Fotografije čitalaca, Rade Vilimonović

Fotografije čitalaca, Rade Vilimonović

Najpre da odgovorim, sasvim kratko, na optužbu Branislava Dimitrijevića da sam izjednačio Miloševića i Ciprasa. Naravno da se iz mog teksta ne može izvući takav zaključak. Dakle, Srbija tada i Grčka sada nisu isto.

Ali da nekih sličnosti ima – ima. Osnovna je, da ovde ipak ponovim, u tome da većina, ili narod – ili „narod“, svejedno – često nije u pravu, odnosno da bira rešenja koja su suprotna njegovim sopstvenim interesima. A „povratak nacionalnog dostojanstva“, ne retko, završi pravim nacionalnim sunovratom.

Štaviše, uprkos Dimitrijevićevoj volji, sličnosti se množe. Evo, kao što je Milošević, kad je odustao od svoje politike proglašen izdajnikom, isto se to sada dešava Ciprasu. Mada, ponavljam, Milošević i Cipras nisu isto.

Ali, kad sam se već javio za reč, da kažem nešto i o jednoj drugoj stvari. To jest, ni manje ni više, nego o temeljima Evrope, odnosno o vrednostima na kojima ona počiva, odnosno, još preciznije, o tome da se danas u Grčkoj brani Evropa, kako to vole da kažu Žižek, Horvat i kompanija.

Simptomatičan je u tom smislu tekst grčkog pisca Dimitrisa Sotakisa u Kulturnom dodatku „Politike“.

„Svakodnevni život tokom ovih kriznih godina nije se poremetio onoliko koliko bi pomislio neko ko samo sa strane posmatra razvoj situacije… Atina ni malo ne lični na grad koji je u krizi, urbane aktivnosti odvijale su se i još se odvijaju posve normalno“, piše Sotakis. Ništa se praktično nije promenilo ni u sferi kulture: „Kriza kao da nije mnogo uticala na živote samih umetnika“, konstatuje ovaj pripadnik grčke kulturne elite.

Nekoliko redova kasnije, međutim, Sotakis kaže: „Kompletno tkivo grčkog društva već je na svojoj koži iskusilo teškoće tih pet tragičnih godina“. Eto ti sad. Do maločas sve kao i obično, a onda odjednom – tragično. Ako se svakodnevni život gotovo nije promenio, ako gradovi funkcionišu normalno, ako se i kulturni život odvija isto kao pre, otkud sad odjednom tako „tragičan zaključak“; to jest, ako je sve normalno, gde je tu tragedija (osim ako sama normalnost nije tragična, ali to je već druga priča).

Ima kod Sotakisa – i dalje o njemu više nećemo – još jedan zanimljiv detalj. Govoreći o kulturi grčki pisac pominje i svoj roman „Bez daha“, nedavno objavljen i u Srbiji, koji se, objašnjava on, „na simboličan način bavi savremenim čovekom uhvaćenim u zamku lažne sreće koju nudi novac“.

Pa kad je već tako, i nehotice čoveku iz glave izleti misao, što se Grci ne odreknu te lažne sreće; ako je novac takvo zlo, što ga Grci ne vrate tamo odakle su ga uzeli, tj. pozajmili, nego se svim silama upinju da ga zadrže. No, i to je zapravo samo jedan lakši oblik i na našim prostorima već odomaćene hipokrizije da najoštriji kritičari potrošačkog društva nose isključivo firmiranu robu.

Drugo, kad smo već ušli u taj mračni „bankwelt“, što bi rekao Dimitrijević, Ciprasovi poklonici po pravilu ističu kako Grčka nije dužna poreskim obveznicima, dakle građanima (pojedinih članica) Evropske unije nego privatnim bankama. To se neskriveno čini iz ideološko-političkih razloga, jer, po njima, grčki dug i nije ekonomsko i finansijsko, nego pre svega, ako ne i isključivo, političko i demokratsko pitanje, a nekako ne bi bilo zgodno, ni demokratski, da Grci mažnjavaju od običnih ljudi, ali kad to čine zlim bankarima, onda je to u redu. To je, međutim, kako je nedavno pokazao Vladimir Gligorov, potpuno netačno. Od 320 milijardi evra, koliko iznosi grčki spoljni dug, svega 50 milijardi potražuju privatne banke, ostalo se duguje, direktno ili indirektno, državama, u krajnjoj liniji dakle, građanima.

U vezi sa bankama treba, čini mi se, naglasiti još jednu stvar. Bile privatne ili državne, ili „društvene“, banke ne rade svojim nego tuđim novcem. Odnosno novcem svojih tzv. deponenata, građana i preduzeća, grubo rečeno – štediša. Nevraćanje kredita, odnosno, eventualno posledično, bankrot banaka, pogađa pre svega tu masu manje-više, moglo bi se opet reći, običnih ljudi.

Konačno, ovde se ne sme izgubiti iz vida da je grčka država, koja je pozajmljivala pare, te pare trošila na javni sektor – uzgred, isto se dešavalo i u Srbiji – naročito na plate i penzije. Priče o 15. plati, 14. penziji, stimulacijama za redovan dolazak na posao, obaveznim kroasanima za zaposlene i slične, odavno su poznate, Tako je veštački, odnosno bez ikakvog uporišta u snazi nacionalne privrede, nekoliko puta iznad realnih mogućnosti, podignut životni standard najvećeg dela grčkog stanovništva. Zbog toga je – to za naše ljude koji letuju u Grčkoj može da bude zanimljivo – Grčka vrlo skupa zemlja, čak je i voće i povrće, koga ima u izobilju, skuplje nego u Srbiji.

Sve u svemu, nije u ponašanju Grčke bilo ni štedljivosti ni marljivosti koje se svuda u svetu smatraju kvalitetnim osobinama, kako pojedinaca tako i nacija; naprotiv.

Ima u ovom kontekstu još jedna stvar koja se po pravilu uopšte ne pominje, a koja je izuzetno važna. Radi se o tome da je Grčka godinama, i pre i posle ulaska u Evropsku uniju, Briselu slala pogrešne podatke o stanju svoje ekonomije i države. To, nažalost, nije činila slučajno, nego, naprotiv, smišljeno i sistematski.

Tako smo došli i do ključnog pitanja, odnosno – po mišljenju onih koji podržavaju Ciprasa i Sirizu (Podemos i njima slične) – do glavne evropske vrednosti koja je bila ugrožena, ako ne i sasvim zgažena – solidarnosti. Kako, naime, i zašto, biti solidaran sa onima koji vas godinama lažu, a sad bi još hteli i da vas pokradu?

Ima, baš kad je o solidarnosti reč, još nešto. Grčka zapravo uopšte nije siromašna zemlja. Sa svojim nacionalnim bruto proizvodom od 16.000 evra po stanovniku, četiri puta većem od srpskog recimo, Grčka spada u sasvim solidno bogate zemlje (i to u evropskim razmerama, u svetskim – u vrlo, vrlo bogate). Ako Evropsku uniju posmatramo kao porodicu, onda se dobar broj njenih članova mora osećati kao da pomaže nekom inače bogatom rođaku da plati svoje kockarske dugove. Jer, Grčka se zaista kockala sa svojom budućnošću.

Grčka je trebalo da pokaže nameru – to se od nje tražilo – da će da se promeni. „Ohi“ je bilo „ne“ promenama, „ne“ istinskim evropskim vrednostima. Kako će u takvim uslovima da se primenjuje sporazum sa Evropom koji su grčka vlada i parlament, samo nedelju dana nakon što ga je narod na referendumu odbio, formalno prihvatili, tek ćemo da vidimo.

I, da, možda se zbilja danas u Grčkoj brani Evropa. Ali od Grčke.

Peščanik.net, 19.07.2015.

TEMA – GRČKA KRIZA

The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević

Mijat Lakićević

Rođen 1953. u Zaječaru, završio pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike. Devedesetih i stalni saradnik mesečnika Demokratija danas. Godine 1998. dobija otkaz u Ekonomskoj politici; 1999. je među pokretačima Ekonomist magazina, gde je direktor i zamenik gl. i odg. urednika, a od 2001. gl. i odg. urednik; 2008. napušta EM sa Vladimirom Gligorovim, Predragom Koraksićem... Prelazi u Blic, gde je gl. ur. ekonomskog dodatka Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto urednika ekonomske rubrike. Godine 2011. je među osnivačima nedeljnika Novi magazin, gde je i danas zamenik gl. urednika.

Pisao za brojne novine u Jugoslaviji i Srbiji. Zajedno sa Mišom Brkićem urednik serije od 12 TV debata pod zajedničkim nazivom „Kad kažete…“ Fonda za otvoreno društvo, u Medija centru NUNS-a, prikazivanih na TV Studio B. Godine 2011. objavio knjigu Ispred vremena, o nedeljniku Ekonomska politika i reformskoj deceniji u SFR Jugoslaviji (1963-1973). Sa Dimitrijem Boarovim 2013. napisao knjigu Kako smo izgubili (Našu) Borbu. Jedan od autora izložbe "Polet: Ekonomska propaganda u Jugoslaviji 1969-1980". Član Izvršnog odbora NUNS-a.

Mijat Lakićević

Latest posts by Mijat Lakićević (see all)