Teško je snaći se u medijskoj kakofoniji nastaloj nakon oslobađajućih presuda Haškog tribunala hrvatskim generalima i Ramušu Haradinaju. Deo javne sfere koji se poslednjih dvadeset godina žilavo borio protiv nacionalističkog populizma našao se bez orijentira i u anomiji, stanju koje se ne da imenovati niti identifikovati. Oni koji rade na tome da se ovo društvo suoči sa sopstvenom lošom prošlošću, nakon ovih presuda (utisak je nepravednih) imaju daleko teži zadatak. U isto vreme nacionalistički populizam dobio je toliko željeno gorivo za svoje nepodnošljivo dosadno blebetanje.
Počelo je tako što je Hag oslobodio odgovornosti generale Gotovinu i Markača za zločine nad Srbima u leto 1995. Nastavilo se oslobađanjem Ramuša Haradinaja. Ako sam dobro razumeo, trebalo je da tribunal novonastale nacionalne države i njihovo stanovništvo suoči sa zločinima koji su činjeni u njihovo ime. Efekat je, međutim, potpuno suprotan. Javna mnjenja su ostala ubeđena (i postala ubeđenija) u sopstvenu nevinost i tuđu krivicu. Ovog puta, dok su se hrvatska i kosovska javnost kupale u samozaljubljenosti i patetičnim suzama radosnicama, srpska javnost je zapala u samoviktimizaciju, krokodilske[1] suze i jadanje nad sopstvenom sudbinom (i još jednim molebanom se uplakano obratila nebu). Međutim, kako je samoviktimizacija jedan od gradivnih elemenata srpskog nacionalizma[2] i to onaj koji je služio za opravdavanje zločina koji su činjeni u ime Srbije i Srba, ispada da se i srpska javnost poslednjih dana, zapravo, isto tako kupala u samozaljubljenosti. Suština procesa koji se zove „suočavanje sa prošlošću“ je upravo prevazilaženje takve nacionalne narcisoidnosti te autistične i nezrele okrenutosti sebi, i imam utisak da je u tom smislu ceo projekat suočavanja omanuo.
I u slučaju hrvatske i kosovske oduševljenosti i srpske razgoropađenosti presudom, na delu su tri posve identične krađe. Na jednoj strani, hrvatska javnost krade sudsku nevinost dvojici generala i pripisuje je sebi (ako to nije krađa, ne znam šta je), na drugoj to i kosovska javnost radi sa slobodom oficira OVK, isto onako kako srpska javnost i politička elita žrtvama Оluje kradu njihov status žrtve i uzimaju ga za sebe, pripisujući ga mitskom nacionalnom biću.
Paradoksalno, ove presude savršeno odgovaraju nosiocima srpskog banalnog nacionalizma koji u Srbiji podgrevaju histeriju, kao što odgovaraju i nosiocima hrvatskog i kosovskog banalnog nacionalizma. Srpska političko-medijska elita bi trebalo da slavi (a vidi se, jedva su dočekali) ovakve presude. One su[3] legitimisale princip na kojem je zasnovan način na koji se tumači nasleđe (čitaj ratovi) devedesetih godina. Princip kojim su se vodili zločinci kada su etnički očistili jedan deo teritorije Hrvatske, isti je princip kojim su se vodili, recimo, srpski zločinci kada su etnički čistili po Bosni. Ne treba da čudi zavidni i ljubomorni pogled kojim nacionalisti u Srbiji gledaju u etnički čiste delove Hrvatske.[4] Srpska javnost ne žali zbog toga što su neki zločinci koji su činili zločine nad Srbima dospeli na slobodu čime su legitimisani hrvatski i kosovski šovinizmi, već zbog toga što neki srpski zločinci nisu na slobodi i zato što nije legitimisan srpski šovinizam.
Pozadina koja omogućava da se slavi činjenica da je oslobođen neki general, koji je imao važnu ulogu u operaciji nakon koje je iz jednog dela Hrvatske izbeglo 250.000 ljudi, ista je logika koja omogućava da se opravdaju zločini nad muslimanskim civilima u Bosni koje su izvršile srpske snage. Ukoliko se nešto radi za sopstvenu naciju, to je moralno i etički opravdano po automatizmu.
Pitanje da li je zločin opravdan ako se čini u ime nacije provejava čitavim slučajem i čitavim odnosom prema devedesetim godinama i poput iskrivljenog ogledala krivi svaku percepciju prošlosti.[5] Ovakav način mišljenja omogućava da sopstveni nacionalizam nazivamo patriotizmom, a tuđi šovinizmom.
Ključni faktor koji je doprineo ovom iskrivljenju i procesa suđenja za zločine devedesetih i celog procesa prevazilaženja zločinima pretrpane prošlosti su mediji. Otrovani malignom kombinacijom poltronizma prema političkoj eliti, poltronizma prema javnosti i nezasite gladi za senzacionalizmom, oni su uništili svaku mogućnost da savremeno srpsko društvo konačno dođe do tačke kada će kritički preispitati sopstvene konstitutivne aksiome. Takvi kakvi su, mediji su uradili ono što je u suprotnosti sa suštinom koncepata suočavanja sa prošlošću u kojoj su neki činili zločine, a onda „naciju“ koristili kao izgovor. Javnosti su govorili ono što ona želi da čuje, a njoj je nužno upravo suprotno, dakle da čuje ono što ne želi da čuje.
Peščanik.net, 03.12.2012.
- Licemerje se cedi iz svih pora našeg društva. Kada su izbeglice 1995. godine dolazile u Srbiju, ako se ne varam, u početku im nije bilo dozvoljeno da pređu granicu. Zatim im je zabranjeno da prođu kroz Beograd i pokažu se nežnim Beograđanima. Građani su im prodavali česmovaču. Milošević je veći deo izbeglica sproveo na Kosovo, ne bi li ih tamo zapatio i napravio neku hiljadu viška za sledeći popis. Toliko o nacionalnoj solidarnosti. ↑
- I otpora celom procesu suočavanja sa prošlošću. ↑
- Ili pre: njena simplifikovana recepcija. ↑
- Opsesivno kompulsivna opterećenost čistoćom je neizbežni deo svakog etničkog nacionalizma. ↑
- Različita tumačenja jedne te iste prošlosti nastaju upravo zbog ovoga. Svaka nacija ima svoje iskrivljeno ogledalo, pa i svoju viziju te prošlosti. ↑
