Poslednjih godina teško je u štampi ne naići na „čelnike preduzeća“, „stranačke čelnike“, „bivše čelnike“, „ustaške čelnike“, „čelnike Hamasa“…
Nova stara reč čelnik (prvobitno čeonik) – izvedenica od praslovenske reči čelo, a sa osnovnim značenjem onaj koji se nalazi na čelu kakve uprave, ustanove, poglavar, starešina – preuzeta je i za potrebe našeg modernog društva.
Sigao je, doduše, još i lider, a zadržali su se i (nekad) veoma popularni funkcioneri, pa, i nešto manje, rukovodioci.
Titula čelnika bila je poznata Slovenima još u 11 veku: godine 1040. za vreme ustanka Petra Odeljana čelnik Ljutovoj Devolski – iskusan u vojnim poslovima – bio je zapovednik grada Dimitrijade. Tri veka kasnije, po naređenju cara Dušana, za zapovednika grada Skradina postavljen je čelnik Đuraš Ilijić. U kasnijem vremenu gradovima sa prvenstveno vojnim karakterom upravljao je zapovednik koji je, prema nekim obaveštenjima, nosio titulu čelnika. Tako je čelnik Musa (ovo muslimansko muško ime kod hrišćana je davano kao zaštitno; inače, bio je zet kneza Lazara) upravljao Zvečanom, a potom Brvenikom.
Posebna kategorija čelnika obavljala je svoju službu na vladarevom dvoru i u njegovoj neposrednoj blizini, brinući se o zaštiti vladareve ličnosti i izvršavajući njegova naređenja različite sadržine. A što im je sve omogućilo da se uključe u rad centralne državne uprave. S vremenom će tako preuzeti kompetencije i drugih dvorskih službi: kaznaca (ubirač poreza, od arap. reči hazine – blago, riznica, ovde državna blagajna), tepčije (vrsta dvorskog dostojanstvenika) i dvorodržice (upravnik vladarskog dvora). Ovoj kategoriji čelnika biće poverena zaštita crkvenih zemljoposeda od samovolje vlastele, pa se oni pojavljuju u ulozi sudija ili izvršitelja vladarevih odluka kada su u pitanju sporovi između crkve i vlastele.
U isto vreme u srpskoj državi moglo je biti nekoliko čelnika, pa je jednom od njih dodeljivana titula velikog čelnika, po pravilu onom koji se nalazio u neposrednoj vladarevoj blizini.
Posle raspada srpske države zvanje čelnika je prihvaćeno i na dvorovima oblasnih gospodara, a u Despotovini je dostojanstvo čelnika odnosno velikog čelnika steklo izuzetno veliki ugled.
Pored ovih čelnika koji su se nalazili u službi srpskih vladara, postojali su i čelnici koji su bili u službi pojedinih manastira i episkopija. Tako je Stefan Dečanski na Dečansko vlastelinstvo doselio čelnika Radana koji se brinuo o zaštiti manastira i njegovih dobara; imao je oružani odred kojim je zapovedao i uživao je najveći ugled među svetovnjacima na vlastelinstvu.
Prema Dušanovom zakoniku (član 146) manastirski čelnici pripadaju opštoj kategoriji vladalaca (upravitelj ili upravnik u nečijoj službi), koja je, pored ostalog, bila obavezna da na svom području progoni razbojnike i lopove.
Najnižu kategoriju čelnika činile su posebne starešine pastira i konjušara.
Postojao je, najzad, i čelnik riznički, čije su se nadležnosti suštinski razlikovale od svih ostalih vrsta čelnika. Najpoznatiji čelnik riznički u službi despota Đurđa bio je dubrovački vlastelin Paskoje Sorkočević (Pasqualis Junii de Sorgo); vodio je despotove finansije, a učestvovao je i u diplomatskim pregovorima.
U kasnijem vremenu reč je ušla u pastirsku terminologiju Balkana (starešina sela, katuna).
A u Crnoj Gori, uz glavara – starešinu bratstva – koristio se nekad i naziv čeonik.
Za čelnika je vezana i poslovica: „sladak k’o med, studen k’o led, sitan k’o muka, potreban k’o ruka, tvrd k’o stijena, a lak k’o sjena, čeonik bit ima“.
Inače reč nije preuzeta u turski (osmanski) jezik poput vojvode, kneza, teklića (glasonoša), vojnika (vojnuk), junaka (uz mnogobrojne druge slavizme odnosno srbizme).
Danas u turskom ovih arhaizama više nema (čak nema ni njihovog kadije), a ostao je samo četedžija sa značenjem buntovnik, pljačkaš, razbojnik.
Peščanik.net, 28.08.2019.
