Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

Prikaz knjige Daniela L. Hatchera „The Poverty Industry: The Exploitation of America’s Most Vulnerable Citizens / Industrija siromaštva: eksploatacija najugroženijih građana u Americi“, NYU Press

Još od usvajanja 13. amandmana u Kaliforniji 1978. godine – kojim je prepolovljen porez na imovinu – u SAD prevladava neprijateljski stav javnosti prema svakom obliku oporezivanja, koji se obrazlaže uverenjem da rad državne uprave ne donosi željene rezultate. Taj stav je najsažetije izrazio Grover Norquist u svojoj slavnoj izjavi da je najbolja država toliko mala da može da se utopi u kadi vode. Zahvaljujući naporima desnice da državnu upravu liši sredstava neophodnih za njeno funkcionisanje, taj stav se pretvorio u samoispunjujuće proročanstvo o propasti države.

U svojoj novoj knjizi Industrija siromaštva Daniel L. Hatcher opisuje neke od načina na koje su države reagovale na neprijateljski stav javnosti prema oporezovanju i stalno smanjivanje priliva iz federalnog budžeta. Suočeni sa budžetskom krizom i jakim otporom javnosti prema povećanju poreza, mnogi lokalni političari su sredstva iz federalnog budžeta namenjena siromašnima počeli da tretiraju kao izvor lakog novca kojim mogu slobodno da raspolažu bez političkih posledica. Uz pomoć privatnih kompanija, koje im praktično prodaju uslugu pranja novca, lokalne uprave prebacuju federalna sredstva izdvojena za pomoć deci i starima u fondove opšte namene. Hatcher je profesor prava na Univerziteta u Baltimoru i zastupao je žrtve nekoliko takvih prevara u Merilendu. U knjizi je izložio šokantna saznanja o metodama kojima lokalne vlasti rutinski zloupotrebljavaju milione dolara iz federalnog budžeta.

To je moguće zahvaljujući gotovo potpunom odsustvu bilo kakve kontrole nad korišćenjem federalnih sredstava namenjenih borbi protiv siromaštva na lokalnom nivou. Države ne moraju čak ni da se pretvaraju da su novac potrošile za planiranu svrhu: dovoljno je da demonstriraju da vode brigu o populaciji kojoj su sredstva namenjena. Medicaid, na primer, funkcioniše po principu reciprociteta: države iz federalnog budžeta dobijaju sredstva u iznosu jednakom sredstvima koja same države izdvajaju za zdravstvenu zaštitu stanovništva sa niskim primanjima. Svrha takvog „fiskalnog federalizma“ jeste da se davanja iz federalnog budžeta usklade sa procenama lokalnih vlasti o stvarnim potrebama populacije. Ali takav sistem dodele sredstava obiluje mogućnostima za prevaru. Što je viši prijavljeni iznos ulaganja u zdravstvenu zaštitu lica koja se kvalifikuju za Medicaid, to država dobija više federalnog novca. Hatcher opisuje kako države sklapaju ugovore sa kompanijama da bi veštački uvećale administrativne troškove za socijalne programe koje im federalni budžet nadoknađuje, da bi onda dobijena sredstva prebacili u fondove opšte namene.

Prirodnoj sklonosti lokalnih vlasti da se služe takvim trikovima treba dodati činjenicu da su privatne kompanije preuzele inicijativu na svim nivoima sistema socijalne zaštite. Primarni cilj njihovog poslovanja je ostvarivanje dobiti, za državu i za sebe. Države gotovo po pravilu prenose vođenje socijalnih programa na privatne kompanije sa kojima sklapaju ugovore. Pružaoci usluga, kao što su bolnice, takođe angažuju privatne kompanije da im pomognu u naplati potraživanja. Države onda angažuju druge privatne kompanije da im pomognu da smanje izdatke i povećaju potraživanja od federalnih vlasti. Federalne vlasti angažuju iste ili slične kompanije da rade na reviziji programa kao što je Medicaid i izveštavaju o radu državnih organa. Te kompanije intenzivno lobiraju za svoje interese na državnom i federalnom nivou, a javnost nema gotovo nikakvu kontrolu nad njihovim radom. Hatcher detaljno opisuje kako sukobi interesa i sistem stimulacija utiču na glasove lokalnih političara. Kompanije na svakom koraku profitiraju od sistema koji je ustanovljen da štiti najugroženije građane. One doslovno kradu od siromašnih. I mada na to imaju puno pravo, federalne vlasti gotovo nikada ne pokreću sudske postupke zbog prevara kojima se maksimizuju lokalni prihodi.

Statuti državnih agencija štite tajnost podataka, zbog čega je zloupotrebe veoma teško dokazati. Svi zahtevi za dostavljanje podataka odbijaju se uz obrazloženje da bi se otvaranjem dosijea povredila privatnost korisnika pomoći. Alabama je na program pomoć deci 2004. potrošila toliko novca da se svakom detetu čitave godine mogla isplaćivati mesečna pomoć u iznosu od 3.750 dolara. Međutim, staratelji su dobijali svega 400 ili 450 dolara mesečno. Država tvrdi da je razlika potrošena na pružanje potrebnih usluga deci, ali i dalje je gotovo nemoguće ustanoviti kuda je otišlo 90 odsto novca. Hatcher napominje da je deo razlike verovatno potrošen na pružanje usluga, ali veći deo je gotovo sigurno završio kao profit industrije siromaštva.

***

Prema Hatcherovim nalazima, jedna od najvećih kompanija koje zarađuju od industrije siromaštva je MAXIMUS. Osnovana 1975, ova kompanija radi sa vladama širom sveta kao privatni izvršilac državnih programa pomoći. Kompanija je proglašena krivom da je podnosila neosnovane zahteve za isplate iz programa Medicaid dok je bila angažovana na maksimizaciji prihoda za Okrug Kolumbija. Za to je morala da plati federalnu kaznu od 30 miliona dolara 2007. godine. Ipak, njene metode su toliko profitabilne – za države i za samu kompaniju – da je angažuje sve veći broj država. Hatcher je pronašao poruke koje je kompanija MAXIMUS upućivala lokalnim zvaničnicima u državi Merilend u kojima ih upozorava da je država na gubitku zato što ne povlači onoliko novca za siromašnu decu koliko bi mogla i nudi se da im u tome pomogne.

Kompanije koje dolaze iz vojnoindustrijskog kompleksa, kao što su Northrup Grumman i Lockheed Martin, sada i same ulaze u posao maksimizacije prihoda i tako doprinose jačanju kompleksa industrije siromaštva. Kompanije ostvaruju veći profit ako im pođe za rukom da smanje broj primalaca socijalne pomoći za decu. U sudskom postupku posle dojave insajdera otkriveno je da je WellCare – kompanija koja je prethodno kažnjena sa 10 miliona dolara zbog prevara u vezi sa programima Medicaid i Zdrava deca na Floridi i koja je priznala da je davala nelegalne priloge za kampanje – organizovala internu proslavu posle skidanja 425 beba sa državne liste za primanje pomoći, čime su finansijske obaveze kompanije smanjene, a poslovni profit uvećan. Postupak se završio nagodbom u kojoj je WellCare morao da plati 137,5 miliona dolara.

Hatcher objašnjava da države na više načina profitiraju od dece u starateljskim porodicama. Na primer, mogu proglasiti da deca imaju određene nedostatke i da se kvalifikuju za federalnu socijalnu pomoć. Država se onda proglašava za poverenika i prima novac u ime takve dece. Hatcher tvrdi da se isto događa sa decom koja primaju pomoć iz fonda za veterane. Na primer, država kao poverenik može isfabrikovati uvećane administrativne troškove pružanja pomoći i dodati ih na spisak potraživanja. Takođe, država će radije smestiti dete u hraniteljsku porodicu nego kod rođaka, zato što tako nastavlja da profitira od administriranja pomoći. Deci o kojoj se stara, država može prepisati lekove za smirenje da bi smanjila broj potrebnog osoblja i tražiti nadoknadu troškova za to, iako se ponašanje dece moglo regulisati i bez lekova. Tragično je to što država decu pod svojim staranjem često tretira kao male pokretne bankomate.

Ako država nema direktnog interesa, angažovane kompanije mogu postupati i samoinicijativno. Slučajevi neplaćanja alimentacije pre svega su posledica dubokog siromaštva: oni koji duguju iznose najčešće su očajni očevi koji nemaju dovoljno novca da plate izdržavanje, a potražioci majke kojima je izdržavanje neophodno. Savezna uprava za naplatu iznosa za izdržavanje dece objavila je da više od jedne četvrtine ukupnog duga – 28,5 milijardi dolara – čine dugovanja prema državnim organima. Ali države ne ostvaruju znatan prihod od malog dela dugovanja na koji imaju pravo, jer su administrativni troškovi naplate izdržavanja često veći od iznosa koje država uštedi na deci kojoj izdržavanje više nije potrebno. Zato država nema finansijskog interesa da insistira na naplati. Iznosi koje kompanije naplaćuju po svakom pojedinačnom slučaju takođe su mali, ali kompanije koje operišu u industriji siromaštva, kao i kompanije za naplatu dugova, koriste poslovni model koji podrazumeva neumorno uterivanje i najmanjeg duga, vode postupke protiv očeva koji ne plaćaju i uzimaju za sebe najveći deo naplaćenog novca.

Deca nisu jedine žrtve takvih aranžmana. Države koriste i domove za stare kao izvor prihoda ili kao dobru priliku za kresanje budžeta. Popularna strategija je da se relativno zdravim starijim štićenicima daju sedativi da bi se smanjio broj potrebnog osoblja. U jednom domu za stare u Konektikatu otkriveno je da dve trećine stanara dobija antipsihotike iako njihovo zdravstveno stanje to ne zahteva. Kompanija Health and Hospital Corporation iz Indijane koristila je strategije maksimizacije profita da preuzme nekadašnje državne domove za stare. U deset od 17 domova koje je kompanija kupila 2003. kvalitet usluga je, prema godišnjem državnom izveštaju iz 2010, značajno opao, a nekoliko njih se našlo na listi „domova sa najlošijim uslovima života“ u zemlji.

Države su na privatne kompanije prenele i nadzor osoba na uslovnoj kazni, naplatu sudskih potraživanja, centre za maloletne delinkvente i centre za negu nepokretnih bolesnika – a rezultati su slični.

***

Hatcher najviše prezira pokazuje prema republikanskim guvernerima koji su učestvovali u uspostavljanju i održavanju sistema za pljačkanje siromašnih. Posebno se okomio na Mitta Romneya zbog njegovog komentara iz izborne sezone 2012, kada je rekao da su 47 odsto Amerikanaca neradnici koji žive od tuđe pomoći. Kao guverner Masačusetsa, Romney je u međuvremenu popravio stanje državnog budžeta preusmeravanjem sredstava iz programa Medicaid u budžete opšte namene. Hatcher napada i druge ambiciozne republikanske guvernere, kao što su Rick Perry iz Teksasa ili Bobby Jindal iz Luizijane. Ipak, naglašava Hatcher, političari iz Demokratske partije nisu ništa manje krivi za profitiranje na siromašnima. Ono što se događa u Oregonu i Merilendu događa se i u Nebraski i Kentakiju. Drugim rečima, zloupotrebe fondova namenjenih siromašnima nisu problem jedne partije. To je problem koji govori o široj disfunkcionalnosti američkog načina upravljanja.

Ne može se navesti samo jedna državna politika ili zakon koji je doveo do katastrofe. Zapravo, ta savršena oluja je proizvod niza loših odluka. Odredbama protokola IV-D Zakona o socijalnoj zaštiti iz 1975. državama je dozvoljeno da uzimaju za sebe deo pomoći namenjene siromašnim porodicama da bi nadoknadile svoje adminstrativne troškove. Kongres je 1984. izmenio protokl IV-E Zakona o socijalnoj zaštiti – Federalni program starateljstva – i naložio državama da same naplaćuju troškove starateljstva od porodica u meri u kojoj je to moguće, čime su države dobile pravo da progone i finansijski iscrpljuju siromašne roditelje. Zakonom o reformi programa nadležnosti federalnih organa iz 1998. državnim agencijama je dato u zadatak da pronađu aktivnosti koje se ugovorima mogu preneti na privatni sektor, čime su borci protiv države dobili gotov plan rada. I tako dalje.

Hatcher naglašava značaj zdravog razuma u traženju rešenja. Novac za decu treba trošiti na decu. Novac za stare treba trošiti na stare. Privatnim agencijama se ne sme dozvoliti da profitiraju od siromašnih. Države ne bi smele da krpe budžet kradući od siromašnih. Hatcher traži usvajanje novih federalnih zakona koji bi zabranili takve prakse, ali veruje da bi i manje regulatorne promene dale rezultate. Zanimljivo je to što Hatcher veruje da bi korporacije mogle odigrati pozitivnu ulogu u pružanju socijalnih usluga, na primer, tako što bi pomagale državama da odluče kada da zatraže dodatnu pomoć za decu sa nedostacima, ili tako što bi pružale pomoć starateljskim agencijama u upravljanju sredstvima namenjenim deci. Hatcherova rešenja će mnogim čitaocima izgledati kao samo oličenje zdravog razuma, ali ona nisu dovoljno ubedljiva za ambiciozne guvernere i šefove agencija. Pitanje je kako bi korporacije reagovale na ukidanje ovih profitabilnih poslova. U svakom slučaju, u političkom okruženju u kojem vodeći republikanci kao što su Paul Ryan i Marco Rubio traže da se programi za siromašne u celini prebace na privatne korporacije, promena je malo verovatna.

Dugoročna rešenja moraju biti obuhvatnija. U srži problema je duboko nepoverenje u državnu upravu koje je na mnogo načina definisalo američki način života u 20. veku. Dok državna uprava ne dokaže da u domenu socijalnih politika postiže bolje rezultate i zavređuje više poverenja nego koproracije, i dok socijalne programe ne počnemo da finansiramo povećanjem poreza koji će najvećim delom pasti na teret bogatih, države će nastaviti da eksploatišu svoje najsiromašnije građane.

Erik Loomis, Boston Review, 29.08.2016.

Preveo Đorđe Tomić

Peščanik.net, 10.09.2016.

TEMA – RASPRAVA O NEOLIBERALIZMU