Prošle nedelje je sav politički bomond Rusije bio obuzet pravom histerijom. Razlog: Američki Stejt department je de facto uveo sankcije protiv činovnika i pripadnika nekih službi državne bezbednosti, odnosno svih onih lica čija su se imena našla na takozvanom „spisku Kardina“. Radi se naime o spisku osoba koje su po mišljenju Američkih zakonodavaca na razne načine doprinele, ili smrti Sergeja Magnitskog, ili učestovale i pomogle u korupciji velikih razmera koju je svojevremeno advokat Magnitski, vršeći oditorsku proveru firme Hermitage Capital Management i sakupivši pregršt dokaznog materijala, otkrio.
Da podsetim: senator Kardin rukovodi specijalnom komisijom koja je od strane Kongresa SAD opunomoćena da za sve zemlje članice OEBS-a vrši monitoring njihovih obaveza preuzetih Helsinškom poveljom. To jest, Kardin se zajedno sa svojim kolegama bavio „predmetom Magnitski“ ne zato što specijalno mrzi Rusiju, ili zato što voli gospodina Braudera, predsednika pomenute firme Hermitage Capital. Oni su se ovim predmetom bavili zato što je to njihov svakodnevni posao.
Pošto su saslušali izjave svedoka i proučili sva dokumenta, Kardin i ostali članovi komisije su predložili Američkoj administraciji da se licima koja su se prema rezultatima istrage našla na spisku odgovornih za učinjena krivična dela, blokiraju bankarski računi i zabrani izdavanje viza za ulazak u SAD. Uzgred su saopštili i to, da će do jeseni verovatno biti izglasan novi zakon kojim će broj sankcija biti povećan, a spisak onih koje Amerika ne želi da vidi u svojoj kući, znatno proširen.
Ova tako proaktivna odluka Stejt departmenta, koja je uzgred od strane mnogih posmatrača ocenjena kao „želja Američke administracije da silu udara po ruskoj eliti učini što mekšom“, kod te iste elite je izazvala nervni slom. Odluka Amerikanaca da sami biraju koga će da puštaju da boravi na njihovoj teritoriji, kao i to da ne žele da čuvaju prljav novac u svojim bankama, uz neviđenu dreku su ovde proglašeni za mešanje u unutrašnje stvari Rusije i spoljni pritisak na vršenje istrage. No bili su to doista klimavi argumenti za demarš ovakve vrste jer, i vizni režim, i staranje o kvalitetu novca u Američkim bankama su zapravo unutrašnje stvari SAD, a kako po spornom predmetu nikakve istinske istrage nije ni bilo, niti se ona danas vodi, optužbe za bilo kakav pritisak na istragu su potpuno besmislene.
Prvi su se uzbudili dumski delegati Jedinstvene Rusije i zahtevali od Ministarstva inostranih poslova da hitno odgovori žestokim protivmerama. I ministar Lavrov, prvi čovek spoljnopolitičkog resora Rusije, poletno se bacio na razradu protivmera doguravši čak do pretnje uzvratnim „kontra-spiskom“ mada, to mu se mora priznati, za razliku od naših vrlih zakonodavaca nije požurio da direktno poveže čitavu nemilu priču s prekidom „politike rusko-američkog resetovanja“ i revizijom ruskih pozicija oko iranskog, avganistanskog i severnokorejskog problema. Jer zbilja, dovoditi u pitanje nuklearnu bezbednost države radi nekoliko lupeža s epoletama, ipak je, ruku na srce, malo preterano.
I uopšte, čemu tolika galama? Zašto se ministar jedne tako ozbiljne države kao što je naša, brigom oko viza za nekolicinu opštinskih sudija i bankarskih računa nekolikih majora policije, tako zdušno izložio javnom podsmehu pred celim svetom? I kakav je to dođavola „kontra-spisak“? Nije valjda da deca Američkih političara žude za upisom na studije sociologije na MGU, da senatori stoje u redovima pred Sberbankom, nebili im ona izvršila indeksaciju već odavno izgorelih uloga po staroj štednji, a da njihove žene, cvile i neutešno uzdišu sanjajući samo o letovanju na jezeru Seliger?
Pa u čemu je onda stvar? Stvar je zapravo u presedanu. Stvar je u tome što će odmah posle Amerike, slične korake preduzeti i Evropa, i što će se ubrzo posle „spiska Magnitskog“ pojaviti spisak Lebedeva i Hodorkovskog, spisak Trifonove, spisak Kozlova i još hiljade drugih čija su prava bila bezočno povređena, zdravlje ili životi prosto grubo oduzeti, a na njihov se račun neizmerno obogatilo. I zato se sav taj ološ koji se dočepao vlasti i tuđeg kapitala (kako se jednom prilikom tačno izrazio Platon Lebedev) toliko uzbudio i munjevitom brzinom krenuo u akciju zaštite otetog novca i potom potrpanog na račune po raznim ofšorima.
I ta je akcija dobila podršku predsednika. Jer odmah pošto se čula reč dumskog delegata Markova, Medvedev je naložio Ministarstvu inostranih poslova da proradi i sprovede adekvatne uzvratne mere. Doduše, sve je to zaličilo na nepomirljivi rat ideja u jednoj te istoj glavi. Pre nekog vremena je predsednik zahtevao podrobnu i objektivnu istragu po „predmetu Magnitski“, zatim je od svog Saveta za ljudska prava zatražio nezavisni izveštaj o tom predmetu, a kada ga je dobio, u njemu je pročitao imena i dužnosti ljudi koji bi morali krivično da odgovaraju, ako ništa drugo, ono makar za dela grube zloupotrebe službenog položoja. I onda, odjednom, predsednik stupa u zaštitu tih istih koji su pomogli da se prvo ukradu, a potom i iznesu iz zemlje, sve te nebrojane milijarde.
U svoje vreme je Nova Gazeta pisala o tome kako će slučaj Magnitskog, a ne tamo nekakvo Skolkovo, reforma Ministarstva unutrašnjih poslova ili modernizacija, ustvari biti pravi test za našeg predsednika, i da ćemo tek na osnovu njegove reakcije na ovaj slučaj, moći da zaključimo ko ustvari upravlja ovom zemljom: „garant ustava“ (kako često zovu predsednika RF) ili hunta korupcionera koja je od novca ukradenog od poreskih obveznika, od iznuđenog mita i raznih šema za pljačku državnog budžeta, od profita iz tajnih kockarnica i nelegalne proizvodnje, od trgovine drogom i od šverca, stvorila svoj paralelni budžet i danas rukovodi sivom ekonomijom koja je po obimu sredstava bezmalo ravna državnoj.
Sudeći po tome da su se njihove namere o sprovođenju mera kojim treba kazniti SAD poklopile s njihovim napadom na borce za ljudska prava i sredstva masovnog informisanja, oni čija su se imena ukazala na „spisku Kardina“ znaju odgovor na ovo pitanje. Nedavno je u redakciju za istraživačko novinarstvo Nove Gazete, po elektronskoj pošti stiglo pismo nekog Vadima Pestrjakova, u kojem se on predstavio kao zastupnik interesa Vladlena Stepanova i kojim obaveštava ovu redakciju da je sudu podneta tužba protiv blogera i političara, aktivnog borca protiv korupcije, Alekseja Navaljnova. Vladlen Stepanov je inače suprug (on tvrdi bivši) čuvene Olge Stepanove, bivše činovnice Federalne poreske inspekcije br.28 koja je u celom svetu postala poznata po tome što su preko inspekcije kojom je ona rukovodila, u više navrata iz zemlje iznete stvarno impozantne količine novca, uključujući i sume navedne u „predmetu Magnitski“. Nešto ranije su se u novinama pojavili članci o basnoslovnoj imovini Stepanovih, a glavni izvor informacija za ove napise bila su istraživanja kojima se bavio Aleksej Navaljnij.
Šira javnost je bila potanko obaveštena o načinu kojim je ova imovina stečena, no ni Stepanova, a ni Stepanovu (koja je u međuvremenu promenila posao i danas se bavi vojnim isporukama), niko nije pozvao na bilo kakav razgovor. Dogodilo se upravo suprotno. Sasvim ispravno procenjujući odakle duvaju vetrovi na moru ruske politike, posednik ogromne porodične kuće i dva stana klase premium u Dubaiu, luksuznih vila u Podmoskovlju i na Jadranu, vlasnik većeg broja računa u ofšor-bankama, kako bi opomenuo sve one koji imaju nameru da ga uznemiravaju, odlučio je da Navaljnog tuži sudu.
I nije on jedini. Pojavio se još jedan sa „spiska Kardina“ koji se odlučio na sličan korak. To je islednik policije Karpov čija je tužba (reklo bi se greškom) takođe bila prikačena k pismu Vladlena Stepanova. Iako je on sam sitan policijski činovnik, islednik Karpov je odlučio da se ne bavi sitnom ribom, te je podneo tužbe ne protiv nekih tamo blogera i novinara, već protiv Ljudmile Aleksejeve, Kirila Kabanova i Tamare Meršćakove, uvaženih članova Saveta za ljudska prava pri kabinetu predsednika RF.
Povodom ove, očigledno veoma precizno sinhronizovane akcije, nameću se dva zaključka. Prvi je da su „nedodirljivi“, osetivši da iza sebe imaju moćnu podršku države na čelu sa predsednikom i „partijom lopova i varalica“, postali apsolutno bezazorni i bezočno drski. I drugi, da su svi ti „nedodirljivi“ zaista udruženi. Svi oni imaju iste zastupnike za javne kontakte, iste advokate i iste pokrovitelje, od kojih je u obliku zadatka stigao samo jedan signal: svima se moraju začepiti usta.
I nije to pitanje principa. To znači samo to da je u igri zaista ogroman novac, i da je za Sergeja Magnitskog bilo dovoljno tek da nazre tragove o tajnim stazama kojima se on kreće, pa da nesrećno izgubi život.
Sergej Sokolov, Новая Газета, 01.08.2011.
Prevod s ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 08.08.2011.
