Masline, CanStockPhoto

Masline, CanStockPhoto

Pesma Pola Valerija, sahranjenog na groblju nad morem u obalskom gradiću Set u Francuskoj, govori o kopnenome groblju, o smrti, o danu i o Sredozemlju. Ova otmena konačna perspektiva najčešće nije ponuđena ljudima koji pokušavaju da pređu zapušteno evropsko groblje, vodenu kolevku nekih od najznačajnijih i najuticajnijih civilizacija na planeti… Prošlo je doba ratova i diplomatske borbe oko izlaska na „toplo more“, Bosfor i Dardaneli nisu više imena koja evociraju traumu: cenu za sve to najviše su platile Grčka i Turska, u nedavnoj prošlosti. Sada napuštanje Sredozemlja plaćaju svi oko njega. Evropa – ona još osetljiva – sa užasom gleda kako na njenome rubu razbijaju reljefe krilatih lavova sa ljudskim glavama, i sa ne manjim užasom kako hiljade ljudi svakodnevno umiru na moru. Šta se to desilo Evropejcima, koji nose ime princeze otete na istočnim obalama, silovane na Kritu i izgubljene na kopnu? U mitu, njena braća i majka dolaze na današnje grčke obale da je traže, usput osnivaju gradove, izmišljaju alfabet i daju pismo, prenose umetnost navodnjavanja – o uticaju vizija hibridnih bića na ranu grčku umetnost da i ne govorimo. Evropejcima se, bojati se, desila neverovatna politička glupost, ograničenost sa rasizmom, neopravdani suprematizam, koruptivnost, kapitalistička izvitoperenost sa pohlepom. EZ nije primila Tursku, neće da popravi svoje ekonomske i političke greške u Grčkoj, pokorila se logici NATO i američkog ekspanzionizma. Sredozemlje je počelo postajati područje ljudske krize još od raspada Libana i diktature u Grčkoj – to su kasne šezdesete godine – kada je Evropa dopuštala sve, od izmanipulisane kiparske krize da bi se smanjila mogućnost socijalizma u Grčkoj, do nikada rešenog palestinskog problema. U doba kada nije imala zajedničku birokratiju, uspešno se nosila sa terorizmom u Evropi: nije došlo do histeričnih „patriotskih“ politika, ratova protiv drugih, lažno optuženih zemalja – gnezda terorizma. Od mučnih dogovora u Italiji i Irskoj, sa nasiljem i smrću u štrajkovima glađu, do ubistava terorista u zatvorima u Nemačkoj, ta stvar je nekako rešena, uglavnom unutar granica Evrope. Nije objavljen rat nijednoj „zločestoj“ neevropskoj državi iz koje su teroristi dolazili, a to su bili Japan, Egipat, Indonezija, Libija, Alžir, palestinske teritorije. U međuvremenu je prestao hladni rat i američka razuzdanost u rešavanju problema daleko izvan granica postala je osnovni model za rat. Pustimo po strani izrazito kopnene krize i stotine hiljada izbeglica od agresije SSSR-a u Čehoslovačkoj i u Avganistanu, pa posle i iz dugo se raspadajuće federacije, posledice ratova u azijskim republikama, i konačno Ukrajinu – ali samo zato što me sada zanima Sredozemlje. Tu ništa ne može da pokrije štetočinstvo EZ. Nisam spoljnopolitički komentator: zato mi se užasnim čine intervencije poput one francuskog desno-konzervativnog filosofa Bernara-Anri Levija. Za vreme opsade Sarajeva, pojavile su se njegove fotografije iz vojnih gradskih akcija, za koje je časopis Okovani patak utvrdio da su falsifikati… odabrao je bolje, doduše, kao zaštitnik Bosne, nego Alen Finkilkrot kao slavitelj Tuđmana i denuncijator Dubravke Ugrešić, ili nesrećni Peter Handke kao zaštitnik srpskih ratnih zločinaca. Trebalo je brzo reagovati na ratnom tržištu! Rečeni filosof pojavio se na libijskoj granici marta 2011 i zahtevao podršku za pobunjeničku grupu u vidu bombardovanja ostatka zemlje, i to od Sarkozija i NATO-a. Dobio je. Maja iste godine već je to opet zahtevao za Siriju. Naravno da filosofovo medijsko ačenje nije samo po sebi izazvalo rat: no evropska podatnost američkim ratnim privrženicima i pojednostavljenoj manipulativnoj priči o diktatorima, isprobanoj najuspešnije u Iraku, uništilo je dve stabilne, laičke i – nedvosmisleno diktatorske države, Libiju i Siriju. Iz Sirije je pobeglo nekoliko miliona ljudi, od toga skoro dva miliona u Tursku, iz Libije više nema podataka, zemlja više ne postoji… Novembra 2011, Bernar-Anri Levi je izdao svoju knjigu o tome kako je izazvao intervenciju u Libiji. BHL, kako ga od milja zovu mediji, svoje knjige piše kad se izoluje u apartmanu vrhunskih hotela, najradije na Dalekom Istoku, jer je naslednik prebogate industrijske dinastije.

Istorija, naravno, neće uzimati ozbiljno BHL, ali to je simbolički minimum za ono što EZ radi oko svoga najzanimljivijeg i najproduktivnijeg mora – potpuna, koristoljubiva neodgovornost. Nije nepoznato u politici, ali ovakva kratkovidost bila je ipak teško zamisliva. Sa malo znanja o tome kako je Sredozemlje izgledalo u Srednjem veku, dolazimo do slike masovne piraterije i saracenskih kraljevstava, naselja povučenih u planine i manjih luka prepuštenih slučaju i sudbini: i danas većina naselja na grčkim ostrvima i na obalama ima selo u planini i naseobinu na obali (grčki Paralija ili Plaka ili Skala kao dodato ime) sa istim osnovnim imenom: kad bi iskrsnula opasnost, stanovništvo se povlačilo u planinsko selo. Hoće li tako izgledati današnja sredozemna letovališta? Kao privremeno boravište za ribare i gusarska stanica? Posle begunaca, na obale dolaze kalifati i njihove državne i vojne tvorevine. Najveći problem EZ je u tome što misli da rešava (sporo, nedovoljno i rasizmom opterećeno) humanitarni problem begunaca, a ustvari bi trebalo da rešava svoju budućnost i svoj opstanak, moguć jedino sa beguncima… U međuvremenu, u plodnu debatu ministara spoljnih poslova EZ, koju je obeležilo još nekoliko stotina mrtvih na moru, uključio se i autralijski premijer, sa svojim originalnim savetom i planom koji sprovodi s pomoću mornarice: čamce i brodove sa mogućnim imigrantima vraćaju na more, što dalje od obala. Isti premijer je svoju kampanju započeo izjavom da bi svi imigranti morali da se vrate u svoje države: na Internetu se odmah pojavila slika Aboridžina sa tekstom: „Je li? I, kada odlazite?“

EZ na Grčkoj, ali i na drugim „perifernim“ članicama, ispituje eksperiment koji mediji pokrivaju histeričnim prikazivanjem „grexita“: smanjenje infrastrukture, smanjenje životnog prostora, finansijska kolonizacija rubova EZ, gubljenje ideje o proširenju. U EZ nemaju interesa za puteve izvan starog jezgra, vozom se više ne može preći ova naizgled zajednica, vrhove zanimaju još samo plinovodi i krađa sirovina, pre svega vode. Mobilnost evropskog građanina i evropskih posetilaca, povlašćenih i nezaželjenih podjednako, ugrožena je, svedena na autoputeve, neredovne autobuske linije, prenatrpane kombije, ako izostavimo preletanje. Sredozemlje je u tome izvesno nezanimljiva periferija, koja politički odlično služi da bi se zauvek utvrdila islamofobija i da bi se odsekli Afrika i Mala Azija, bar oni nekorisni delovi: ostalo je predato multinacionalkama. Samo se još neko jako naivan može upitati – šta, ne dopadaju im se sredozemne plaže? Ne, imaju bolje, čistije, puste i savršeno opremljene lokalnom poslugom, svuda po svetu bivših kolonija. Ni najavljena rasprodaja grčkih ostrva nije krenula – verovatno niko neće da investira u planiranu propast. I u toj planiranoj propasti naravno da ne treba očekivati bilo kakvu ideju o upotrebljiosti dragocene ljudske snage koja dolazi u EZ, potencijal znanja, kulture, veština, konačno ljubavi koju su spremni da ulože. Skraćenoj i smanjenoj Evropi oni uopšte nisu potrebni, i upravo tako se prema njima ponaša.

U međuvremenu, još živi oko Sredozemlja ostvaruju stihove iz zadnje strofe Valerijeve pesme: „Vetar se diže…treba pokušati živeti!“

Peščanik.net, 27.04.2015.

Srodni linkovi:

The Guardian – Merkel streichelt

Pavle Kilibarda – Bedemi Evrope

Branko Milanović – Rešenje za migrantsku krizu u Evropi

Saša Đorđević – Performans(e) policije

Bojan Gavrilović – Mađarska vižla

Matteo Renzi – Migrantska kriza i Evropa

Saša Đorđević – Zakasnela reakcija

Nadežda Milenković – Autorsko pravo za izbegavanje

Bojan Gavrilović – Žica

Saša Ilić – O zidovima i ljudima

Bojan Gavrilović – Ljudi u plavom i evropski standard

Saša Đorđević – Migranti i (ne)policajci

Branislav Dimitrijević – Muzej kao očevidac

Spiegel – Egzodus

TEMA: MIGRANTI – LJUDI KOJI HODAJU

The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak

Svetlana Slapšak

Rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.