Raspisivanje i potom poništenje konkursa za naučne projekte (o čemu je ovde već pisala Biljana Stojković), te predlog novog Zakona o visokom obrazovanju vratili su u žižu javnosti pitanja razvoja obrazovanja i budućnosti akademske zajednice u Srbiji. I iza poništenja konkursa i iza predloga novog Zakona treba videti nevešto skrivene „mere štednje“ – smanjenje državnog ulaganja u obrazovanje (i nauku) i povećanje učešća samih studenata u finansiranju visokih studija. Miran Pogačar ispravno primećuje da te reforme nose sa sobom jedan novi model visokog obrazovanja, u potpunosti podređenog ekonomskim datostima. Ovaj obrazovni model prednost daje naučnim oblastima koje su konkurentne na tržištu rada.
Reforme zapravo slede Strategiju razvoja obrazovanja u Srbiji do 2020. godine. U usvojenoj Strategiji od 2012. godine kaže se da će sistem visokog obrazovanja „strukturu svojih obrazovnih aktivnosti [usmeravati] ka zadovoljenju razvojnih potreba privrede i društva u Srbiji“, da će se „istraživanja u okviru sistema visokog obrazovanja usmeriti ka oblastima prioritetnim za razvoj Srbije“, te da će istraživačka komponenta visokog obrazovanja načelno podržati koncept „preduzetničkog univerziteta“. Ako se ima u vidu privredni razvoj Srbije (gde se glavni ekonomski oslonac traži u stranim ulaganjima), te oblasti u kojima se očekuje razvoj, jasno je da će se na udaru „mera štednje“ prvo naći „neprofitna“ znanja. Međutim, ta domaća reforma visokog obrazovanja koja se vodi preduzetničkim modelom univerziteta samo je odraz globalnih kretanja u visokom obrazovanju.
Jedan primer tih trendova jesu reforme koje se upravo sprovode na britanskom Univerzitetu u Notingemu. Reč je o radikalnom restrukturiranju Fakulteta za umetnosti (što se odnosi na humanističke discipline). Škola za kulture, jezike i regionalne studije (School of Cultures, Languages and Area Studies), gde trenutno radi pet jezičkih odseka i odseka za kulturu, treba da postane samo jedan, iako veliki, odsek za moderne jezike. To institucionalno i disciplinarno restrukturiranje podrazumeva, naravno, otpuštanje jednog broja predavača. Projekat nalaže da bez posla ostane broj zaposlenih ekvivalentan broju od 11,5 stalnih pozicija sa punim radnim vremenom. Pošto je mnogo predavača na odsecima za jezike zaposleno pod takozvanim 0,8 ugovorima (bez punih radnih obaveza, ali i bez beneficija), reforma praktično nalaže da bez posla ostane više od jedanaest osoba, u zavisnosti od toga kako će se raspodeliti ekvivalent od stalnih pozicija po odsecima.
Reforma Univerziteta u Notingemu jeste tipična priča o „prilagođavanju“ obrazovanja tržištu znanja, i to po modelu prirodnih i tehničkih nauka. Kao jedan od osnovnih razloga racionalizacije Škole za kulture, jezike i regionalne studije navodi se neujednačen odnos broja predavača i broja studenata (staff-student ratio). Taj odnos je ocenjivan – to je radio tim univerzitetskih menadžera, a ne tim stručnjaka iz oblasti u kojima se reforme sprovode – prema standardizovanom statističkom modelu koji ne uzma u obzir specifičnosti jezičkih disciplina, čije je pravo na postojanje zajemčeno statutom Saveta za finansiranje britanskog visokog školstva (Higher Education Funding Council for England). Dakle, odluka uprave Univerziteta da sprovede reformu uprkos neadekvatnim procenama, a pod krinkom „boljeg funkcionisanja škole u budućnosti“, način je da univerzitet „uštedi“ na onima koji su „najmanje profitabilni“. S druge strane, novac dobijen merama štednje otići će za izgradnju dve nove zgrade – Sportskog i Umetničkog centra. Tako se dobronamerna ideja da se poboljša efikasnost funkcionisanja humanističkih fakulteta u ovom slučaju pokazuje samo kao način da se novac preusmeri i potroši za objekte sumnjive namene (podizati Umetnički centar novcem dobijenim od gašenja Fakulteta umetnosti već na prvi pogled deluje sporno). Slične reforme sprovode se i na Univerzitetu u Birmingemu i na Univerzitetu Salford u Mančesteru.
Reforma Univerziteta u Notingemu ima još jedan aspekt tipičan za opšte trendove u visokom obrazovanju. Gašenjem sve većeg broja stalnih akademskih pozicija (tenure positions) – koje podrazumevaju ugovor na neodređeno vreme, veću akademsku slobodu (zbog nemogućnosti da se osoba na toj poziciji ucenjuje radnim mestom) u izražavanju i zalaganju za određene ideje, veću platu, zdravstveno osiguranje – „preduzetnički“ se podstiče eksploatacija doktoranata i predavača zaposlenih na određeno vreme. Umesto da se u odnosu na sve manji broj stalnih akademskih pozicija smanji i broj doktoranata, disporporcija raste, što za uzvrat umanjuje šanse za nova zaposlenja na univerzitetima. Time što doktorantima „pružaju priliku da steknu iskustvo“, opterećujući ih ponekad prevelikim brojem predavačkih obaveza, univerziteti zapravo „preduzetnički“ računaju na jeftinu radnu snagu.
Model preduzetničkog univerziteta, odnosno ekonomski model racionalizacije visokog školstva, nije pitanje samo nacionalne strategije obrazovanja u Srbiji, to je dominatni trend u visokom školstvu širom Evrope i Sjedinjenih Država. Te reforme prvo ciljaju na humanističke nauke. Projekat restrukturiranja Fakulteta za umetnosti na Univerzitetu u Notingemu osmišljen je i sproveden bez znanja javnosti, studenata i predavača, i praktično mimo upravnika katedri. Objavljivanjem vesti – i to kao glasina koje su se širile Fakultetom – u poslednjem trenutku (mesec dana pre konačne odluke) uprava Univerziteta je zapravo osujetila ozbiljnije proteste i organizovane reakcije univerzitetskog sindikata.
Konačni ishod reformi u Školi za kulture, jezike i regionalne studije Univerziteta u Notingemu se još uvek ne zna. Otpor reformama podržale su mnoge organizacije i institucije, od Britanskog udruženja za komparativnu književnost, do predstavnika gradskog veća u Notingemu. Iz tog primera vidimo kako je važno da se u raspravu o reformama visokog školstva uključe i radnici na fakultetu, kao i studenti, te da se o svakoj reformi u obrazovanju mora voditi javna rasprava. Administracija i profesori Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu, koji su sprečili tribinu Studentskog pokreta Novi Sad o predlogu novog Zakona o visokom obrazovanju, morali bi da uvide da takvim zabranama kopaju u stvari onu poslovičnu jamu u koju će na kraju i sami pasti. Naopakim „merama štednje“ u visokom obrazovanju u Srbiji prvo će, kako vidimo, biti izloženi studenti i naučni radnici u institutima, ali – pokazuje nam to globalni trend – na red će ubrzo doći i sami predavači.
Peščanik.net, 18.05.2016.
Srodni linkovi:
Miran Pogačar – Sufinansiranje ili finansijska beda tržišta znanja
Biljana Stojković – Nauka versus konkurs
Milutin Mitrović – Nauka i ljudi
RAZGOVOR O OBRAZOVANJU