinu i njene posledice osećaće se u godinama koje dolaze, pa tako ni naredna godina neće izaći iz duge senke virusa. Deluje teško, ako ne i nemoguće predvideti načine na koje će pandemija uticati na naša društva. Ali, čini mi se da će se tri greške koje je vlast napravila vratiti kao krupne posledice već 2021. godine.
Trošenje javnih sredstava tokom prvog talasa epidemije, pred izbore, ograničilo je mogućnosti države da adekvatno odgovori na još veće izazove koji su usledili. Na spoljnom planu, snažan zaokret od Evropske unije ka Kini i Americi izolovao nas je politički od okruženja u trenutku kada nam je saradnja sa susedima potrebnija nego ikad. Na domaćem planu vlast se, pokušavajući da predupredi efekte bojkota, preigrala na izborima i stvorila sebi problem legitimiteta koji će morati da rešava ponovnim izborima. Ovi pogrešni potezi guraju Srbiju u dublju ekonomsku i političku krizu, ka zatvorenijem i izolovanijem društvu. Ukoliko uopšte postoji mogućnost da se narednih godina izađe iz ovog scenarija, ko su akteri o kojima treba razmišljati?
Šampioni pada
Na početku epidemije Srbija se držala bolje od ostalih ekonomija regiona. To je uglavnom bila posledica male zavisnosti od grana privrede koje su bile najviše pogođene, kao što je turizam, koji čini značajniji udeo u ekonomijama Hrvatske, Crne Gore ili Albanije. Takođe, slabija integrisanost Srbije u ekonomske tokove značila je i manje osetan pad. U ovim okolnostima tokom proleća, pre republičkih izbora, zvaničnici su pokazivali mišiće i hvalili se „najmanjim padom” u Evropi.
U prvom talasu vlast nije samo uvela drastične mere ograničavanja kretanja, već je i značajnim sredstvima pomagala privredu. Međutim, iako su ovi paketi pomoći ocenjeni kao „neočekivano izdašni”, izostala je targetirana podrška najpogođenijim sektorima. Nešto slično desilo se i prilikom podsticanja potrošnje „novcem iz helikoptera“, kada su pred izbore svi stanovnici dobili jednak iznos, dok su ta, nimalo zanemariva budžetska sredstva mogla i trebalo da budu usmerena na socijalne transfere u skladu sa prihodima domaćinstava. Trošilo se kao da nas već na jesen nije čekao sledeći, oštriji talas epidemije. Kada je on stigao, država je promenila pristup i borbu za „zdravlje ekonomije“ stavila na prvo mesto, po cenu izostanka rigoroznijeg ograničavanja kretanja. Na proleće su tržni centri bili prazni da groblja ne bi bila puna, na jesen su i tržni centri i groblja bili puni.
Dok se država hvalila najmanjim padom u Evropi i kupovala političku podršku budžetskim sredstvima, Srbija po mišljenju Fiskalnog saveta kraj godine dočekuje sa rekordnim fiskalnim deficitom i oštrim povećanjem javnog duga. Naš razvojni model se zasniva na stranim direktnim investicijama koje će, kao i doznake iz inostranstva i sredstva od izvoza, značajno presušiti usled, po oceni Svetske banke, najveće globalne recesije od Drugog svetskog rata. Naša privreda ne trpi najviše na početku globalne krize već kasnije, kao što je bio slučaj i prilikom svetske ekonomske krize 2008, a neopravdani optimizam vlasti, otelotvoren u usvojenom budžetu za 2021, mogao bi još skuplje da nas košta već sledeće godine.
Kriva integracija
Srbija nije uspela da poravna pandemijsku krivu, ali joj je to ove godine pošlo za rukom sa krivom približavanja Evropskoj uniji. Od svih država koje su posle Hladnog rata započele pregovore o članstvu, Srbija najsporije otvara nova poglavlja, posle Turske čije je pristupanje praktično suspendovano. Ambiciozni plan da se sva poglavlja otvore do 2018. sapleo se o demokratsko nazadovanje u Srbiji i duboki otpor u EU ka nastavku procesa proširenja.
Zvaničnici u Srbiji već dugo ne izražavaju dovoljno jasno strateško opredeljenje države za članstvo u Evropskoj uniji. O EU se uglavnom govorilo na neutralan način, dok se o Rusiji i Kini govorilo pozitivno. Zbog toga je mnoge iznenadila eksplozija negativnih poruka o EU početkom epidemije, koja je dodatno zategla odnose. Nije stoga bilo čudno ni da se Srbija, istovremeno sa okretanjem od EU i zahlađivanjem odnosa sa Rusijom, ove godine kladila na njihove alternative – Kinu kao glavnog razvojnog i Sjedinjene države kao glavnog političkog partnera. Obe opklade će se pokazati lošim.
Rok trajanja Vašingtonskog sporazuma iz septembra, kojim je Srbija uskladila spoljnu politiku sa SAD i udaljila se od EU, pokazaće se kraćim od prvog semestra Visoke škole za trenere koju je predsednik tih dana upisao. U novembru je Tramp izgubio izbore i u januaru će u Vašingtonu vlast preuzeti demokratska administracija. Sa druge strane, Ustavni sud Kosova oborio je vladu Hotija i naložio održavanje vanrednih parlamentarnih izbora, na kojima najveće izglede da pobedi ima Kurti, za koga je ovaj sporazum nelegitiman.
Srbija od ovih spoljnopolitičkih zaokreta neće imati veliku korist, već pre štetu. Nova američka administracija neće zastupati identičnu spoljnu politiku kao prethodna demokratska administracija, ali će zadržati njene konture i uskladiti svoju regionalnu politiku sa Evropskom unijom. Srbija se snažno oslonila na Kinu u godini kada se jasno vidi usporavanje kineskih investicija na strana tržišta i okretanje domaćem tržištu, dok na snagu stupa novi koncept „dualne cirkulacije“. Skretanja ka Pekingu i Vašingtonu na kraju će ponovo voditi ka Briselu i najverovatnije ka Moskvi, a Srbija će napraviti pun spoljnopolitički krug, u kom ćemo završiti kao manje kredibilan akter u odnosima sa svim stranama.
Preigrani izbori
Da bi bila prihvaćena na zapadu vlast mora da održava privid funkcionalne demokratije, ali joj to ove godine sve teže polazi za rukom. Da bi umanjila efekte bojkota, predizbornim inženjeringom se podsticalo učešće što većeg broja aktera, dok je opasnost od zaraze aktivno umanjivana pred izbore, kako bi što više ljudi izašlo na birališta. Međutim, što zbog bojkota a što zbog korone, izlaznost je bila niža od planirane i to malo glasova raspršilo se na mnogo lista koje nisu prešle ni smanjeni izborni prag.
Nepotrebno mučan proces formiranja vlasti, koji je trajao mesecima, za koje vreme je trebalo spremati društvo za novi talas virusa, doveo je na kraju do višestrukih apsurda. Izabrani parlament bez opozicije formirao je vladu u koju je ušla opozicija. Izabrana vlada je raspuštena pre nego što je izglasana. Poslanici koji više nemaju pred sobom političke protivnike nemaju više ni ograničenja u ponašanju. Većina njih, izabrana sa trocifrenih pozicija na izbornoj listi, zna da je ovo njihova prilika da „zasijaju“. To stvara spiralu takmičenja u dodvoravanju „šefu“ i pretvara Narodnu skupštinu u platformu za pojačavanje toksičnih tabloidnih kampanja protiv svih kritičara vlasti.
Kada institucije blokiraju razrešavanje političkih sukoba, institucionalna kriza se produbljuje. Nema načina da deeskalira ova politička polarizacija, koja je doživela vrhunac tokom julskih nereda i koja će se intenzivirati naredne godine. Možda će neke stranke učestvovati u još jednoj turi dijaloga, koju će evropski parlamentarci odraditi tek reda radi, ali prva prilika za razrešenje političkih tenzija moraće da sačeka sledeće izbore 2022, a do tada ćemo svi biti u trajnoj kampanji, istrzani i izmrcvareni.
Prvi u Evropi
Nije vlast samo grešila: neke stvari su rađene u pravo vreme i na pravi način. Na početku epidemije poslat je jasan signal da rigorozne mere važe za sve, kada su zaustavljana vozila na autoputu i kažnjavani svi koji krše zabranu kretanja. Letnji period pametno je korišćen za pripreme za jesenji talas epidemije i izgrađene su kovid bolnice. Međutim, ista policija je neselektivno mlatila građane u julu, a selektivno puštala „kovid elitu“ da organizuje žurke u decembru, dok se trošenje javnih sredstava na medicinsku opremu već mesecima neopravdano vrši u tajnosti.
Kumulativni efekat ovih grešaka, svakako ne jedinih, otežaće svima sledeću godinu. Povrh njih postoje i globalni i regionalni izazovi, na koje ćemo morati da nađemo odgovore u narednim godinama: selidba rada, trgovine i usluga na internet, tendencija zatvaranja evropskih granica i podrivanje poverenja u naučni autoritet, sada kada je najpotrebniji. Ne samo da za ove izazove nismo spremni, već se oni prikrivaju neumerenim hvalisanjem. Vlast kontinuirano Srbiju predstavlja kao prvu u Evropi po ekonomskom rastu, kao zemlju koja prednjači u EU integracijama i prestiže Evropu u vakcinaciji. Ovo iskazivanje superiornosti sve više je u neskladu sa stvarnošću.
Ali, da li je ovaj sled događaja nužan? Čini mi se da iz perspektive stranke na vlasti nije bio, i još uvek nije, racionalan. Sa pogoršavanjem ekonomske situacije usled pandemije, saradnja sa glavnim ekonomskim partnerima i Evropskom unijom postaje sve potrebnija, ali to približavanje biće uslovljavano stanjem demokratije i vladavinom prava. Kada pogledam unazad na 2020, ona mi izgleda kao propuštena prilika da se u okolnostima krize vladajuća stranka više bavi upravljanjem državom i izlaženjem iz problema, a manje opozicijom. Sve što je trebalo da uradi je da pusti opoziciju da radi posao koji ona radi u svakoj demokratskoj državi. To je moglo da se desi uz suštinske ustupke koji bi izbornu utakmicu učinili kompetitivnijom, skupštinu reprezentativnijom i ovu vladu legitimnijom. Ali osoba od koje sve zavisi ni tu nije napravila dobru procenu i gurnula je Srbiju u pravcu produbljivanja krize. Zato je važno pitanje kako vrh vladajuće stranke vidi svoju političku budućnost tokom naredne godine: u jednom sledu događaja, ili drugom?
Peščanik.net, 30.12.2020.
