Jedni su oduševljeni što je pravda, doduše u slučaju Srbije prespora, ali ipak dostižna. Drugi su opet, što uznemireni, što uplašeni ako bi ih sustiglo neprijatno propitivanje na optuženičkoj klupi, a ponajviše revoltirani što se posle 19 godina sumnja u njihovu patriotsku besprekornost. Treći pak mudro ćute, čekaju da se ostali ispucaju i rasplet, procenjujući valjda da ne bi bilo baš preporučljivo trčati pred rudu. Što će reći, da li će najnoviji pravosudni “eksperiment” na srpskoj političkoj pozornici poremetiti njihovo prenaglašeno evropejstvo, odnosno koliko naknadno “isterivanje pravde” korespondira sa njihovom mesijanskom ambicijom da “istorijski” izmire sve što se da miriti.

To su tri reakcije na nedavnu najavu portparola Republičkog tužilaštva za ratne zločine Brune Vekarića da će ovaj državni organ pokušati da istraži eventualnu odgovornost medija (i novinara) za podstrekavanje ratnih zločina 90-tih godina. I već sam nagoveštaj da bi se moglo (a i ne mora) desiti da neki novinari (direktni izvršioci), urednici i glavni urednici (po komandnoj odgovornosti) budu predmet istražnog i sudskog postupka, podigao je impozantnu političku prašinu, raspalio strasti, izazvao popriličnu konfuziju, koja izgleda više prija kritičarima nego li samim autorima ovog tužilačkog poteza. Najpre su se oglasile mnoge perjanice srpskog ratnohuškačkog i nacionalističkog novinarstva, kojima je velikodušnost nekih domaćih televizija da im ustupe vreme, poslužila kao idealna prilika da lansiraju priču o nadolazećem “progonu novinara”, “lovu na veštice”, potom i da nas, koji smo bili na drugoj strani barikade i nekim čudom preživeli razdoblje njihovog ratnozločinačkog angažmana, podsete da su i danas, skoro dve decenije kasnije, ponosni na svoj učinak, ne kaju se, jer su, pobogu, bili u službi odbrane ugroženog naroda (i države). Dakle, u uzvišenoj patriotsko-oslobodilačkoj misiji pred najezdom ustaško-mudžahedinsko-šiptarskih neprijatelja. Tako je jedan potencijalno koristan postupak jednog državnog organa na samom startu postao predmet estradnog iživljavanja, izrugivanja i omalovažavanja. I već sama ta činjenica umnogome je relativizovala ideju tužioca za ratne zločine Vladimira Vukćevića, umanjila njenu verodostojnost i uverljivost, pojačala, zapravo, skepticizam među pristalicama propitivanja krivične odgovornosti medija i novinara za počinjene zločine da i od ovog “poduhvata” neće biti ništa. Osim pozamašne buke i optužbi na račun države što je nesmotreno i krajnje neodgovorno “nasrnula na moralni integritet novinara”, “povredila njihova njihova osećanja i dostojanstvo.”

Što su se upravo ti i takvi prvi pobunili zbog najavljene “hajke” i nije neko iznenađenje. Mnogi od njih su se vremenom vrlo uspešno instalirali u važne državne, političke i medijske institucije, uticaj im nije ni danas baš zanemarljiv, neki su čak i akteri tadićevsko-dačićevskog “istrorijskog pomirenja”, pa je i normalno što su se malo uznervozili zbog mogućeg čeprkanja po njihovoj prošlosti. Međutim, kudikamo više uznemirava što je tužilaštvo uletelo u ovu avanturu, čini se, bez jasnih naznaka šta želi i, još više, kako će to ostvariti. Nešto nalik “grlom u jagode”. Ako čak i zanemarimo konfuzno, povremeno kontradiktorno, reklo bi se, neuverljivo nastupanje Bruna Vekarića, kome je pripala “čast” da objašnjava namere svojih pretpostavljenih, već prva najava da će se ispitati eventualna krivična odgovornost novinara samo za slučajeve Ovčara i Zvornik, koji su dobili tek prvostepeni sudski epilog, limitira i ciljeve i domete ove tužilačke akcije. Još kad se od samih tužilaca, pa i od ostalih pravosudnih eksperata, čuje da će biti jako teško dokazati krivično-pravnu odgovornost pojedinih novinara za podstrekavanje na zločin, sve to pomalo liči na improvizaciju u stilu “Ajde da probamo, pa šta bude”. Zapravo, na blagovremeno pripremanje tužilačke odstupnice ako, kojim slučajem, sudije u eventualnim procesima, ne budu imali sluha i razumevanja za ponuđene dokaze. Time što se baš iz tužilačkih krugova lansira tzv. umereni pesimizam da je moguće dokazati “uzročno-posledičnu” povezanost novinarskog angažmana i počinjenih zločina, uvećava se i verovatnoća da čitava stvar propadne i pre nego što započne. Takav ishod bi, naravno, bio sjajna podloga za kompromitaciju same ideje, za zaključivanje da je, u stvari, sve tako osmišljeno da ne urodi bilo kakvim valjanim rezultatom, da je najava iz tužilaštva najobičnije bacanje prašine u oči, marketinški potez da bi se Evropa ubedila da Srbija nije zaboravila na svoju prošlost, ali i za skretanje pažnje javnosti sa očajne ekonomske i socijalne situacije. Eventualni krah akcije ne samo što bi ohrabrio aktere i promotere ratnohuškačkog novinarstva da budu još osioniji i arogantniji, već bi i ojačao utisak da bi svi oni koji su pozivali na mržnju, progone i zločine a sudski im to nije bilo moguće dokazati, praktično bili rehabilitovani za sva vremena. Sumnje u prave motive države podgreva i činjenica da su i sami tužioci za ratne zločine nedavno veoma žučno i ogorčeno reagovali na odluku drugostepenog veća Haškog tribunala da jednom od glavnih aktera zločina u Ovčari, Veselinu Šljivančaninu, pooštri kaznu.

Utisak je da je upravo priznanje tužilaštva da će ići teško sa procesuiranjem autora i distributera isfabrikovanih laži kako bi se stvorio ambijent huškanja na ratni zločin, olakšalo posao onima koji, pod plaštom navodnog kažnjavanja za verbalni delikt, nastoje da čitavu stvar omalovaže, marginalizuju, praktično relativizuju. Emisija Utisak nedelje od 14. juna bila je u tom kontekstu simptomatična. Portparol Vekarić se poprilično mučio da parira upornom nastojanju gošće, predsednice Udruženja novinara Srbije Ljiljane Smajlović, uz obilatu aistenciju same voditeljke, da akciju tužilaštva prikaže kao politički progon, a ne krivično-pravni postupak. Priča o “neprikosnovenosti novinarske profesije” i autonomnom ponašanju novinara, i to “loših novinara”, dakle, neprofesionalaca, “loših zanatlija”, zapravo je pokušaj da se, s jedne strane, minimizira sposobnost novinara da razluče šta je “ratno izveštavanje” a šta “huškanje na zločin”, a, s druge, ospori i tadašnja i današnja tvrdnja o koordiniranom delovanju, svesnom činu (sinhronizovanog) raspaljivanja strasti, mržnje, psihoze nacionalne ugroženosti i osvete. Izostanak lustracije poslužio je kao paravan da se u toj esnafskoj, nekad jedinoj organizaciji, sva odgovornost glavnih urednika i urednika vodećih medija, RTS, Politike, Večernjih novosti, Politike ekspres, Tanjuga, najeksponiranijih u satanizovanju “zavereničkih antisrpskih naroda” bivše Jugoslavije, svede na njihovo izbacivanje iz članstva.

No, i tu nema iznenađenja. Potonji oblik reakcije na mere tužilaštva se savršeno uklapa u opšti politički i (polu)zvanični državni kurs, nasleđen najvećim delom od Miloševićeve ratne i nacionalističke matrice, da je na prostorima bivše SFRJ vođen “bratoubilački”, dakle, građanski, a ne rat za teritorije. Pa je, prema tome, normalno da je zločina bilo na svim stranama. Shodno tome, i krivica za njih mora se “ravnopravno” i “ravnomerno” odrediti. Koliko Srbima, toliko Hrvatima, Bošnjacima i kosovskim Albancima. Taj kurs je permanentno održavao na sceni snažnu antihašku atmosferu, podsticao bujanje najekstremnijih nacionalističkih i rasističkih pokreta i grupa, ratne zločince pretvarao u nacionalne heroje, same zločine na silu boga “uravnoteživao”, bogme, i negirao, srpski narod uveravao da su svi protiv njega, količinu i veličinu nacionalizma (i posle 5.oktobra) doterivao i određivao već prema potrebama i ambicijama vladajućih političkih garnitura. Zapravo, u mnogo suptilnijem obliku nastavlja se velika manipulacija, započeta još davne 1987. godine, pre, u toku i posle 8. sednice CK SKS i Miloševićevog državno-partijskog puča. Vodeći mediji blagovremeno su se prestrojili i stavili u službu dnevne politike, odnosno uspostavljanja, jačanja i veličanja Miloševićeve apsolutističke vladavine, postali su sastavni deo partijskih i (para)državnih štabova, čija je svrha bila da Srbiju i njeno javno mnjenje, uz nesebičnu pomoć akademika, književnika i ostalih nacionalnih intelektualnih krugova, pripreme za ono što će koju godinu kasnije uslediti, raspad države, ratove, nacionalističko divljanje, etničke i sve druge progone. Vreme partijskih (medijskih) komesara tipa Vojislava Mićovića, Save Križavca, Ljiljane Bulatović, Živorada Minovića, Slobodana Ignjatovića, Dušana Čukića, Dragana Radevića, Živorada Đorđevića, Radisava Brajovića, u stvari, nagoveštavalo je još “poletniji” i grublji nacionalistički i ratni angažman, koji će, u kontinuitetu, već početkom 90-tih prerasti u neobuzdano medijsko nasilje. Štafetu su od starijih i iskusnijih preuzeli mlađi i još bekrupulozniji Dragan Hadži Antić, Milorad Vučelić, Dragoljub Milanović, Krste Bijelić, Milijana Baletić, Mila Štula, Milja Vujanović, Vesna Jugović, Miroslav Lazanski, Rajko Đurđević, Ratko Dmitrović…

Ipak, koliko god se namera Vladimira Vukčevića (ne)uspešno okončala, već sada u njoj ima i nečeg korisnog, možda i dragocenog: samim tim što je posle 19 godina, makar i na ovaj, ne baš preterano suptilan način, otvoren dosije ratnog i nacionalističkog angažmana pojedinih novinara i medija, bar još neko vreme sećanje na vreme sunovrata srpskog novinarstva neće biti prepušteno zaboravu. A možda će pripomoći da se lakše shvati šta to, recimo, i danas čine Večernje novosti, prekopavajući grobove širom Srbije, da obnavljanjem logike Odjeka i reagovanja, “sada kada smo sredili ustaše, balije i šiptare, krenemo na nas same”, Srbe-komuniste.

 
Peščanik.net, 18.06.2009.

The following two tabs change content below.
Ivan Torov

Rođen 1945. u Štipu, Makedonija; u Beogradu živi od 1965. Čitav radni vek, od 1969. do danas, proveo kao novinar: do 1994. u Borbi, gde je radio na svim poslovima, od izveštača do zamenika gl. urednika, a potom u Našoj Borbi do 1997, da bi iste godine, zajedno sa grupom kolega, osnovao dnevni list Danas, u kome je kao kolumnista i analitičar radio do marta 2002; u Politici do marta 2006; sarađivao sa nedeljnikom Ekonomist, skopskim Utrinskim vesnikom i Helsinškom poveljom.

Tokom 40 godina rada u novinarstvu sarađivao i sa zagrebačkim Danasom, sarajevskim Oslobođenjem, podgoričkim Monitorom, skopskim Pulsom i beogradskom Republikom. Osnova njegovog medijskog angažmana bilo je i ostalo političko novinarstvo. Za svoj rad dobio je brojne novinarske nagrade, među kojima Jug Grizelj (2003), Nikola Burzan (2000) i Svetozar Marković (1986).

Leave a Reply