Gorka žetva Angele Merkel

Foto: Alex Wong/Getty Images

Foto: Alex Wong/Getty Images

Jedna od uobičajenih grešaka evropskih lidera u tumačenju neprijateljstva koje predsednik Donald Trump pokazuje prema tradicionalnim američkim saveznicima, kao i spremnosti njegove administracije da svojim postupcima ugrozi međunarodni poredak, je uverenje da je to nešto novo i jedinstveno. To nije tačno.

„Moja filozofija je da stranci pokušavaju da nas namagarče, a naš zadatak je da namagarčimo mi njih“. Tako je govorio John Connally, sekretar Trezora 1971. godine, pokušavajući da ubedi predsednika Nixona da kazni Evropu povlačenjem iz sporazuma postignutog u Breton Vudsu.

Trump bi se sigurno složio da je u „održavanju ravnoteže između potreba stabilnog međunarodnog sistema i slobode delovanja kreiranjem državnih politika“ Amerika mudro „dala prednost drugom prioritetu“. To su reči koje je izgovorio Paul Volcker, predsednik Federalnih rezervi u Njujorku, komentarišući odluku predsednika Nixona 7 godina kasnije. Budući predsednik saveznih Federalnih rezervi dodao je tom prilikom i da „kontrolisana dezintegracija svetske ekonomije… može biti legitiman cilj za 80-e godine“.

Ono po čemu se današnja situacija razlikuje od one u kojoj se Evropa našla 70-ih godina 20. veka jeste implozija političkog centra u Evropi vajmarskih razmera. Sedamdesetih godina postojao je jedinstveni evropski establišment sposoban da odgovori (na primer, plivajućim kursom dolara) na finansijski napad Amerike na Nemačku, Francusku i Britaniju. Današnji branioci evropskog status kvoa moraju voditi bitku na dva fronta: prvo, protiv Trumpovih napada spolja, a onda i na unutrašnjem planu protiv ljudi kao što su Matteo Salvini i Luigi de Maio, nove zvezde italijanske politike.

Uvođenje novih tarifa za uvoz čelika i aluminijuma u Ameriku, navodno usmerenih na Kinu, takođe je bilo signal da retoriku Trumpove administracije o „Americi na prvom mestu“ treba shvatiti krajnje ozbiljno. Zatim je usledilo povlačenje Amerike iz nuklearnog sporazuma sa Iranom, čime je Trump dobio novu priliku da uživa u prizoru bespomoćnosti Evrope i naročito nemačke kancelarke Angele Merkel.

Pošto je bila prinuđena da objavi da će Nemačka, kao najmnogoljudnija zemlja Evropske unije, podržati sporazum sa Iranom, Angela Merkel je doživela niz poniženja kada su se nemačke kompanije, uprkos njenoj objavi, jedna po jedna povukle iz Irana. Niko se ne usuđuje da se suprotstavi američkoj finansijskoj moći i ugrozi poreske olakšice koje uživa gotovo 5.000 nemačkih kompanija sa ukupnom vrednošću bilansa od oko 600 milijardi dolara. Nemačka se još nije oporavila od iranskog šoka, a Amerika je zapretila carinama na uvoz kola od 25 odsto, što bi nemačke izvoznike koštalo oko 5 milijardi dolara godišnje.

Prave razmere nevolja sa kojima se Nemačka danas nosi ne možemo shvatiti pre nego što uočimo njihovu kauzalnu povezanost sa događajima u Italiji.

Dok Trump radi na rušenju globalnog sistema od koga je Nemačka decenijama profitirala, Salvini i Di Maio rušenje evra vide kao poželjan razvoj događaja, koristan za njihovu anti-imigracijsku kampanju. Pre nešto više od tri godine, kada sam u ime Grčke vodio pregovore sa nemačkom vladom o mogućnostima za rešavanje neodržive zaduženosti i ukidanju mera hiperštednje koje i dalje uništavaju moju zemlju, svoje sagovornike na skupu ministara finansija evrozone upozorio sam sledećim rečima:

„Ako budete insistirali na politikama koje čitave zemlje osuđuju na trajnu stagnaciju i poniženje, uskoro ćete imati posla ne sa evropskim levičarima našeg kova, već sa antievropskim ksenofobima čiji će glavni cilj biti rušenje Evropske unije.“

Upravo to se sada događa. Onemogućivši potrebne reforme EU, vlade koje je predvodila Angela Merkel osigurale su njeno dalje fragmentiranje. Vodeći nemački mediji pišu o italijanskom ekonomisti kome je uskraćeno mesto ministra finansija kao o „italijanskom Varoufakisu“. Ali time se previđa jedna suštinska razlika: ja sam želeo održivi ostanak Grčke u evrozoni i sukobljavao sam se sa nemačkim liderima oko metoda restrukturisanja duga koji će to omogućiti. Slomivši našu proevropsku vladu u leto 2015, Nemačka je posejala seme današnje gorke žetve: u italijanskom parlamentu dominira većina koja kuje planove za napuštanje evrozone.

Uzročni odnos koji povezuje dve nemačke političke glavobolje treba potražiti u ekonomiji. Trump dobro zna jednu stvar: Nemačka i evrozona su mu prepušteni na milost i nemilost zahvaljujući rastućoj zavisnosti od velikog neto izvoza u Ameriku i ostatak sveta. Ta zavisnost je nezaustavljivo rasla zbog politika štednje koje su prvo testirane u Grčkoj, a zatim primenjene u Italiji i ostalim zemljama.

Da bismo uočili ovu vezu dovoljno je da se setimo „fiskalnog sporazuma“ o eliminaciji strukturnih budžetskih deficita na kojima je Nemačka insistirala kao preduslovu za odobravanje finansijske pomoći za zadužene vlade i banke. Ne treba zaboraviti da je takva panevropska politika primenjivana u okruženju u kojem je nivo štednje značajno nadmašivao nivo investicija. Konačno, treba imati na umu da istovremeno održavanje visokog nivoa štednje i uravnoteženog državnog budžeta podrazumeva veliki trgovinski suficit – a tako i sve veću zavisnost Nemačke i Evrope od velikog neto izvoza u Sjedinjene Države i Aziju. Drugim rečima, one iste nekompetentne politike koje su pripremile ksenofobičnu i antievropsku italijansku vladu – pružaju političku prednost Trumpu u odnosu na Angelu Merkel.

Nesposobnost Evrope da dovede sopstvenu kuću u red stvorila je novu italijansku većinu koja želi da deportuje pola miliona izbeglica i pružila novi podsticaj militantnim rasistima u Mađarskoj, Poljskoj, Francuskoj, Britaniji, Holandiji i, naravno, samoj Nemačkoj. U međuvremenu, pošto je Evropa previše slaba da ukroti Trumpa, Amerika će pokušati da prinudi Kinu da dereguliše svoj finansijski i tehnološki sektor. Ako uspe u tome, bar 15 odsto nacionalnog dohotka Kine će se izliti van zemlje i podstaći deflatorne trendove koji jačaju politička čudovišta u Evropi i Americi.

Sve se to moglo predvideti – i bilo je predviđeno. Zato niko ne treba da bude iznenađen pozicijom u kojoj su se danas našli Angela Merkel i Evropa. Ali tome se mogu radovati samo opasne budale.

Project Syndicate, 29.05.2018.

Preveo Đorđe Tomić

Peščanik.net, 01.06.2018.