Razgovor vodio Đorđe Krajišnik.

 
Gospođo Vankovski, krajem 2012. događaji u makedonskom Sobranju doveli su do izbacivanja opozicionih političara iz zgrade, što je imalo ozbiljne implikacije po političku stabilnost zemlje? Kakva je aktuelna politička situacija u Makedoniji?

Događaji s kraja 2012. su malo više od pokazatelja duboke političke krize, a na njih se više treba gledati kao na dramatičnu eskalaciju nečega što je godinama pokriveno oblandom demokratizacije. Najpre, pokazalo se da princip vladavine prava ne vredi ništa, a da su institucije parlamentarne demokratije samo fasade, jer se odluke donose iz stranačkih centara.

Partitokracija je hronična boljka, koja je sada metastazirala i obuhvatila i građane i čitavo društvo. Interesantno je da Makedonija koja je etnički podeljeno društvo, sada po prvi put pokazuje da je intra-etnički, a i među-stranački sukob (kod Makedonaca) možda opasniji od među-etničkih tenzija. Dve najveće makedonske stranke kao da su krenule u finalni okršaj u kome su žrtvovale institucije, procedure (u ovom slučaju, povodom donošenja budžeta) i državne interese dovodeći do rizika od građanskog konflikta.

Aktuelno političko stanje nije tako dramatično, stvari se polako kristaliziraju: opozicija je htela radikalizaciju, pa i internacionalizaciju situacije (da bi se umešali međunarodni posrednici) zbog izazivanja prevremenih parlamentarnih izbora, a vlasti su im isporučile upravo ono što su ovi želeli. Dakle, budžet je bio samo povod, uzroci su dublji. Zato me više brinu dugoročne prognoze zemlje koja ima velikih međuetničkih, ekonomskih, socijalnih i spoljnopolitičkih izazova, a koja se nalazi u konstantnoj borbi za vlast u kojoj su kolateralna žrtva građani.

U Evropi, pa i u Sloveniji su se pojavili građanski pokreti koji sve sistematičnije iskazuju svoje nezadovoljstvo glede mjera aktuelnih vlasti. Postoje li šanse za takvo što u Makedoniji?

Za razliku od potresa i socijalnih pokreta koje spominjete u evropskim zemljama, u Makedoniji je glavni problem u tome što se građani još ne prepoznaju kao aktivni akteri koji imaju moć da nešto promene, i da je polazna tačka njihovog povezivanja u stvari socijalni, čak možda, da upotrebim reč koju retko upotrebljavamo, klasni položaj. Nezadovoljstvo postoji i raste, ali nema ga ko artikulisati. Političke stranke su kompromitovane i njima se ne veruje, a civilni sektor je već odavno zauzeo stranačke pozicije.

Međuetničke barijere koje se samo produbljuju (opet zahvaljujući političarima i samom političkom sistemu) sprečavaju i tu eventualnu kros-etničku sinergiju. Politika se i dalje vodi na bazi negativne kampanje, bez konstruktivnog lociranja problema i artikulisanih zahteva za promenu sistema. Ovo je bolesno društvo, bez političke i građanske kulture, a Slovenija je daleko, ili još dalje od onoga što je nekada bila. Ljudi se osećaju nemoćnim, ali su i zavisni jer je Makedonija odavno postavljena kao klijentelističko društvo sa podanicima umesto slobodnih građana.

Kakvo raspoloženje vlada u Makedoniji po pitanju ulaska u EU i koliko se odmaklo u procesu evropskih integracija?

U pogledu evropskih integracija, pa i integracije u NATO, Makedonija je u pomalo u šizofrenom stanju: s jedne strane, postali smo zemlja kandidat za članstvo daleke 2005, a zadnjih četiri godine Evropska komisija ocenjuje da je zemlja ispunila Kopenhaške kriterijume i da zaslužuje početak pregovora.

Što se NATO-a tiče, uslovi za oficijelni poziv za punopravno članstvo su bili ispunjeni još 2008. Ali sve stoji zbog blokade Grčke zbog spora sa imenom, a evropski centri moći sve otvorenije postavljaju ultimatum: ili promenite ime ili nema ništa od integracija. Sa svim iskustvima kroz koja smo prošli zbog identitetskih konflikata, pitam se da li je moguće da ta, takozvana, međunarodna zajednica ne vidi da je ovo još jedna (možda zadnja) kap u prepunoj čaši problema.

Albanci su bili indiferentni dosta dugo, ali sada se sve češće kaže da oni ne mogu biti taoci identitetskog problema koji se tiče samo Makedonaca (65 posto populacije). Kao što sam rekla, Makedonci su trenutno posvađani, a svaki pokušaj da se spoljašnim pritiskom promeni ime, bi samo pogoršao konfliktni potencijal u društvu. Ali i što se tiče prihvatanja evropskih normi ponašanja, nije jednostavno dati tačan odgovor: mi, koji smo kritičari društva vidimo da problem nije samo u imenu, nego u tome što se godinama zavaravamo da idemo ka boljem, a kada vam to potvrde i iz Bruxellesa, vi više ne znate da li oni to zaista misle ili koriste politiku proširenja samo kao šargarepu, uz povremeno pokazivanje i štapa.

Nije da se mnoge stvari nisu promenile, ali uglavnom stojimo na pozicijama normativnog iluzionizma: promenimo zakone u saglasnosti s EU standardima i čekamo da oni počnu delovati u ne-baš-evropskom okruženju. Godinama je međunarodna zajednica pomagala i posredovala i time stvorila sindrom zavisnosti od onih spolja. Oni, opet, nametnu svoja rešenja kroz state-building, i onda kada nešto ne funkcionira, optuže (jedino) lokalce.

Koliko je EU, po Vašem mišljenju, danas za države kao što su Makedonija i BiH put u bolju budućnost?

Problem jeste u tome da mi gledamo na EU upravo kao na Obećanu zemlju, čak i kada građani EU dižu glas nezadovoljstva i kada se mnoge stvari pokazuju u ne tako ružičastim bojama. Kada godinama budete indoktrinirani pričama da će jednom kada stignemo tamo sve biti savršeno, onda vam je teško pogledati stvarnosti u oči. Jer ako vam i taj san izmakne, onda se zaista nemate čemu nadati…

A EU se menja, dramatično, i čak i da jednog dana postanemo članica, to neće biti ovo što sada stoji ispred nas kao cilj. Naš je problem nesposobnost da se menjamo kao što se menjaju i oni kojima stremimo, a još veći strah da kritikujemo naše evropske ili američke sponzore. U Makedoniji, između intelektualaca najveća jeres je biti euroskeptik ili drznuti se kritikovati briselske elite. A što se NATO-a tiče, tu se Makedonija ponaša kao ratni profiter: podržava sve vojne avanture SAD-a i NATO-a s nadom da je to prečica za EU. Što, naravno, nije tačno.

Često kritikujete odnos međunarodne zajednice prema balkanskim zemljama, koji je, čini se, u mnogim slučajevima prilično bahat i pomalo rasističan, te tvrdite da su ovdje na djelu u biti biznis i konfliktni turizam, na kojima su mnogi zapadni zvaničnici izgradili karijere.

Čitav je region bivše Jugoslavije godinama bio poligon raznih intervencija (ili ne-intervencija), a nakon konflikata – polje za takozvani state-building. Neverovatno je koliko smo slični, posebno mi iz Makedonije, BiH i sa Kosova. Tu su ustavi nametnuti spolja, rešenja proizašla iz potrebe da se prekine nasilje, i uspostavi nekakva normalizacija. Pri tome, međunarodni akteri su više brinuli o stabilnosti, nego o demokratiji. Demokratija je po njima opasna, jer budi samoinicijativnost, kritički stav prema sebi i drugima, a posebno prema elitama. Sve su ovo zemlje koje dele model power-sharinga, konsocijacije, u kojima postoji meki suverenitet, a međunarodni faktor je odlučujući u svim kriznim situacijama.

Tokom svih ovih godina, na ovom području su bile građene karijere raznih zvaničnika, od nižih do viših ešalona, a za mnoge sam bila svedok kada su govorili da im nakon misije u Makedoniji treba malo rada u Afganistanu, pa da napreduju u službi. Na našem regionu su profitirale i međunarodne nevladine organizacije. Sećam se kako su masovno napuštali Makedoniju tokom 1999. kada je izgledalo da je za njihove projekte zgodnije otići na Kosovo, a onda kada je puklo u Makedoniji, vraćali su se nanovo na trusno područje. To rađa osećaj iskorištenosti i cinizma, jer izostaje osećaj brige i empatije sa lokalcima.

Region u koji spadaju zemlje bivše Jugoslavije još uvijek je umnogome zarobljen u retorikama devedesetih godina 20 vijeka. Izjavili ste da smo umjesto kulture dijaloga stvorili kulturu usavršene hipokrizije.

Nakon svih užasa i krvoprolića, mi se kao društva vraćamo u nekakvu normalu, pa se politički korektno ponašanje ono što se smatra prioritetom. Izbegavamo da govorimo o prošlosti, o žrtvama, nego nam svi govore da gledamo napred, ka svetloj budućnosti. Želimo se razvesti od prvih komšija u nadi da će nam neki drugi biti bolji prijatelji. I na tom putu smo usavršili neiskrenost, guranje ružnih stvari pod sag, licemerje se smatra kulturom dijaloga. Plašim se da nam to postaje navika, stil života…

Recimo, u Makedoniji, dovoljno je da se za stolom ili u društvu pojavi samo jedan Albanac (ili Makedonac u obrnutoj situaciji), pa da se čitava priča preokrene, jer čitavo društvo počiva na lažima. Zato smatram da se od suočavanja s prošlošću i istinskog dijaloga, koji će dovesti do empatije, ne sme bežati dok se ide (navodno) ka razvijenom Zapadu.

 
BH Dani, 22.02.2013.

Peščanik.net, 21.02.2013.