Dizajn: Apostol

Dizajn: Apostol

Ivica Dačić je zapretio da će promeniti zvanično, za Srbiju, ime Makedonije u Bivša Jugoslovenska Republika Makedonija, “kako je zove ceo svet”, kaže on. Ovo drugo nije tačno, ali nije zapravo preterano važno.

Ovo, da nije važno ili da više nije važno, čini se da je promaklo ministru spoljnih poslova (ne bi bilo nezanimljivo znati da li je to tačno i za celo ministarstvo i za celu Vladu, posebno da li je to i mišljenje predsednice Vlade). Zašto nije važno?

Prvi razlog jeste to što je reč o privremenom imenu, koje bi nova makedonska vlada, koliko sam u stanju da razumem, bila spremna da prihvati i kao trajno. Nema potrebe zamarati čitaoce zašto je to ime i za koga privremeno, što bi trebalo da je poznato srpskom ministarstvu spoljnih poslova, tek njega koriste međunarodne organizacije, nešto više od trećine zemalja u svetu, i Grčka, gde je ovo poslednje važno. E sada, nova makedonska vlada je, čini mi se, blizu tome da kaže: U redu, neka je to stalno zvanično ime ove zemlje koju mi nazivamo samo Republika Makedonija, hajde da vidimo kako stoje stvari sa članstvom u Atlantskom savezu (NATO) i s početkom pregovora o članstvu u Evropskoj uniji.

Drugi razlog, koji takođe podržava prvi, jeste to da nije teško zapaziti da se ime Bivša Jugoslovenska Republika Makedonija odnosi na Makedoniju ili, drukčije rečeno, da sve ovo prethodno kvalifikuje zemlju koja se zove Makedonija. Usled čega bi makedonskim vlastima i građanima moglo da bude, a ja mislim i da bi trebalo da bude, svejedno da li su te kvalifikacije na primer Gornja ili Severna ili Vardarska zemlja Makedonija. Što je razlog da nije uopšte sigurno da bi Grčka bila spremna da prihvati kompromisno rešenje koje bi ozvaničilo privremeno ime kao stalno. Mada bi imalo smisla i bilo bi dalekovido ukoliko bi to učinila.

Tako da Dačićeva pretnja kasni. Bivša makedonska vlada bi bila na muci da je trebalo da prihvati ozvaničenje privremenog imena jer je nacionalizam bio njena ideološka osnova, ali nova makedonska vlada ne bi morala tome da se protivi. Ukoliko bi to normalizovalo odnose sa Grčkom, pa tako poboljšalo one sa Evropskom unijom i Atlantskim savezom. Zemlje koje Makedoniju priznaju pod tim imenom naprosto izražavaju stav ne o imenu već o politici uslovljavanja imenom, dok bi srpske vlasti ukoliko bi sledile predlog ministra Dačića izrazile upravo suprotan stav o poželjnosti i smislenosti politike uslovljavanja imenom, na šta bi se ta spoljnopolitička mera svela.

Opštije, reč je o smislenosti politike zamrznutog konflikta. Jer, doduše u blagoj, dakle diplomatskoj meri, to je politika uslovljavanja imenom. Šta je zamrznuti konflikt?

Ovde se najčešće uzima za primer Kipar kako bi se našao presedan za analognu politiku prema Kosovu. No, odmah je potrebno ukazati na razliku. Naime, za međunarodnu zajednicu kiparski konflikt je zamrznut, kao što je, opet na diplomatskom nivou, to slučaj i sa sporom oko makedonskog imena. Ali to nije slučaj sa Kosovom. Srbija bi svakako mogla da ozvaniči to što je i inače njena politika, naime da je spor oko kosovske teritorije za nju zamrznut, ali to ne obavezuje međunarodnu zajednicu na način na koji je obavezuje zamrznuti kiparski konflikt.

Sve to postaje još jasnije ako se razmotre drugi balkanski zamrznuti konflikti, recimo oni od raspada Jugoslavije do danas. Na primer, spor oko teritorija u Hrvatskoj bio je tip zamrznutog konflikta sličan kiparskom – on je bio takav za međunarodnu zajednicu. Naravno, to podrazumeva da zemlja na čijoj je teritoriji taj konflikt može silom da povrati teritoriju ukoliko to nije moguće ostvariti pregovorima. Do čega je i došlo. Ovo nije isto u slučaju Kosova. Oni koji predlažu politiku zamrznutog konflikta na Kosovu polaze od pretpostavke da bi se time sačuvalo pravo da se ta teritorija u nekom momentu silom povrati, recimo po hrvatskom primeru. Ali to nikako nije međunarodni status Kosova. Kako god da se tumači Rezolucija 1244, jasno je da ona ne ostavlja mogućnost rešenja teritorijalnog spora silom. Što je razlog propasti politike sile na severnom Kosovu. Dok, recimo, to ne bi bio slučaj sa južnom Srbijom. U ovom poslednjem slučaju reč je zapravo o konfliktu koji ima elemente zamrznutosti, ali je jasno da je reč o unutrašnjem pitanju države Srbije.

Zamrznuti konflikti, međunarodni ili unutrašnji, nastaju posle neuspelih secesija ili aneksija. I rešavaju se ili sporazumno ili silom. Uzmimo, na kraju, primer Bosne i Hercegovine, gde je međunarodnom intervencijom sprečena aneksija delova teritorije ove države. Ono što je nastalo jeste skup neformalnih zamrznutih konflikta, koji to formalno, i za samu zemlju i za međunarodnu zajednicu, nisu jer zemlja ima ustav i međunarodni subjektivitet. Ti bi konflikti postali formalno zamrznuti ukoliko bi Srbija pokušala da anektira delove te teritorije ili bi, protivno Ustavu, bilo pokušaja secesije. I to bi bili konflikti koje bi zamrzla međunarodna zajednica i nalikovali bi na one u Hrvatskoj ili na onaj na Kipru.

Pretnja o promeni odnosa prema imenu zemlje zasniva se delimično na grešci da se može voditi politika zamrznutog konflikta prema Kosovu i prema zemljama koje ga priznaju i s njim sarađuju kao da je taj sukob zamrzla međunarodna zajednica, a nije. Nezavisno od toga što je ta pretnja zakasnela, ona ne odgovara stanju stvari jer dok se može pretiti Makedoniji, a pominje se i Crna Gora, mada uglavnom o sopstvenom trošku, to nema smisla kao odnos prema međunarodnoj zajednici.

Novi magazin, 28.08.2017.

Peščanik.net, 28.08.2017.

TEMA – KOSOVO