Ako ne podnosiš da neko ugrožava tvoj prostor, da razbija zid koji si podigao između sebe i ostalih, onda gubiš. Ako ne podnosiš da te dodiruju, hvataju, da ti stavljaju ruku na rame, i kada se izmaknu da između vas ostaje samo dim i buka, gubiš. Stojiš nasred Čandi čoka, pijace u starom Delhiju kao gubitnik. Zvuci ulice ti izjedaju mozak i dok mujezin peva ne možeš da se setiš kuda si krenuo. Mujezin peva preko zvučnika.

Izgleda da se stara vera ne libi novih tehničkih pomagala. Vidiš liniju razgraničenja koja razdvaja hinduski od muslimanskog Delhija, ali zvuk se probija. Naravno, i teroristi bi ponekad da pređu tu granicu, pa pored zgrada stražare vojnici sa puškomitraljezima, krijući se iza vreća sa peskom. Brinu o onome što samo podseća – a to je jasno posle napada u Mumbaju – na javnu bezbednost. Iznenada osećaš strah, bilo šta može da se desi bilo gde, a ako se bojiš, gubiš. Na najvećoj tržnici začina na svetu, gde svi kašlju i pljuju, između zavežljaja jedva prepoznatljivih biljaka, mirisi su toliko jaki da je nemoguće uzdržati se od pljuvanja, pa tako i ti pljuješ na kaldrmu već prekrivenu ispljuvcima. Ovde niko ne krije šlajm u maramici. Uvučeš ga iz nosa u usta i ispljuneš.

Odmahuješ i odbijaš vozače rikši i samozvane turističke vodiče. Sve će ti pokazati skoro za džabe, i mermerne palate skrivene u uskim uličicama, i popucale cevi koje su probile srednjovekovne zidove. Isprepleteni kablovi klate ti se iznad glave, dvesta dvadeset volti bi svaki čas moglo da ti se sruči na glavu, ljudi u mračnim ćoškovima rade za mašinama koje podsećaju na doba pre industrijske revolucije, muzejska industrija na delu, dole niz ulicu tope zlato u malim retortama koje ređaju u prastaru kamenu peć, vodič se u međuvremenu zakačio za tebe i vodi te po okolnim prodavnicama da nešto kupiš, jer od njih dobija proviziju, ali ti kažeš – ne. Ako ne umeš da kažeš ne ili ne možeš da prihvatiš posledice toga kad kažeš da, upadaš u haotični sistem u kojem te daju iz ruke u ruku pokušavajući da se domognu tvog novca, dakle gubiš. Ako uvek želiš da pobediš, ako ne razumeš da si pobedio samim tim što si u Indiji, gubiš. Ako su te roditelji previše mazili i pazili, ako nemaš nijednu opasnu bakteriju, ako su ti sterilisali toalet i kupali te antibakterijskim sapunom, gubiš.

Kad prvi put uđeš u restoran sa kuhinjom na ulici, sa pećima od blata, dok se unutra jede desnom rukom, leva se koristi za nešto drugo, ako te zanima za šta – pogledaj u bedekeru, gde se hrana služi na limenim tanjirima, lepinje i povrće sa ljutim sosevima, a kad to pojedeš iz tebe kao da pokulja lava, pa trčiš da se olakšaš i tečne fekalije krenu da šikljaju, ili se zadrže unutra dve nedelje i onda ti u crevima naraste glista, koja mora da se ubija mesecima, gubiš.

Ako si odrastao u sterilizovanim uslovima, gubiš. Indijci ti se smeju u lice, gledaju te pravo u oči, a ako ne smeš da im uzvratiš pogled, gubiš. Ako se držiš podalje, gledaju te s prezirom, za njih si samo strano telo sa novcem. Ako ne smeš da ih pogledaš u oči, ako ne možeš da im se uneseš u lice, ako ne vidiš autentičnost njihove bede, gubiš. Ti si turista, a Indija je popularna turistička destinacija. Ostaćeš stranac u tuđoj zemlji.

Potkradaju te, varaju, cenjkaš se po ceo dan, koliko bi šta trebalo da bude jeftinije, a već je ionako jeftino. Postaješ deo sveta koji je ponizio i posramio dve trećine planete. Ti si jedan od bogatih koji ne razmišljaju o neokolonijalizmu koji sprovodi arogantnija polovina sveta. Smatraš da je levici mesto u istoriji, misliš da je tragedija belačke supremacije završena osamostaljivanjem kolonija. Ne shvataš da su uništene ekonomske i društvene tradicije samo zamenjene servilnošću i siromaštvom. Ti si pripadnik populacije koja živi na muci istoka. U svojoj zemlji kupuješ stvari koje oni jeftino proizvode.

Radnici sa istoka, često deca, proizvode ih za mizernu platu u uslovima kakvi su u Evropi nezamislivi. Neka nauče ono što mi znamo – kažeš ti – neka budu fleksibilni kao evropska kultura. Nismo mi krivi što smo napredniji, nije trebalo da zaustavljaju progres pre hiljadu godina. Azijski model proizvodnje je i tada bio neuspešan, samo što oni to nisu primećivali, jer nisu znali za Evropljane. Trebalo je da shvate da je jedini važan cilj materijalni napredak. U drugim oblastima, kao što je duhovna, napredak je ionako besmislen.

Novi metro, novi industrijski parkovi, novi tržni centri, ako ne vidiš da Indija hvata korak i da uči, gubiš. Juri napred kao tenk. Prema Darvinovoj teoriji, oni su pobednici, ako nam je opstanak vrste najvažniji cilj. Rađajte se i množite se, tako piše u Bibliji, i oni se množe. Svaka šesta osoba na svetu je iz Indije, dok je tek svaka šeststota iz Mađarske. Mi nemamo dovoljno potomaka čak ni za finansiranje penzija. Naravno, većina nas u Mađarskoj za penzije zna samo iz priče.

Migracija ljudi je spor proces, ljudi koji traže posao dolaze u sporim talasima iz pregusto naseljenih delova sveta. Evropska populacija se neprimetno menja. Nemamo nikakve šanse protiv njih, sa njihovim zarovima, njihovom jeftinom radnom snagom, njihovim neprihvatljivim običajima; odbijaju da se uklope. Kad žive od našeg rada, onda besnimo. A zapravo je obrnuto, mi smo ti koji ne mogu da žive bez njih. To više nije ona Evropa od pre trideset godina, Turci govore tursko-nemački u nemačkim gradovima, to je njihovalingua franca, maloprodaja u Londonu je u rukama Indijaca i Pakistanaca.

Dok se mi borimo za kraću radnu nedelju i život dostojniji življenja, duža letovanja, ali i za malo skijanja zimi, oni rade. Naravno, ni Indija nije ono što je bila pre trideset godina. Gandijevu nenasilnu revoluciju zamenila je užurbana finansijska aktivnost. Dolazi vreme Indije, piše na posterima. Tri zemlje se bore za taj status: Kina, Rusija i Indija, ostale su ispale u polufinalu.

U Delhiju ljudi govore da će Indija pobediti, u Pekingu se klade na Kinu. Evropa i Amerika se doživljavaju samo kao potencijalna tržišta i omraženi delovi sveta koji su odgovorni za njihovo poniženje. Međutim, to su umorni kontinenti i njihovo je prošlo, na njih se ubuduće ne može računati, mada je teško pretpostaviti šta bi se desilo sa privredom istoka bez luksuznog trošenja na zapadu.

Istrošene levičarske ideje ponovo niču kao pečurke. Religija je opijum za narod, kaže predsednik univerziteta u Hajderabadu dok pijucka viski. Upravo se vratio iz Kine. Niko u Budimpešti ne veruje da će ikad više čuti ovu rečenicu. Ako se nasmeješ kad je čuješ, gubiš, jer uprkos zapadnjačknom divljenju prema Indiji, tamošnja religija se ne može razumeti ako se sagledava samo iz duhovne perspektive. Religija je institucija koja je očuvala kastinski sistem i održavala ljude u neznanju i siromaštvu.

Nema slobodne demokratije, demokratski principi su podređeni kapitalu, kaže čovek iz Kerale, Mađari su samo promenili dlaku, ali ne i politički sistem, a i on čvrsto veruje u ideju socijalizma. Navodi primer Kerale, gde su na vlasti komunisti koji su iskorenili nepismenost, pozitivnom diskriminacijom uspeli da podignu one iz nižih kasti do elite i da ukinu sve principe zasnovane na prestižu i autoritetu. Indija je savez država sa nezavisnim vladama. Od konzervativaca iz Kongresne partije do neskrivenih komunista, politički spektar je šaren. I narod je šaren, žene nose šarene sarije; ovde se ni intelektualci ne libe da obuku tradicionalnu indijsku narodnu nošnju; na njih niko ne gleda kao što ja gledam na Mađare koji na ulici nose seljački gunj. Boja kože se kreće od vrlo svetle do vrlo tamne. Kažu da je Indija pravi raj za rasiste i antropologe, jer je društvo zbog uticaja tradicije hijadama godina ostajalo statično, a razne kulture i krvne grupe ostale su savršeno čiste.

Stanovnici Kerale govore o solidarnosti na engleskom koji vuče na lokalni jezik (malajalam); kažu kako bi elita morala da se brine o onima koji ne učestvuju u donošenju odluka, o onima kojima je potrebna pomoć. Moja deca o ovakvom tipu evropske elite znaju samo iz knjiga; lično sam upoznao levičare koji veruju u poboljšanje društva, i kroz društvo – čoveka; video sam čuvare vatre prosvetiteljstva, čiji je trud trajno onemogućen posebnom, mađarskom vrstom ostvaranja snova ovde kod kuće.

U Evropi su ideali i oni koji u njih veruju odloženi u muzeje. U socijalnom razmišljanju prednjači pokret „reši to sam i preuzmi stvari u svoje ruke“, a ako ne uspeš da to rešiš, sam si kriv; niko ne razmišlja o tome kolika je odgovornost pojedinca a kolika društva. Mora da dođe do krize, da srednja klasa izgubi osećaj bezbednosti, da bi ljudi shvatili, makar na emotivnom nivou, da svako može sve da izgubi, bez obzira na to da li je kriv ili ne, da se rođenjem ne stiču nikakva prava. To su misli koje se rađaju dok srednja klasa i dalje brine o sledećem letovanju ili zimovanju, o slanju dece u Englesku na usavršavanje jezika, o rizičnim računima u banci, a ne o tome šta će jesti večeras. Indijski intelektualci su rezignirani zbog bede koja ih okružuje. Rezignirani su jer vrlo dobro znaju da su i indijski političari krivi za tu bedu.

Nalazim se u Džajpuru, u maharadžinoj palati, gledam fotografije jednog od poslednjih vladara. Polo mu je bio najdraža razonoda, a u Engleskoj su ga smatrali jednim od najboljih igrača. Bio je ponosan kada ga je posetio engleski prestolonaslednik. Stajao je tako pored njega, njegova odeća i palata svedočile su o neverovatnom bogatstvu, i nije ga bilo briga za one što kukaju izvan zidina. Želeo je da bude Englez, ali bio je samo Indijac. Evropska elita je zadovoljna sobom i svojim životom i provincijalizmom kao i džajpurski maharadža, i što je zemlja koju posetimo beznačajnija (na primer naša, koja nam – moramo li da dodamo – još uvek leži na srcu), to se više šepurimo i naš je provincijalizam time upadljiviji.

Očiju uprtih u Njujork i Vašington aplaudiramo ratu u Iraku, glasno podržavamo ili osuđujemo, u zavisnosti od toga šta se od nas traži, a zaboravljamo da bacimo pogled na Treći svet i uslove u kojima se tamo živi, kao i na naša predgrađa, na naša odumiruća sela ili na ono što se dešava sa Romima u poslednjih dvadeset godina, na činjenicu da veći deo novca namenjenog za pomoć Romima ne stiže do njih, a kada dođu po njega, mi ih se gnušamo. Možemo prilično lagodno da živimo dok pola države jedva preživljava iznad linije siromaštva, a zabrinemo se tek onda kada se naše akumulirano bogatstvo dovede u pitanje. Sve dok se društveni talog drži svojih geta i straćara, ne osećamo se odgovornima. Ako su tamo, sami su krivi. I nikoga nije briga za to što u zemlji treba da postoji mobilnost, jer ne želimo da nečije napredovanje izazove poremećaje unutar društvenih slojeva. S druge strane, eliti je nova energija potrebna kao hleb nasušni.

Ne smeta nam novi kastinski sistem, čiji su zidovi nekada bili sazidani od novca. Sada je i školovanje deo tih cigli. Iznenadimo se samo kada oni kojima su sve mogućnosti uskraćene počnu da prave džumbus i ne razmišljajući, vođeni samo emocijama, krenu za zagovornicima sramnih i netolerantnih principa.

Ugostila me je jedna porodica iz srednje klase. Pomalo su iznenađeni jer mi se sviđa lokalna kuhinja, dok bi oni više voleli da me posluže francuskom večerom. Imaju čitavu armiju posluge. Englezi su nekad govorili: ovde vredi živeti jer su Indijci najbolje sluge. Čak i pesnici i nastavnici imaju sluge. Radna snaga je toliko jeftina da svako može da ih priušti. Srednja klasa je svuda ista. Ako imaš dovoljno novca, možeš bilo gde u svetu da platiš iste usluge. Ova porodica je ista kao bilo koja iz Budima. Prosto odišu sigurnošću. Dobri su ljudi, ali isti su kao mnogi koje poznajem širom sveta. Siromašni su uvek najzanimljiviji, zato što su uvek primorani da žive kako im nalažu lokalni uslovi. Udoban život standardizuju ljude, pretvara ih u klonove. Razlikuju se samo od siromašnih; kada se uporede sa istima takvima iz drugog dela sveta, isti su. Ali ipak se u jednom razlikuju: ovde su čak i bogati otvoreni i srdačni.

Indijska kultura nije refleksivna kao naša. Ima šale i humora, ali ne znaju za ironiju i cinizam. Ljudi nazivaju stvari pravim imenom. U komunikaciji vlada iskren i direktan razgovor o svetu. Nema se vremena za pretvaranje i licemerje. Radost je radost a bol je bol, a deset rupija je deset rupija. Život se neposredno živi. Upravo je prokletstvo evropske kulture onemogućilo neposredno iskustvo života. Odvojili smo se od porekla stvari, svaki proizvod je apstrakcija. Ne znamo ni kako ni od čega je napravljen. Izabrali smo komfor umesto osnovnog nivoa razumevanja sveta. Suština sveta svodi se na jednostavnu polugu, precizno definisan uzročno-posledični sistem, bilo da se radi o fizici ili biologiji. Ako ti u Indiji nije jasna jednostavna struktura običnog života, umrećeš od gladi, a u nerefleksivnoj kulturi mrtvac je samo beskoristan leš.

Krenuo sam u Varanasi, jedan od najpoznatijih duhovnih centara sveta, a sa mnom u kupeu su jedan Francuz iz Belgije, istoričar religije, i dve mlade Amerikanke. Istoričar religije nam priča kako trenutno proučava reinkarnacije Šive. Sada je na dvanaestomesečnom proputovanju kako bi nešto otkrio, nisam baš razumeo šta. Priča nam o nekim drevnim knjigama u kojima se govori o nekom neobičnom bogu, poznatom samo u određenim regijama, recimo ovde u Varanasiju. Amerikanke su živahne, kupuju čaj, večeraju, raduju se što je u odnosu na njihov ograničen budžet ovde sve jevtino i što su krenule na ovo dugo putovanje. Istina, ponekad ih Indijci dodiruju, hvataju ih za kosu jer su plave, dodiruju im čak i intimnija mesta, ali nikad ne idu dalje od toga, ne moraju da brinu zbog seksualnog uznemiravanja. Uz to, u Indiju seksualna revolucija još nije stigla.

Devojke pijuckaju indijski čaj koji se kuva sa mlekom bizona, šećerom i začinima, i koji se, uprkos engleskoj dominaciji, zove chai a ne tea. Raspravljaju o tome da li da putuju u Nepal, koji je još jevtiniji i gde su ljudi još finiji nego u Indiji – siromašni su i nemaju razloga da budu bezobrazni. Pitam se ko će za sto godina u ovoj situaciji biti mlada Amerikanka a ko belgijski istoričar religije, koja će polovina sveta biti srećnija? Da li će se na egzotična putovanja ići sa zapada na istok ili sa istoka na zapad? Niko ne zna kako će tada izgledati mapa svetskog siromaštva i svetske dominacije.

Izlazim iz voza. Uske ulice, krave, psi, monasi, balega, rani srednji vek. U hotelu otkrivam da su mi ukrali novac, brzo stečeno materijalno iskustvo u centru duhovnosti. Gde god da kreneš pokušavaju da ti uvale hašiš, naravno – jevtin i najkvalitetniji. Za njih su belci idioti, dolaze da se dive religiji o kojoj ništa ne znaju, čuli su za samo nekoliko od skoro tri hiljade božanstava, pa čak i tih nekoliko brkaju.

Došli su da obuku indijsku nošnju, da meditiraju na obali Ganga i da kupe jevtin kokain. Nekoliko ostarelih evropskih lica među monasima koji prose, došli su u prvom talasu krajem šezdesetih, kod kuće su bili hipici, ili su se umorili od lagodnog života srednje klase i krenuli da traže prosvetljenje, što ih je dovelo ovde. Ostali su, možda zato što im je nasledstvo bilo taman toliko da od njega mogu da prežive samo u Indiji, a možda ih je nešto zaista duboko dirnulo: Višnu, Krišna, Ganaš sa glavom slona ili kokain.

Gde god se okreneš, đubre. Veza ove zemlje sa đubretom proteže se od srednjeg veka, kada nije bilo đubreta, kada su svi materijali bili organski i ponovo se rastakali u prirodu. Restoran brze hrane u Tamil Naduu, i dalje ručak servira na listu od banane, u čajdžiniči služe čaj u polupečenoj grnčariji, bacaš posudu, ona se lomi i raspada, ponovo se vraća u zemlju.

Ova zemlja se pretvorila u veliki otpad plastičnog đubreta, čiji će poluvek raspadanja potrajati duže i od same civilizacije. Ne znaju šta da učine tim povodom, nikada ranije nisu nakupili toliko đubreta. Čak i na najčudesnijim mestima kao što je vodopad na Himalajima moraš da se polomiš ako hoćeš da snimiš fotografiju bez plastičnih kesa na granama ili plastičnih flaša na zemlji.

Sedim na hotelskoj terasi i sunce upravo zalazi. Ne mogu da verujem da sam za taj dan stigao na odredište i da čak i zalazak sunca ulepšava to iskustvo. Čovek nikada ne zna u koji autobus da uđe i da li će ga on odvesti tamo gde želi da ode. Desi se da završiš na nekoj drugoj stanici, odakle moraš da nastaviš motornim triciklom. A desi se i da ne odeš nigde jer treba da se desi čudo pa da motor upali.

Pa ipak, izgleda da Indija funkcioniše, a ako obratiš pažnju možeš to i da osetiš. Ovo je skoro najviša tačka u Indiji, blizu tri hiljade metara nadmorske visine. Bila mi je potrebna tišina, gradovi poput Varanasija i Rišikeša su me iscrpli, jer iako je hramova, sveštenika, jogija i monaha bilo na svakom koraku, oni nisu mogli da zamene tišinu koja je jedini put ka meditaciji.

Sedim na terasi, dokopao sam se čak i nekog viskija da mi pomogne da pogledam u sebe. Kako je to divno, pomislio sam, da veruješ u društvo, i setio sam se oca, koji je na svet gledao pozitivno, za koga je ljudska istorija predstavljala napredovanje prema nekom cilju, i za koga je taj cilj bio dobar. On je verovao u zajednicu koja kažnjava one koji bi da joj naude, gde je elita – bio je direktor seoske zadruge – večito zaokupljena planovima za poboljšanje života onima koji nemaju odgovore i koji ne umeju da se brinu o sebi. Iako nije čitao ni Marksa ni Tojnbija, u glavi moga oca oni su se srećno spojili.

Čitao je samo knjige o baštovanstvu, ali izgleda da mu je Savremeno uzgajanje crne ribizle bilo dovoljno za formiranje ispravnog stava prema zajednici u kojoj je živeo. Sramota me je što znam da smo nekoliko svetlosnih godina daleko od ovakvog osećaja za odgovornost, stidim se našeg neznanja o svetu, našeg mesta u svetu i naše ništavnosti. Stidim se toga koliko smo slepi za najosnovnije probleme. Stidim se toga što, iako je svet prema nama otvoren, odlučujemo da vrtimo svoje civilizovane palčeve iza zatvorenih vrata, uglavnom se osećajući superiorno, vrlo zadovoljni svojim dobrim životom. A ne primećujemo da smo izgubili utakmicu.

Autor je mađarski pesnik i pisac.

Janoš Haj, Eurozine, 08.10.2009.

Orginal na mađarskom
Na engleski prevela Judith Sollosy
Prvi put objavljeno u Magyar Lettre Internationale 73/2009
Contributed by Magyar Lettre Internationale
© János Háy/Magyar Lettre Internationale
© Judith Sollosy
© Eurozine

Sa engleskog preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 21.10.2009.

Leave a Reply