Građanska smrt

Ovaj tekst je neka vrsta uvoda u problem oduzimanja poslovne sposobnosti ljudima sa intelektualnim ili psihosocijalnim teškoćama (u daljem tekstu: osobe sa teškoćama). Prvo ću prikazati koncepte poslovne i pravne sposobnosti. Sledi kritička analiza modela odnosa prema ljudima sa teškoćama, pristupima lišenju poslovne sposobnosti i obrascima podrške države – sa stanovišta ljudskih prava. Na kraju ću objasniti novi pristup poslovnoj sposobnosti osoba sa teškoćama, zasnovan na Konvenciji Ujedinjenih nacija o pravima osoba sa invaliditetom.

Poslovna sposobnost

Poslovna sposobnost je pravo čoveka da izjavom volje stiče prava i obaveze, odnosno da država prihvati njegovu volju kao relevantnu. Drugim rečima, to je mogućnost da se upravlja sopstvenim životom.

Poslovnu treba razlikovati od pravne sposobnosti – prava da jedan čovek pred zakonom bude prepoznat kao ličnost, to jest da bude nosilac prava i obaveza. Pravna sposobnost se stiče rođenjem (u nekim slučajevima se ličnošću smatra i fetus-nerođeno dete) i prestaje smrću, dok se poslovna sposobnost stiče punoletstvom i prestaje smrću ili sudskom odlukom. Pravna sposobnost zajemčena je članom 16. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima i predstavlja tzv. apsolutno pravo koje nije dozvoljeno ograničiti. Međutim, ovaj instrument ne garantuje poslovnu sposobnost, što znači da ona može biti ograničena.¹

Jasno je međutim da pravna bez poslovne sposobnosti ne znači mnogo. Na primer, iako svaki pravni sistem prepoznaje pravo čoveka da poseduje imovinu, bez mogućnosti da njom raspolaže radi ostvarivanja svojih ciljeva, to je skoro isto kao da je i ne poseduje. Ali ovde je u pitanju zapravo mnogo više od imovine.

Poslovna sposobnost je srpski pandan engleskom pojmu legal capacity. Ovo nije baš najsrećniji prevod, jer asocira samo na sklapanje pravnih poslova. U stvarnosti, dejstva odluke o lišenju poslovne sposobnosti razlikuju se od države do države i kreću se od ograničenja sklapanja pojedinih pravnih poslova, pa do tzv. građanske smrti – uskraćivanja skoro svih osnovnih ljudskih prava.² Tako potpuno oduzimanje poslovne sposobnosti onemogućava čoveka da odluči gde će živeti, da pristane ili ne na lečenje ili medicinsku intervenciju, da zasnuje radni odnos, stupi u brak ili odlučuje o roditeljstvu, da osniva udruženje, da bira ili da bude biran, da raspolaže svojom imovinom, pa čak i da obavlja svakodnevne poslove kao što su otvaranje računa u banci ili sklapanje ugovora s mobilnim operaterom.

Lišenje poslovne sposobnosti posredno utiče na uživanje drugih prava i sloboda. Ljudi lišeni poslovne sposobnosti mogu, bez svoje saglasnosti, da budu smešteni u ustanove socijalne zaštite ili psihijatrijske bolnice – i tako faktički budu lišeni slobode. U tom slučaju, oni nemaju mogućnost pristupa sudu kako bi osporili svoje lišenje slobode, jer budući da za nju postoji saglasnost staratelja, oni u očima zakona zapravo nisu lišeni slobode. U tim ustanovama, oni su u naročito velikom riziku od zlostavljanja. Zlostavljanje se sastoji od prisilnog ordiniranja psihoaktivnih lekova, zatvaranja u samicu, vezivanja, pa čak i elektrošokova. Ipak, u ovom kontekstu, zlostavljanje najčešće proizlazi iz zanemarivanja, jer osobe sa teškoćama često provode godine u ovim ustanovama, bez ikakve stimulacije ili smislenih aktivnosti.³

Iako zagovornici ljudskih prava vole da ih definišu kao prava koja država ne daje, pa samim tim ne može ni da ih oduzme jer ona pripadaju ljudskom biću samom činjenicom da je on čovek – ispostavlja se da se uživanje prava ipak može itekako uskratiti, i to kroz zakonom propisani postupak. Iza suvoparnog pravnog termina lišenja poslovne sposobnosti punoletnog lica – krije se opasnost da se to lice onemogući da čini bilo šta što ga čini čovekom.

Ovo uskraćivanje leži u pogrešnoj pretpostavci da osobe s intelektualnim ili psihosocijalnim teškoćama zapravo nisu u stanju da „razumno rasuđuju“ te da je u njihovom najboljem interesu da neko drugi, „normalan“, donosi odluke koje on smatra ispravnim. Sam koncept razumne ili racionalne odluke je prilično problematičan. Primera ima pregršt: da li je odluka siromašnog para da osnuje porodicu i ima decu racionalna? Da li je to njihovo osnovno ljudsko pravo? Ili, da li je odluka građanina da glasa za partiju koja je u prošlosti imala katastrofalne rezultate razumna? Da li je to njegovo ljudsko pravo? Naopakost ovakve pretpostavke najbolje možemo da shvatimo ukoliko zamislimo kako bi se sami osećali u bizarnoj situaciji u kojoj nam predsednik izborne komisije kaže: „A ne, vi ne ne možete da glasate, lišeni ste poslovne sposobnosti“. Ili matičar: „Vi ne možete da stupite u brak, jer ste lišeni poslovne sposobnosti“. Prema tome, oduzimanjem poslovne sposobnosti čoveku se oduzima ljudsko dostojanstvo, jer ga svodi na objekat kojim upravljaju drugi.

Odnos prema intelektualnim ili psihosocijalnim teškoćama

Diskriminatorski propisi koji regulišu oduzimanje poslovne sposobnosti i nepravde koje iz njihove primene proizlaze, ipak su samo posledica društvenog odnosa prema invaliditetu – naročito psihosocijalnom i intelektualnom. Ovi propisi nisu nastali slučajno, već odražavaju predrasude prema ljudima sa teškoćama, onima koji su u najvećem delu ljudske istorije, ali i danas prosto shvaćeni kao „ludaci“ ili „maloumnici“.

U literaturi se često razlikuju dva modela odnosa prema invaliditetu: medicinski i socijalni. Medicinski model se, kako mu ime nagoveštava, zasniva na samoj invalidnosti i posmatra čoveka s teškoćama ne kao ličnost već kao objekat, kao nekoga o kome društvo treba da brine.

S druge strane, socijalni model, odnosno model koji se zasniva na ljudskim pravima, posmatra osobu s teškoćama kao čoveka kome treba omogućiti da uživa sva prava ravnopravno s drugima.⁴

Ova dihotomija se odražava i na pristupe lišenju poslovne sposobnosti. Prvi pristup najveći značaj pridaje stanju lica, to jest njegovoj medicinskoj dijagnozi. Ukoliko lekar ustanovi postojanje psihosocijalnih ili intelektualnih teškoća, to nužno vodi oduzimanju poslovne sposobnosti, jer invalidnost zapravo znači nesposobnost. Po ovom pristupu nije moguće stepenovanje sposobnosti – ili je neko ima u celosti ili je potpuno nema.⁵

Drugi pristup je suštinski sličan prvom, ali se bazira na ishodu, to jest određena odluka osobe sa teškoćama osporava se argumentom da je nerazumna ili loša, što za sobom povlači uskraćivanje mogućnosti donošenja te odluke, a često i potpuno oduzimanje poslovne sposobnosti. Na primer, osoba sa teškoćama potraži pomoć psihijatra, pa se zatim predomisli. Ovo „premišljanje“ služi kao dokaz mentalnih problema i samim tim nesposobnosti za donošenje odluka.

Konačno, kroz funkcionalni pristup, koji se za razlliku od prethodna dva zasniva na socijalnom modelu odnosa prema invaliditetu, pokušava se utvrditi koje poslove lice može da shvati i obavlja (na primer da otvori račun u banci, iznajmi stan itd), bez ulaženja u svrsishodnost ili razumnost takvih radnji.⁶ U prethodnom primeru, lice koje odbije dalju psihijatrijsku pomoć ne bi bilo lišeno poslovne sposobnosti, ukoliko pokaže da razume moguće posledice takve odluke.⁷

Funkcionalni pristup je definisan na sledeći način:

On omogućava procenu sposobnosti donošenja odluka o konkretnim pitanjima. Prema tome, odluka o nečijoj poslovnoj sposobnosti u odnosu na jedno pitanje (na primer, donošenje finansijske odluke) neće nužno biti određeno na isti način ili sa istim rezultatom u odnosu na drugo pitanje (na primer, sposobnost uspostavljanja ljudskih odnosa). Ovaj pristup se sve češće koristi, uglavnom zato što je bliži vrednostima i standardima ljudskih prava i što daje prednost “prilagodljivom” pristupu određivanju sposobnosti. I sa ovim pristupom i dalje postoji potreba zaštite od paternalističkih pretpostavki koje mogu narušiti objektivne procene funkcionalne sposobnosti.⁸

Zajedničko za sva tri pristupa je da oni, u principu, prihvataju mogućnost ograničenja poslovne sposobnosti.

Kako to izgleda u praksi. Uzmimo za primer jednostavno sklapanje ugovora sa mobilnim operaterom. Prvi pristup bi lice onemogućio da sklopi ugovor zato što ima utvrđenu dijagnozu i samim tim je potpuno lišeno poslovne sposobnosti. Po drugom pristupu, sklapanje nepovoljnog ugovora može služiti kao povod za oduzimanje poslovne sposobnosti, uz obrazloženje da je upravo sklapanje takvog ugovora dokaz nesposobnosti donošenja razumnih odluka.

Konačno, po funkcionalnom pristupu bi se utvđivalo da li je lice sposobno da zaključi taj konkretni ugovor, odnosno da shvati uslove korišćenja usluga mobilnog operatera. Prema ovom pristupu, to lice bi moglo da sklopi ugovor s mobilnim operaterom, ali možda ne bi moglo, na primer, da sklopi ugovor o prodaji stana.

Pomoć države

Ne može se osporiti da je osnovni motiv državne intervencije u ovoj oblasti zapravo nastojanje da se osobe sa smetnjama – zaštite od iskorišćavanja ili zloupotreba. Starateljstvo je pravni institut kojim se ova apstraktna briga države operacionalizuje i primenjuje u svakodnevnom životu. Osnovni princip je da se kroz odgovarajuće procedure licu lišenom poslovne sposobnosti odredi staratelj, obično rođak ili državni službenik, koji štiti njegove interese donošenjem odluka umesto njega. On naravno ne može da glasa ili stupi u brak umesto svog štićenika, ali može da donosi odluke finansijske prirode, da odredi mesto gde će štićenik živeti i slično. Ironija leži u tome što se, kao i mnoge druge dobre namere, i ova pretvorila u svoju suprotnost te je umesto pružanja zaštite postala osnovni instrument represije.

Pogledajmo sada dva modela pružanja pomoći ljudima s teškoćama: tradicionalni, koji se zasniva na starateljstvu, i pristup koji se zasniva na ljudskim pravima.

Zamensko odlučivanje (substitute decision-making) predstavlja tradicionalni pristup i podrazumeva oduzimanje mogućnosti donošenja najčešće svih odluka i poveravanje odlučivanja trećoj osobi, tzv. staratelju. Iako je standard koji staratelj treba da koristi prilikom odlučivanja najbolji interes štićenika, on zapravo nije obavezan da pokaže zašto je konkretna odluka u najboljem interesu štićenika. Ovo otvara vrata arbitrarnosti i podstiče donošenje odluka koje često ne uzimaju u obzir interese štićenika, već su najmanje zahtevne za samog staratelja ili su prosto u njegovom najboljem interesu.

Asistirano ili odlučivanje uz podršku (supported decision-making) zasniva se na pretpostavci da svi ljudi, uz odgovarajuću podršku, mogu da donose odluke o svom životu i da je zadatak države pružanje neophodne podrške u odlučivanju.⁹ Odlučivanje uz podršku ne predstavlja obrazac koji je moguće jednostavno kopirati, već više pristup u okviru kojeg su moguće različite varijacije. Tu je bitno da se asistent ili pomoćnik ne nameće, već da se određuje uz saglasnost osobe sa teškoćama, uz uslov da se između njih uspostavi komunikacija (verbalna ili neverbalna) i odnos poverenja. U okviru ovog sistema moguće je predvideti posebne garancije koje bi štitile osobe s teškoćama od moguće zloupotrebe prilikom otuđenja imovine, raspolaganja novcem i obavljanja finansijskih transakcija.

Jedno rešenje na primer predviđa da u slučaju sklapanja pravnog posla bez prethodne konsultacije ili saglasnosti pomoćnika, pravni posao ne postaje automatski pravno ništav, već pomoćnik može osporavati njegovu valjanost pred sudom.¹⁰ Ukoliko se vratimo na prethodni primer o mobilnom operateru, prema pristupu koji se zasniva na asistiranom donošenju odluka, osoba u pitanju bi se konsultovala sa svojim pomoćnikom prilikom donošenja odluke, ali mu se zabrana sklapanja ugovora ne bi nametala. Ovo lice bi moglo i da proda stan bez saglasnosti svog pomoćnika, koji bi onda mogao da ospori takvu odluku pred sudom.

Iako su na prvi pogled slični, razlika između ova dva pristupa je znatna. Najbolje bi bilo da se čitalac zapita gde bi danas bio da nije mogao da donosi odluke o svom životu i da je neko treći, bliski rođak ili državni službenik, o svakom pitanju koje ga se tiče donosio – „razumnu“ odluku koja je u njegovom „najboljem interesu“. Kako uopšte znati šta je u nečijem najboljem interesu? Takođe, problem sa oduzimanjem mogućnosti odlučivanja je da je donošenje odluka, kao uostalom i sve u životu, veština koja se stiče i kroz praksu čime se, nadajmo se, usavršava. Ukoliko bi se osobi bez teškoća uskratilo pravo da donosi odluke o svom životu, ona bi protokom vremena verovatno gubila tu sposobnost. Isto važi i za osobe sa teškoćama. Uskraćivanjem donošenja odluka njima se istovremeno uskraćuje mogućnost da se razvijaju i ostvare svoje potencijale. Zbog toga je mogućnost samostalnog donošenja odluka uz podršku od presudne važnosti za dostojanstven život ljudi sa teškoćama.

Što se tiče opasnosti od iskorišćavanja ili eksploatacije, što se često navodi kao argument u prilog starateljstvu, u mehanizam asistiranog donošenja odluka se, kao što smo videli, mogu ugraditi određene mere zaštite. Osporavanje pravnog posla pred sudom kroz opšte pravne institute je čak mnogo jača mera zaštite od poveravanja odlučivanja staratelju, često srodniku koji ponekad namerava da imovinom štićenika uveća sopstveni imetak.

Braniti institute lišenja poslovne sposobnosti i starateljstva argumentom da verovatno ima i dobrih sudija koji pažljivo postupaju ili staratelja koji zaista vode računa o najboljim interesima štićenika – isto je kao i opravdavanje ropstva argumentom da su postojali dobri robovlasnici koji su se humano odnosili prema robovima. Ono što ovaj argument previđa je da se pokazalo da je sam sistem neodgovarajući i da, suprotno prvobitnoj zamisli, umesto pružanja zaštite generiše nepravdu.

Ravnopravnost pred zakonom – novi pristup zasnovan na ljudskim pravima

Kao što smo pomenuli, poslovna sposobnost, to jest pravo svakog čoveka da donosi odluke koje će imati pravno dejstvo, nažalost nije bilo prepoznato kao apsolutno ljudsko pravo, ono koje nije moguće ograničiti. Interesi osoba sa teškoćama štitili su se posredno, kroz sužavanje oblasti u kojima oni mogu biti lišeni poslovne sposobnosti i kroz uvođenje jakih procesnih garancija¹¹ (obavezno sudsko saslušanje lica o čijoj poslovnoj sposobnosti se odlučuje, redovno periodično preispitivanje te odluke, svođenje lišenja na najmanju moguću oblast i na najkraće moguće vreme itd).

Ovo se menja usvajanjem Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom 2006. koja je stupila na snagu 2008. Naime, ova Konvencija u članu 12 koji nosi naziv „Ravnopravnost pred zakonom“, pored pravne jemči i poslovnu sposobnost i predviđa da osobe sa invaliditetom ostvaruju svoj pravni kapacitet ravnopravno sa drugima u svim aspektima života¹² i samim tim u potpunosti odbacuje zamensko odlučivanje.

To zapravo znači da je neophodno ukinuti sve pristupe poslovnoj sposobnosti koji se zasnivaju na potpunom ili delimičnom ograničenju ovog prava kroz zamensko odlučivanje – i zameniti ih sistemom koji se zasniva na podršci u donošenju odluka.

Komitet o pravima osoba sa invaliditetom u svom Opštem komentaru člana 12 nedvosmisleno navodi da ni održavanje režima zamenskog odlučivanja uz istovremeni razvoj sistema odlučivanja uz podršku – nije prihvatljivo rešenje.¹³

Komesar za ljudska prava Saveta Evrope smatra da jedino funkcionalni pristup ima budućnost, ali da ga treba korigovati tako da se umesto na oduzimanje mogućnosti obavljanja pojedinih poslova, akcenat stavi na pružanje podrške u njihovom donošenju.¹⁴

Veliki broj država potpisnica Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom suočen je sa potrebom temeljne reforme oblasti koja reguliše poslovnu sposobnost i prava lica sa teškoćama.¹⁵ Poštovanje smernica Komiteta za prava osoba sa invaliditetom, ubrzano izmeštanje ljudi sa teškoćama iz institucija i uključivanje civilnog društva i udruženja ljudi sa teškoćama i članova njihovih porodica u raspravu o ovoj reformi –neophodan je prvi korak u ovom procesu.

Peščanik.net, 23.05.2014.

Zlostavljanje ljudi sa invaliditetom PDF

Pravo na poslovnu sposobnost ljudi sa invaliditetom PDF

Prava osoba sa mentalnim invaliditetom PDF

KONVENCIJA UN-a o pravima osoba sa invaliditetom, 2006/2009. PDF

Sažeta verzija Konvencije PDF

LJUDI KOJI NESTAJU

1. Manfred Nowak, Pakt UN-a o građanskim i političkom pravima, Komentar na PGPP, 2005, str. 370.
2. Oliver Lewis, “Advancing Legal Capacity Jurisprudence”, European Human Rights Law Review, 2011 str. 700. Za pregled situacije u državama EU vidi: Agencija Evropske unije za osnovna prava, “Legal capacity of persons with intellectual disabilities and persons with mental health problems”, februar 2013.
3. Vidi Izveštaje Specijalnih izvestilaca UN za pitanja mučenja i ostalih surovih, nehumanih i ponižavajućih postupaka i kazni Manfreda Novaka (A/63/175) od 28. jula 2008. godine. i Huana E. Mendeza(A/HRC/22/53) od 1. februara 2013. godine. Za pregled standarda na srpskom jeziku vidi Dragana Ćirić Milovanović, Milan M. Marković, Tortura i zlostavljanje u kontekstu osoba sa invaliditetom, Inicijativa za prava osoba sa mentalnim invaliditetom MDRI-S, 2013 dostupan na http://www.mdri-s.org/wp-content/uploads/2013/03/tortura-i-zlostavljanje.pdf
4. Amicus Brief in the European Court of Human Rights, in the case of D.D. v. Lithuania, Application No 13469/06, by the European Group of National Human Rights Institutions, April 2008. Str. 2; Kiz, Keri, “Legal capacity reform in Europe: An urgent challenge”, European Yearbook of Disability Law, 2009. str. 71.
5. Gerard Quinn “Personhood & Legal Capacity Perspectives on the Paradigm Shift of Article 12 CRPD“,Konferencija HPOD, Pravni fakultet Univerziteta Harvard, 20.2.2010.
6. Funkcionalni pristup oličen je u Preporuci br. R (99)4 Komiteta ministara o principima vezanim za pravnu zaštitu odraslih lica sa invaliditetom, 23.2.1999.
7. Gerard Quinn, “A Short Guide to the United Nations Convention on the Rights of Persons With Disabilities”, European Yearbook of Disability Law, 2009.str 105, vidi takođe Michael Bach, “The Right to Legal Capacity under the UN Convention on the Rights of Persons with Disabilities: Key Concepts and Directions for Law Reform”, oktobar 2009 str. 5-6; Amita Danda, “Legal capacity in the Disability Rights Convention: Strangehold of the past or lodestar for the future? “, br. 34, Syracuse Journal of International Law & Commerce, 2007, str. 431-433.
8. Amicus Brief in the European Court of Human Rights, in the case of D.D. v. Lithuania, Application No 13469/06, by the European Group of National Human Rights Institutions, april 2008. Str. 1-2.
9. Agencija Evropske unije za osnovna prava, “Legal capacity of persons with intellectual disabilities and persons with mental health problems”, februar 2013.godine, str. 9 dostupan na engleskom jeziku.
10. Oliver Lewis, “Advancing Legal Capacity Jurisprudence”, European Human Rights Law Review, 2011 str. 704.
11. Klasičan primer dokumenta koji je zasnovan na ovakvom pristupu je Preporuka br. R (99)4 Komiteta ministara o principima vezanim za pravnu zaštitu odraslih lica sa invaliditetom, 23.2.1999. Ovaj pristup preovlađuje i u praksi Evropskog suda za ljudska prava; vidi na primer predmete Salontaj-Drobnjak protiv Srbije, predstavka br. 36500/05 (2009) i Shtukaturov protiv Rusije, predstavka br. 44009/05 (2008).
12. Zakon o potvrđivanju Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom u Republici Srbiji nevešto prevodi pojam legal capacity kao pravni kapacitet. Dostupan ovde http://www.paragraf.rs/propisi/zakon_o_potvrdjivanju_konvencije_o_pravima_osoba_sa_invaliditetom.html
13. Komitet za prava osoba sa invaliditetom, Opšti komentar člana 12 Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom, 2014. stav 24.
14. Tematski izveštaj Komesara Saveta Evrope za ljudska prava: „Ko može da odlučuje? Pravo na poslovnu sposobnost lica sa intelektualnim i psihosocijalnim invaliditetom“, mart 2013, strana 13, dokument dostupan na srpskom jeziku https://www.coe.int/t/commissioner/source/prems/IP_LegalCapacity_serb.pdf
15. Pregled međunarodnih standarda i uporednih rešenja dostupan je na srpskom jeziku u publikaciji Centra za unapređivanje pravnih studija: „Prava osoba sa mentalnim invaliditetom knjiga I: međunarodni i uporedni standardi“, 2014.