„Must I praise the leaves where no fruit I find?“ (Moram li hvaliti lišće ako nema ploda) pita se Robert Devero u pesmi s kraja 16. veka „Can She Excuse My Wrongs”, koju je uglazbio Džon Daulend, a nama približili Sting i Edin Karamazov na albumu „Songs from the Labyrinth“ pre petnaestak godina.
Ljubav, pa ni ona neuzvraćena, nije, međutim, tema ovog teksta. Nije ni mržnja, iako je stih sa početka uvod u kratak osvrt na odjeke i reagovanja u vezi sa Europrajd šetnjom. A većina reagovanja u vezi sa Europrajdom odjekivala je i praskala od naboja mržnje.
Nije, zapravo, tema ni konkretno reagovanje koje me je podsetilo na stih Erla od Eseksa. Pomenuto reagovanje jeste izjava, bar su tako mediji preneli, američkog ambasadora da je Srbija prigrlila različitosti, demokratiju i toleranciju u procesu svog napredovanja, te da smo u subotu uveče u Beogradu imali manifestaciju demokratije i jednakosti, pružanja šanse i tolerancije. Prevod, posebno onaj prvi deo sa grljenjem i napredovanjem, zvuči pomalo kabasto, pa to celo parče „diplomat torte“ ostavlja prostor za slobodnu interpretaciju. A zahvaljujući blagougodnom placebo efektu interpretacije moglo bi se tumačiti kao pohvala organizatorima Europrajda, učesnicima ili vlastima. U zavisnosti od toga koga ili šta doživljavate kao Srbiju.
Slobodno tumačenje, a to je naša tema, zaista je blagotvorno sredstvo za razgaljivanje, ublažavanje besa, samohvalu, univerzalni lek koji deluje isključivo na simptome, ali ne i na uzročnika bolesti. Jer nije lek, naravno.
Pa smo tako već u subotu uveče imali i reakciju osobe kojoj je neko dozvolio da se već godinama predstavlja kao ministar i puni medije nesuvislim izjavama i nepatvorenom mržnjom. Saznali smo da nije bilo manifestacije demokratije i jednakosti, pružanja šanse i tolerancije jer šetnja nije održana, već je policija bezbedno ispratila grupu rokenrol fanova na koncert. Ako ste posumnjali u Vučićev unutrašnji glas, to je Vrhovni Vrhovnik lično potvrdio – policija „ih“ je samo sprovela od Ustavnog suda do Tašmajdana. Nikakve šetnje tu nije bilo.
Zahvaljujući ovim minucioznim tumačenjima pojava i dešavanja, sve je moguće. Srbija bi mogla da uvede sankcije Rusiji. Odnosno da ih ne uvede već, na primer, da se pridruži specijalnoj finansijskoj i ekonomskoj operaciji u vezi sa ruskom privredom.
Da ne prizna Kosovo, već da omogući specijalne odnose Beograda i Prištine u vezi sa regulisanjem pitanja koja stvaraju preduslove za postizanje regionalne stabilnosti i ekonomskog napretka.
Ili kako je to sam Vučić interpretirao u ponedeljak – „ne postoji šansa da Beograd prihvati da Kosovo postane deo Ujedinjenih nacija“. Od odbijanja nezavisnosti došli smo do toga da će za Beograd biti neprihvatljivo članstvo (nezavisnog) Kosova u UN. Kao da je glas Srbije po tom pitanju bitan.
Uostalom, bilo bi dovoljno vulina i brnabićki i ostalih vučića da nam objasne šta se desilo a šta nije. Da odgovore onima koji to pokušavaju drugačije da predstave. Na njihovu žalost, u ovu evropsku Severnu Koreju u izgradnji još dopiru i vesti i izjave iz regiona i sveta, pa bi morali da troše dodatnu energiju da sve to demantuju za unutrašnju upotrebu, istovremeno pojačavajući medijski šum, kroz neku novu krizu, aferu ili sličnu kosku.
Na kraju, zašto se zadržati samo na globalnim ili regionalnim pitanjima. U kontekstu grljenja demokratije i jednakosti, Srbija bi mogla da vam uzme stan, imanje, radnju, fabriku, odnosno da sprovede mere na otklanjanju poremećaja cena na tržištu (nekretnina, eksera, usluga, čega god) i uspostavljanju uslova za pospešivanje jednakosti. Blažena interpretacija. No otišli smo, možda, predaleko.
Vratimo se primeru Kosova. Ključno pitanje, naravno, nije naše nerviranje zbog nesuočavanja sa realnošću čak ni u takvom (upitno je koliko izvesnom) scenariju, već kakve bi bile stvarne posledice. Da li bi nam to omogućilo formalni „napredak u evropskim integracijama“ a suštinski dalje nazadovanje jer bi razobručeni režim Zapadu ispostavio račun na kome bi najkrupnija stavka bila podrška za očuvanje moći. A moć se čuva održavanjem postojećeg stanja (ili daljom devastacijom, ako se i to može) pravne države, vladavine zakona, medijske slike, korupcije, sprege sa kriminalom.
I tako dolazimo do apsurdne situacije da bi formalni koraci usklađivanja sa zapadnom politikom i rešavanja odnosa Beograda i Prištine, te formalno (prividno) napredovanje ka EU u stvarnosti dodatno udaljili društvo i državu od vrednosti koje EU predstavlja (ili je predstavljala na početku našeg „napredovanja“) i od suočavanja sa ratnim sukobima i nihovim posledicama, posebno kosovskim.
Umesto lišća hvalili bismo gole grane.
Za režim to nije problem – hvaliće se i sasušene grane (ako se ne farbaju u zeleno ili za njih „heftaju“ sveže odsečene zelene grane), hvaliće se i sasušeno korenje, ono što nam ga je za jelo pre tri decenije, kada su „krize“ tek počinjale, najavljivao ili preporučivao Branko Kostić.
Konačno, zahvaljujući spretnim interpretacijama, došli smo do toga da poskupljenja ne utiču na inflaciju, da građani mogu da žive sve bolje i ako su sve siromašniji. Evo šta se kaže u saopštenju povodom odobravanja izmena cena pojedinih lekova: „Predložena povećanja cena lekova neće uticati na inflaciju, jer statistika ne snima njihove cene u okviru indeksa potrošačkih cena“.
Nije zadatak da se stvore uslovi (za bilo šta), već da se omogući da se prikaže da su uslovi (za bilo šta) stvoreni. Ako imate penziju od 30.000 i za lekove dajete 12.000 umesto 10.000 to nije zbog inflacije. I sa inflacijom nema veze. Tačka, rasprava završena.
Da se sa visina poezije iz razdoblja Tudora sunovratimo do slike mnogo primerenije razdobolju Vučića: To nije govno, to se neko posr’o. A to što ćemo ga pojesti, to nije tema.
Peščanik.net, 21.09.2022.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Zlatko Minić (see all)
- Ko je tipovao Srbiju - 25/03/2024
- Ne slažem se sa pitanjem - 14/02/2024
- Zločin i uređenje - 15/01/2024
