Izbeglički dizajn, Tammam Azzam

Izbeglički dizajn, Tammam Azzam

Reč smo u poslednje vreme slušali u sasvim novome značenju: nekada je bila termin u medicini, u mnogim tehnološki označenim kontekstima, u uličnom govoru – postoje pesme sa tim imenom, čak i mjuzikl. Odnedavno označava bežični centar internetskog povezivanja – recimo u kafiću, nekom javnom prostoru i slično. Onda se pojavilo i važno političko značenje. U njemu skoro da prepoznajemo nezaustavljivu potrebu EU da izmišlja nove, vruće i lepljive, catchy termine koji pokrivaju neku inače opskurnu, ako ne i potpuno besmislenu birokratsku aktivnost. Hotspot je dakle tačka ulaska izbeglica u EU: to su Grčka i još uvek italijansko ostrvo Lampeduza. Tamo se izbeglice „procesiraju“, popisuju i zatim im se, posle mnogo dana provedenih u nemogućim uslovima, pruža mogućnost da recimo iz Pireja pešače do Nemačke ili Švedske ako su veoma siromašni, ili da delove toga puta pređu nekim prevoznim sredstvima, ako su bogatiji ili srećniji. Italijanski postupak je još uvek najmanje traumatičan. Grčki hotspot je savršena besmislica: niti je popisivanje opšte i sistematizovano, niti išta služi ostalim državama kroz koje izbeglice prolaze, a nema ni koordinacije sa nemačkim vlastima. Popisivanje izbeglica, da budemo jasni, nije usklađeno, ne stiže u neki centar gde bi bilo obrađivano i čišćeno, ali će možda u nekoj budućnosti poslužiti nekoj policiji… Da bi stvari bile gore, države između hotspota i krajnje destinacije traljavo obavljaju popisivanje, ako se to uopšte može tako nazvati. Najzad, negde sredinom leta, neke su države jednostavno prestale da popisuju, jer je to i inače bila lokalna inicijativa i davala je usputnim vlastima iluziju da rade nešto jako važno za sigurnost. Pokazalo se da je popisivanje samo još jedan oblik nasilja nad izbeglicama, još jedno pokazivanje državne, uglavnom policijske moći. Kako daleko danas zvuče protesti izbeglica i njihovo odbijanje da ih u Mađarskoj popišu i uzmu im otiske prstiju! Mađarska je naime sprovela neuporedivo gore mere, najstrašnije u novijoj istoriji izbeglištva, sem minskih polja na grčko-turskoj granici i povremenog pucanja na bugarskoj. Dok divlje životinje u jesenjoj potrazi za hranom umiru u mukama na najgoroj bodljikavoj žici, onoj sa sečivima, mađarski premijer na kriznom sastanku lidera EU i dalje izigrava nestašnog člana porodice i pita se šta će on tu kad ima važnija posla i rešen problem izbeglica, kao i dosta novca dobijenog za to rešavanje od iste porodice!

Predviđanje da će Hrvatska pred izbore i posle mađarskog mangupluka maksimalno ubrzati protok izbeglica – bilo je zaista lako. No umesto brzog reagovanja i usklađivanja, slovenačka strana, izložena humanitarnom i logističkom problemu velikih razmera, rešila je da preuzme davno izgubljenu misiju zaštite šengenske granice i da optuži hrvatsku stranu za sasvim očiglednu politiku snalaženja u sopstvenu korist. Kada se na mađarskoj granici postavi bodljikava žica, poslednja stvar koja ima smisla je potezanje šengenskih pravila i naplaćivanje svoje zgroženosti nad hrvatskim postupcima – izbeglicama. Možda je zaista bila potrebna evropska krizna sednica da se malo primire te male balkanske države? Jer već narednog dana je odjednom bio moguć voz koji od Tovarnika vozi do Šentilja. Da bismo još jednom pomislili kako nešto ozbiljno nije u redu u glavama, neko uniformisano lice nas je na slovenačkoj granici obavestilo da organi sada proučavaju koliko je potrebno vozu da od Tovarnika stigne do Dobove…

Pre otprilike nedelju dana, svakome ko je još imao sumnje u ispravnost postupaka na slovenačkoj granici postalo je jasno da na te sumnje nema pravo, i da su svi sprovedeni postupci, od proglašavanja delovanja postojećih zakona za ulaz u zemlju pa do prvih suočavanja sa predvidljivim brojem izbeglica – pogrešni. Neki od evropskih činovnika u letećoj poseti je naime javno primetio da Slovenija nema položaj hotspot zemlje, i da prema tome samostalno izvodi popisivanje, što je naravno sa stanovišta evropskog činovnika pohvalna stvar. Naročito je pohvalno to što je Slovenija postala hotspot po svojoj dobroj volji i za svoja sredstva: činovnik nije spomenuo da bi to moglo biti nadoknađeno… Vreme se promenilo, hoće to krajem oktobra, i hiljade ljudi su sa malom decom, starcima, ženama i bolesnima bile prinuđene da uz strogu policijsku pratnju pešače kilometrima do centara za popisivanje, a da zatim odlaze u centre za deljenje komada hleba i jabuka; kako bi u međuvremenu obično pao mrak – hoće to krajem oktobra – i kako tamo ne bi bilo mesta, puštani su da spavaju na zemlji, pod kišom, često u letnjoj odeći sa japankama na nogama, bez ikakve zaštite. I vrlo brzo se došlo do naredne efikasne mere – postavljene su ograde, tako da ni novinari ne mogu da se približe izbeglicama na otvorenom, a uvedeno je i proveravanje dobrovoljaca (gde su vam akreditacije, ne šalim se), da ne bi baš bilo ko pomagao. Tokšou o izbeglicama je neka novinarska zvezda organizovala u polju, sa ograđenim izbeglicama negde u mraku, u pozadini. Dok su gosti cupkali u hladnom blatu i govorili mutave stavove o tome kako ograničiti priliv izbeglica, oni u daljini su u istome blatu zapalili vatre od bilo čega. Mogli smo još čuti uobičajene novinarske prljavštine – intervjue sa gostima u bazenu obližnje banje koji još nisu mali problema sa izbeglicama, majku koja ima tri deteta pa se boji, uzbuđene zemljoradnike čija u ovo doba godine prazna polja izbeglice gaze… i naravno, najviši izumitelji hotspota iz vlade su odmah pomenuli – bodljikavu žicu. Država je preko noći donela zakon koji vojsci daje krajnja ovlašćenja, a na evropskoj kriznoj konferenciji obećano je još vojne i druge pomoći, mada obećana svota novca nije impresivna. I najzad, neko se setio i besposlenih – 200 njih dobiće poslove čišćenja i pomaganja kod izbeglica, za 80% minimalne plate, do kraja godine… samo da preko 100.000 nezaposlenih u zanosu ne navale sa unutarnje strane granice u potrazi za neverovatno unosnim poslom, pa šta smo uradili!

U međuvremenu, negde u Odesi, snalažljivi umetnik se dogovorio sa lokalnim vlastima i statuu Lenjina koja je sada valjda uvredljiva za stanovnike, prepravio u statutu Dartha Vadera, koja je upravo ono što stanovnicima tematski odgovara i ispunjava ih srećom, a one sa nešto pamćenja podstiče na istorijsku misao. No, i ovde je samoinicijativa donela pohvalni rezultat – u glavu bivšeg Lenjina ugrađen je WF hotspot! U neodoljivom zaokretu značenja, iz nekadašnje revolucionarne glave dolaziće najnovija tehnologija, izvor neograničenih znanja, beskonačni izbor i slike odasvud.

Hotspot kao pojam tako dobija još jedno značenje: označava iskru ljudske snalažljivosti, koja se probija kroz sve cenzure, pa i autocenzure, i stvara smisao i prostore slobode gde to niko ne bi očekivao. Čula sam da su nedavno na srpsko-hrvatskoj i hrvatsko-slovenačkoj granici nađeni grčki pasoši bačeni kraj puta, a u smislu pripreme za popisivanje. Da li se najzad neko od potlačenih iz Grčke, koji nemaju pravo azila u Nemačkoj i drugim razvijenim evropskim zemljama, najzad dosetio kako da se spase bede i užasa i potraži novu životnu šansu? Ako je to tako, onda je ona još organizovanija grupa, Albanci, koje sada masovno vraćaju iz Nemačke na Kosovo i u Albaniju, možda još veštije, bez pasoša kao dokaza, takođe iskoristila gužvu. Hotspotovi u glavama, kada jednom vidimo koliko su štetne države i njihovi organi i birokratija, počinju brže da rade i da šalju podatke. Ima nade…

Peščanik.net, 28.10.2015.

TEMA: MIGRANTI – LJUDI KOJI HODAJU

The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak
Rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Svetlana Slapšak

Svetlana Slapšak (Svi tekstovi)