Hodočasnik očiglednog

Prikaz knjige „Pedagogija autonomije“ Paula Freirea (Beograd: Clio, 2017)

Naslov ovog prikaza naslov je jedne od mnogih knjiga Paula Freirea. Freire je kao hodočasnika očiglednog video sebe i svoj rad u obrazovnoj teoriji i praksi. Kao hodočasnika očiglednog Freira su videli i progresivni teoretičari obrazovanja i edukatori koji su pisali o njemu.1 Za razliku od Hodočasnika očiglednog, na naš jezik prevedene su druge dve Freirove knjige: njegovo najpoznatije obrazovno delo Pedagogija obespravljenih2 te Pedagogija autonomije – njegov poslednji, po mnogo čemu testamentarni pedagoški pamflet (u najboljem smislu te reči) iz 1997. Prevod potonje knjige objavio je 2017. beogradski izdavač Clio. Ovde ćemo govoriti o Pedagogiji autonomije.3

Freire je rođen 1921. godine u Brazilu; umro je 1997. Smatra se osnivačem kritičke pedagogije. Do pojma kritičke pedagogije Freire nije došao pukom kontemplacijom. Njegove teorijske koncepcije redom su sve bile izvedene iz konkretne pedagoške prakse. Freire je ponajviše radio na obrazovanju odraslih, pre svega na njihovom opismenjavanju. Jednom kada je zbog svojih revolucionarnih levičarskih stavova proteran iz Brazila, a onda i iz Čilea, svoje inovativne programe opismenjavanja dobio je priliku da proveri u drugim krajevima sveta, ponajviše u Africi, a pod okriljem Kancelarije za obrazovanje Svetskog saveta crkava.

Zašto su važni pismenost i obrazovanje, te šta bi to mogla biti kritička pedagogija, čitalac će lako shvatiti iz knjige Pedagogija autonomije.4 Načelni pogled na svet i na ljude u svetu, kao i iz toga izvedeni jedan specifični pogled na obrazovanje glavna su tema ove knjige. U tom smislu, ona se više bavi filozofijom obrazovanja nego što daje konkretne primere i objašnjenja za pedagošku praksu. Freire svoje stavove izlaže jednostavno i u širokim potezima, ne upušta se u detalje i ne obrazlaže previše kako je došao do svojih uvida, pa čitalac stalno treba da ima na uma da nije reč o apstraktnom teoretičaru nezainteresovanom za konkretnu stvarnost, već o edukatoru s bogatim iskustvom.

Freirovu kritičku pedagogiju razumećemo ako joj priđemo sa tri strane, to jest ako je osvetlimo iz tri za nju važna svetonazorska i teorijska ugla. Prvi i najvažniji tiče se čovekove prirode. Freire stoji na poziciji antropološkog optimizma, i to onako kako je tu poziciju oblikovala moderna. Ljudi su, veruje Freire, razumna bića, sposobna da moralno rasuđuju, napreduju i da nabolje menjaju uslove svog života. U tom napredovanju i promeni ključnu ulogu ima obrazovanje. Freirov moderni, prosvetiteljski pristup obojen je, međutim, i jakim religijskim elementima.

Po analogiji s teologijom nade Jürgena Moltmanna,5 Freirovu kritičku pedagogiju možemo shvatiti, kako je to i sam autor činio – pod uticajem latinoameričke teologije oslobođenja,6 koju je, pak, presudno oblikovala Moltmannova teologija – i kao pedagogiju nade. Freire piše da su ljudi nedovršena bića. Ali, baš zato što su nedovršena, sposobna su da napreduju. U tom napredovanju, ne menjaju se nabolje samo ljudi nego i okolnosti u kojima žive. Vera u progres kosi se sa shvatanjem da nam je sudbina determinisana a svet kakvim ga zatičemo zauvek zadat. Freire kaže da nas okolnosti uslovljavaju, ali nas ne mogu odrediti jednom zasvagda.

To je posebno važno za ljude koji trpe nepravdu – za potlačene i obespravljene, kojima se Freire čitavog svog života obraćao, za njih osmišljavao obrazovne programe i radio na njihovom obrazovanju. U toj tački presecaju se teologija nade i Freirova kritička pedagogija – i u najcrnjim okolnostima, ljudi nisu neminovno osuđeni isključivo na patnju: izlaz postoji, a Freire ga vidi u emancipatorskim obrazovnim praksama. Kao što teologija nade ne odlaže spas do nekog neodređenog kraja sveta,7 već u ime vere zahteva da se stvari na ovome svetu odmah menjaju nabolje za one koji pate zbog nepravde, i Freire veruje da je moralni zadatak svakog edukatora da potlačenima obrazovanjem otvori put emancipacije.

Stoga, kada se gleda iz Freirovog ugla, obrazovanje nikako ne može biti neutralno: ono zahteva od edukatora da jasno moralno prosuđuju i povlače liniju između dobra i zla. Obrazovanje je uvek, i neminovno, moralni i politički čin. Moralni, jer zahteva da se odlučno zauzme stav o prilikama u kojima žive oni koji se obrazuju. A politički, jer se zalaže za promenu postojećeg lošeg stanja, što podrazumeva novi dogovor o tome kako će se živeti zajedno i kako će u preuređenoj zajednici biti raspodeljeni resursi da bi se izbegle nove patnje.

Drugi ugao iz koga treba gledati na Freirovu pedagogiju tiče se pojma hegemonije i kontrahegemonije, pri čemu potonju treba da proizvede kritička pedagogija. Stanje potlačenosti, svestan je Freire, ne održava se isključivo grubom primenom sile, iako sila jeste poslednje pribežište tlačitelja. Pored sile, tlačitelj na raspolaganju ima i druge instrumente za proizvodnju ili iznudu pristanka na tlačenje. Na tragu Antonija Gramscija, a levičarska i marksistička literatura i inače mu je bila dobro poznata, Freire piše o hegemoniji zahvaljujući kojoj se održavaju nepravedni poreci. Na okosnici dominantnog pogleda na svet odnosi tlačenja nisu nepravedni, već nužni i sami po sebi nepromenljivi, pa je čak i suvišno ocenjivati ih kao dobre ili loše.

Taj pogled na svet održavaju – ako se držimo Gramscijeve terminologije – tradicionalni intelektualci, a među njima i prosvetni radnici. Obrazovanje s takvim prosvetarima podupire postojeće loše stanje, normalizuje ga i opravdava, te tako u začetku ukida razloge zbog kojih bi ga trebalo menjati. Uvidi Louisa Althussera o ideološkim aparatima države,8 među kojima je škola na istaknutom mestu, u velikoj meri se preklapaju s Freireovim. Freire će pak otići i korak dalje: ti isti aparati mogu se upotrebiti i za stvaranje kontrahegemonije, ali za to je potrebno da nastavnici umesto tradicionalnih budu – opet jedan Gramscijev termin – organski intelektualci. To jednostavno znači da oni treba da prestanu da svet objašnjavaju iz ugla onih koji imaju moć i tlače. Svet treba predstaviti iz ugla potlačenih, jer se tako ukida sva samorazumljivost nepravednih odnosa i otvara prostor za novo moralno rasuđivanje, u čijem su središtu sada oni koji stradaju.

I ovde će se u Freireovoj filozofiji obrazovanja odslikati njeni religijski elementi. Freire će proces opismenjavanja predstaviti kao imenovanje sveta i sticanja moći da se taj svet preoblikuje. Jasne su biblijske reference na knjigu postanja u ovom aspektu Freirove misli. Ali, one su čvrsto spregnute i sa jednom gramšijevskom verom da je onaj koji stekne moć da tumači svet u stanju i da svet menja. Ili barem da uskrati pristanak na loše stanje. Kada se nepristajanje poveže s nadom, kao što Freire to čini, promena postaje moguća, a obrazovanje presudno važno za nju.

Tako stižemo i do trećeg aspekta Freireove kritičke pedagogije, a to je razumevanje sâmoga obrazovanja. Unutar filozofije obrazovanja, Freire ide u red progresivnih edukatora, poput recimo njegovog preteče Georgea S. Countsa.9 S te posebne pozicije unutar obrazovnog spektra, Freire će, kao i drugi progresivni edukatori, posegnuti za uvidima Johna Deweyja, koga, pak, obično nazivaju liberalnim edukatorom. Freireu, pored ostalog, kod Deweyja odgovara i sâma njegova definicija obrazovanja. Dewey piše: „Tako mi dolazimo do stručne definicije pojma vaspitanja. Ono je rekonstrukcija ili reorganizacija iskustva koja uvećava značaj iskustva i sposobnosti za upravljanje tokom potonjeg iskustva.“10 Freire govori slično – potlačenima treba omogućiti da preosmisle svoje iskustvo trpljenja nepravde, čime se otvara put za promenu. I kod Deweyja i kod Freira, obrazovanje je okrenuto budućnosti s ciljem da se poboljšaju uslovi života za sve. Stoga obojica sumnjaju da može postojati konačna mera znanja koje treba usvojiti. Naprotiv, obrazovanje mora biti stalno otvoreni proces, pa je njegova druga svrha naučiti učenike da samostalno uče i (pre)osmišljavaju svoja nova iskustva.

Sva tri aspekta kritičke pedagogije data su jasno i pregledno u Pedagogiji autonomije. Pri tom, ta knjiga je pisana kao direktno uputstvo za edukatore. Ona apeluje na njihovo moralno čuvstvo i poziva ih da se kroz obrazovanje upuste u popravljanje sveta. U fokusu Freira i u ovoj knjizi, u ulozi učenika nalaze se potlačeni. Nastavnici se pozivaju, sa jakim slobodarskim patosom, da pomognu emancipaciju potlačenih. Freire insistira da je početna inicijativa u tom procesu na strani nastavnika: tako što će učenike tretirati kao autonomne i uvažiti njihovo specifično iskustvo patnje, nastavnik će napraviti prvi korak u njihovoj emancipaciji. S druge strane, Freire nema iluziju o tobožnjoj ravnopravnosti nastavnika i učenika. Obrazovanje je uvek jedan odnos neravnomerno raspodeljene moći u korist edukatora; ali tu moć on ne sme zloupotrebiti, a ponekad, zarad pedagoške svrhe, mora je se i odreći (ponovo je tu reč o novozavetnom moralnom patosu).

Zloupotreba bi se ogledala u tome što bi nastavnik sebe doživeo kao apsolutni izvor znanja, koje treba da utuvi učenicima. Taj model obrazovanja Freire će duhovito nazvati „bankarskim“. U Pedagogiji autonomije, međutim, nećemo dobiti opis šta je u stvari bankarsko obrazovanje. U Pedagogiji obespravljenih, pak, pored opisa bankarskog obrazovanja, naći ćemo i podrobnije uputstvo za osmišljavanje i realizaciju emancipatorskog obrazovanja.

Pedagogija autonomije uzeta izdvojeno od ostalih Freireovih dela i bez poznavanja njegove pedagoške prakse, može odbiti čitaoca koji bi tu potražio smernice ili opise za konkretni obrazovni rad. Vrlo brzo, taj tekst zaliči na dugački spisak lepih (pedagoških) želja, a bez objašnjenja kako da se one ostvare. Čitanje ove knjige moglo bi se tako završiti osećanjem izneverenog očekivanja. Za one koji su upoznati s Freireovim radom, knjiga međutim može biti odličan podsetnik na osnovne svetonazore i obrazovna načela u osnovi njegove kritičke pedagogije. U tom smislu, knjiga jeste testamentarna.

Po čitanju Pedagogije autonomije, zainteresovani čitalac može se okrenuti tekstu dvojice poznatih edukatora i velikih Freireovih poštovalaca Luisa Gandina i Michaela Applea: u ogledu „Može li kritička demokratija opstati? Porto Alegre i borba za ’punu’ demokratiju u obrazovanju“,11 njih dvojica opisuju jedan konkretni pedagoški projekat – podizanje škole usred slama. Sve Freireove obrazovne ideje tu su primenjene u miljeu jedne dramatično siromašne mesne zajednice. Iz te studije slučaja jasno se vidi šta bi sve podrazumevala kritička pedagogija. Tu nikada nije reč samo o šturom znanju. Apsolutno sve ima ulogu u obrazovnom procesu: krenimo od kvalitetno izgrađene, dobro opremljene i uredno održavane zgrade škole. Samim svojim izgledom škola šalje poruku stanovnicima slama da ih šira zajednica poštuje i uvažava njihove potrebe. Takva škola onda postaje i središte društvenog i političkog života lokalnih žitelja.

Nastavnici u toj školi imaju veće plate, jer je i njihov posao zahtevniji. Tu nije reč samo o novcu: novcem se takođe šalje poruka o poštovanju, o priznatoj vrednosti prosvetnog rada. Razlika u plati obezbeđuje se iz budžeta mesne zajednice, a to je opet odluka lokalnih žitelja. Time oni takođe pokazuju da su svesni vrednosti posla nastavnika. Povrh toga, reč je o posebnom obliku participativne demokratije – autonomnom raspolaganju delom budžeta, čime se jača politička svest članova zajednice. Nastavni programi u školi prilagođeni su potrebama i doživljajima sveta članova lokalne zajednice. U obzir se uzimaju i mogućnosti dece da pohađaju školu u uslovima ekstremne oskudice, što se ogleda i u podeli nastave i u drugačije strukturiranim uslovima za prelazak na sledeći nivo obrazovanja. Ova mera podrazumeva i potpunu decentralizaciju nastavnih programa i njihovo prilagođavanje konkretnim sredinama u kojima se nastava odvija.

Iz ovog primera postaje očigledno da već sama po sebi primena kritičke pedagogije zahteva transformaciju postojećih struktura odlučivanja i podele moći i resursa.

Ovaj primer vraća nas i na domaće školstvo. Ograničiti kritičku pedagogiju samo na insistiranje na dijalogu sa đacima u učionici bilo bi falsifikovanje Freireovih osnovnih zamisli. Kritička pedagogija u našim školama zahtevala bi da se smanji moć ministarstava prosvete u oblikovanju kurikuluma, da se programi razude i prilagode lokalnim sredinama, da se izmene načini ocenjivanja i promene modeli testiranja i provere rada nastavnika i nivoa znanja učenika. Bilo bi to ravno prosvetnoj revoluciji.

Ali, retorika kritičke pedagogije mogla bi ovde biti i zloupotrebljena. Zapravo, to se već događa. Zvanični razlozi zbog kojih se u naše škole uvodi dualno obrazovanje mogu na prvi pogled zaličiti na argumente kritičke pedagogije. U uslovima velikog siromaštva, izlazi se u susret potrebama đaka i roditelja, nude se obrazovni programi koji po kratkom postupku vode decu do prvog posla i zarade, čime se maltene trenutno menja njihov socijalni status i pruža šansa za pristojan život. Pri tom, obrazovanje postaje fleksibilnije jer se prilagođava potrebama lokalnog tržišta rada, od čega ponovo korist imaju žitelji mesnih zajednica.

Naravno, sve je to laž. Prava kritička pedagogija prvo bi se pozabavila uslovima siromaštva: zašto su ljudi siromašni, to jest kako izgleda poredak – politički i ekonomski – koji dovodi do siromaštva. Pravi edukatori bi zajedno s članovima lokalne zajednice pre svega insistirali na promeni aranžmana koji vode u siromaštvo; a tek u drugom koraku bi se pregovaralo o poslovima pod uslovima koji su prihvatljivi za sve, a ne isključivo za investitore. Nevolja je u tome što početna laž deluje uverljivo naprosto zato što ima privid očigledne istine i u skladu je sa zdravim razumom.

Borba protiv zdravog razuma bila bi onda prioritet kritičke pedagogije. Tako Freirea tumači Michael Apple.12 Zdrav razum – na tragu Gramscija – možemo videti kao ideologiju koja je pobedila i to tako što je uspešno potisnula izvan vidokruga sve alternativne svetonazore. Sasvim zdravorazumski zvuči da je za siromašne dobro da imaju posao i kakvu-takvu platu. Ali, ovaj zdravi razum skriva osnovno pitanje – zašto su siromašni uopšte siromašni? On zatečeno stanje uzima zdravo za gotovo kao zauvek zadato i traži rešenja koja ne mogu uticati na njegovu promenu. Freire smatra da je posao edukatora – on ga naziva opismenjavanjem ili (novim) imenovanjem sveta – da skine krinku s očigledne nepravde i tako započne proces emancipacije.

Školegijum, 04.02.2018.

Peščanik.net, 06.02.2018.

TEMA – RAZGOVOR O OBRAZOVANJU

________________

  1. Vidi Piter Meklaren, Če Gevara, Paulo Freire i pedagogija revolucije, prevela Jovana Đaković (Beograd: Eduka, 2013), str. 229-286.
  2. U prevodu Sanje Bingule, knjigu je u Zagrebu 2002. objavio Odraz.
  3. Paulo Freire, Pedagogija autonomije, prevela Branislava Gonthier Pešić (Beograd: Clio, 2017)
  4. Vidi, na primer, i Anri Žiru, O kritičkoj pedagogiji, prevela Katarina Šćepanović (Beograd: Eduka, 2013).
  5. Jürgen Moltmann, Teologija nade, preveo Željko Pavić (Rijeka: Ex libris, 2008).
  6. Vidi Gustavo Gutiérrez, Teologija oslobođenja, preveo Stipe Bagarić (Zagreb: Kršćanska sadašnjost, 1989); te Jon Sobrino, Izvan istorinje nema spasenja. Mali utopijsko-proročki ogledi, preveo Roman Karlović (Rijeka: Ex libris, 2011).
  7. „U Moltmannovoj razradbi, obećanje dolazećeg Božjeg kraljevstva na kraju povijesti, kršćanskoj veri omogućava suočavanje s modernim iskustvom povijesti kao procesom stalne i radikalne promjene u potrazi za novom budućnosti punom nade.“ – Richard Bauckham, „Predgovor“, u Jürgen Moltmann, Teologija nade, str. 10.
  8. Luj Altiser, Ideologija i državni ideološki aparati, preveo Andrija Filipović (Beograd: Karpos, 2009).
  9. Vidi Countsov obrazovni pamflet iz 1932. „Da li se škola usuđuje da izgradi nov društveni poredak“, u prevodu Slobodanke Glišić, u časopisu Reč br. 87/33.
  10. Džon Djui, Pedagogika i demokratija, preveo dr Dragomir Ikonić (Beograd: Geca Kon, 1934), str. 127. U originalu, naslov Deweyjeve knjige glasi Democracy and Education.
  11. U prevodu Đorđa Tomića, tekst je dostupan u časopisu Reč br. 86/32.
  12. Michael Apple, „Paulo Freire and the Tasks of the Critical Scholar/Activist in Education“, u Can Education Change Society (New York and London: Routledge, 2013), str. 23-45. U istoj knjizi je i tekst o Countsu, „George Counts and the Politics of Radical Change“, str. 46-72.
The following two tabs change content below.
Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).

Dejan Ilić

Dejan Ilić (Svi tekstovi)