Pitate me za trafike, a Hilandar gori. Tako je, otprilike, na novinarski upit da objasni informacije o svojim mladalačkim nestašlucima odgovorio Dragan Jočić, ministar policije u vladi Vojislava Koštunice.
Istu matricu koristi i Aleksandar Vučić. Pitate me za vladu dok Kosovo gori – odgovorio je predsednik Srbije na pitanje kada će biti formirana nova vlada. Dobro, ne baš tim rečima, ali je rekao da će o tome odlučivati „ako bude vremena“, jer sada se „bavimo situacijom na Kosovu“.
Nije mu palo na pamet da je upravo uzavrela situacija oko Kosova razlog da vlada bude formirana što pre. Da je, zapravo, trebalo da bude formirana odavno pošto je sve što treba da se rešava u njenoj nadležnosti.
Ali, kao što odavno znamo, ništa ne znače „za najboljeg studenta Pravnog fakulteta ikad“ ustavom i zakonima propisana (mu) prava i dužnosti.
Sasvim u skladu sa tim je onda što se slično ponašaju i Vučićevi potčinjeni – u delokrugu svojih ovlašćenja, zavisno od nivoa vlasti na kome se nalaze. Najnoviji primer takvog ponašanja pružio je beogradski gradonačelnik Aleksandar Šapić koji je do zadnjeg časa u tajnosti držao imena novih (v.d.) direktora komunalnih preduzeća. Šapić je to objasnio željom da onemogući opoziciju da „ocrni“, kako je rekao, buduće menadžere.
Nije pošteno ni zagrejao stolicu novopečeni gradonačelnik a već je pokazao – neočekivanu, a moglo bi se reći i nepotrebnu – bahatost u ophođenju sa javnošću te da će mu transparentnost u radu biti deveta rupa na svirali. Šapić je, to se zaključuje iz njegovih reči, imao u vidu samo opozicioni deo društvene scene, ali je prezir pokazao i prema građanima naklonjenim vladajućoj stranci. Jer i oni zaslužuju da budu upoznati sa radom ljudi za koje su glasali. Bez toga nema ni kontrole vlasti ni njene odgovornosti. A to je srž demokratije.
Ali, aktuelni nosioci javnih funkcija – sve je očiglednije – ponašaju se tako kao da su odgovorni samo prema naviše, prema vrhovnom šefu, a ne i prema naniže, prema narodu.
Zato i gori, juče Hilandar, danas Kosovo, sutra Srbija.
Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio Pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike (EP). 90-ih saradnik mesečnika Demokratija danas (ur. Zoran Gavrilović). Kada je sredinom 90-ih poništena privatizacija EP, sa delom redakcije stupa u štrajk. Krajem 1998. svi dobijaju otkaz. 1999. sa kolegama osniva Ekonomist magazin (EM), gde je direktor i zam. gl. i odg. ur, a od 2001. gl. i odg. ur. 2003. priređuje knjigu „Prelom 72“ o padu srpskih liberala 1972. 2006. priređuje knjigu „Kolumna Karikatura“ sa kolumnama Vladimira Gligorova i karikaturama Coraxa. Zbog sukoba sa novom upravom 2008. napušta EM (to čine i Vladimir Gligorov, Predrag Koraksić, Srđan Bogosavljević…), prelazi u Blic, gde pokreće dodatak Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto ur. ekonomske rubrike. U aprilu 2011. daje otkaz i sa grupom kolega osniva nedeljnik Novi magazin, gde je zam. gl. ur. Dobitnik nagrade Zlatno pero Kluba privrednih novinara. Bio je član IO NUNS-a. Sa Mišom Brkićem ur. TV serije od 12 debata „Kad kažete…“. Novije knjige: 2011. „Ispred vremena“ o nedeljniku EP i reformskoj deceniji u SFRJ (1963-73); 2013. sa Dimitrijem Boarovim „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“; 2020. „Desimir Tošić: Između ekstrema“; 2022. „Zoran Đinđić: prosvet(l)itelj“.
Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio Pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike (EP). 90-ih saradnik mesečnika Demokratija danas (ur. Zoran Gavrilović). Kada je sredinom 90-ih poništena privatizacija EP, sa delom redakcije stupa u štrajk. Krajem 1998. svi dobijaju otkaz. 1999. sa kolegama osniva Ekonomist magazin (EM), gde je direktor i zam. gl. i odg. ur, a od 2001. gl. i odg. ur. 2003. priređuje knjigu „Prelom 72“ o padu srpskih liberala 1972. 2006. priređuje knjigu „Kolumna Karikatura“ sa kolumnama Vladimira Gligorova i karikaturama Coraxa. Zbog sukoba sa novom upravom 2008. napušta EM (to čine i Vladimir Gligorov, Predrag Koraksić, Srđan Bogosavljević…), prelazi u Blic, gde pokreće dodatak Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto ur. ekonomske rubrike. U aprilu 2011. daje otkaz i sa grupom kolega osniva nedeljnik Novi magazin, gde je zam. gl. ur. Dobitnik nagrade Zlatno pero Kluba privrednih novinara. Bio je član IO NUNS-a. Sa Mišom Brkićem ur. TV serije od 12 debata „Kad kažete…“. Novije knjige: 2011. „Ispred vremena“ o nedeljniku EP i reformskoj deceniji u SFRJ (1963-73); 2013. sa Dimitrijem Boarovim „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“; 2020. „Desimir Tošić: Između ekstrema“; 2022. „Zoran Đinđić: prosvet(l)itelj“.
