Memorandum SANU: manifest neoliberalizma na srpski način

Utvara hoda bivšom Jugoslavijom, lupa po dvoru, ne plaši gospodu.

Čest simptom društva u kojem je dostignuta gotovo potpuna ideološka hegemonija jeste izvesna naivna fiksacija na okrugle godišnjice.¹ Jer kao oblik memorijalizacije takva fiksacija ujedno može biti i subverzivna – kada se primerice memorijalizuju događaji čije je pamćenje „neprijatno“ za dominantne političko-ekonomske strukture – i konstruktivna – kada služi daljoj dubljoj i temeljnijoj stabilizaciji tih struktura.

I naravno da upravo mi živimo u društvu u kojem je ova naizgled jasna granica sasvim destabilizovana. Zabeležimo stoga i koje su to tridesetogodišnjice pale ove 2021. godine. Raspad Sovjetskog saveza, prvi rat u Iraku, prebijanje Rodnija Kinga, Željko Obradović prvi put postao trener „Partizana“ (i odmah osvojio Ligu šampiona), „Terminator 2“.

Ali čini se da je za nas ipak najbitnija tridesetogodišnjica raspada Jugoslavije: taj je raspad uostalom obeležio svih ovih 30 godina muka i nedaća. A sa tim raspadom blisko je povezana i još jedna godišnjica – mada ne baš toliko okrugla kao prethodne: ako se Jugoslavija raspala te 1991, otrovu koji ju je na kraju ubio trebalo je 5 godina da deluje, a sipan joj je (u uvo) 1986.

Memorandum SANU

Podsetimo, zato, zbog onih koji sa ovim dokumentom nisu upoznati. Na zahtev Ivana Stambolića, 1985. godine komisija SANU započinje rad na dokumentu o kosovskom problemu – koji se već tada bio dobrano zagnojio. Ali pre nego je bio zvanično usvojen, nezvanična i toksična verzija tog dokumenta počinje da izlazi – u obliku feljtona – u Večernjim novostima.

Memorandum je ozbiljno vonjao na DB – i to ne zato što je šatro otkriveni memo izlazio u obliku romana u nastavcima, i to u lokalnom Beobachteru i govornom aparatu duboke države – već najpre zbog činjenice da je upravo ova služba izgleda sasvim spremno dočekala događaje devedesetih.

Naravno, spisak spornih tačaka je obiman i sasvim (ne)očekivan. Jer glupostima za koje svi znaju – da Albanci nad Srbima na Kosovu čine genocid i da Hrvatska i Slovenija eksploatišu Srbiju, pa sve do zahteva za jedinstvom Srba – prethode ideje o „davanju većeg prostora tržištu“, „debirokratizaciji“, „integraciji u svetske tokove“; zahtev za prizivanje „individualnih interesa kao motiva ekonomskog ponašanja“; lelek zato što je „sputavanjem tržišta gušena inicijativa privrede“; zahtev za „ekonomsku racionalost“; kritika „rasta realnog ličnog dohotka preko nivoa produktivnosti“.

Ukratko, dokument je mapirao sva ključna mesta srpskog nacionalizma i srpske političke sfere u širem smislu naovamo, pošto i dan-danas svećom valja tražiti političke snage koje u svom programu nemaju ovaj specifični miks konzervativne nacionalne i liberalne ekonomske dogmatike.

I upravo zbog toga moramo dodati: dokument jeste bio smeće ali politički inteligentno i tehnološki izuzetno napredno smeće. Jer na kraju nije jasno da li je njegova prava toksičnost bila samo u njegovom sadržaju, ili pre u činjenici da niti je bio usvojen niti je bilo verovatno da bi bio usvojen da je do te tačke uspeo da dogura.

Pre će biti da je u pitanju politička veština onih koji su dokument napravili i onda ga procureli: to je jedan od prvih dokumenata koji je bio sprêman da ne bi bio usvojen, započinjući time jedan novi političko-ekonomski žanr kvazi-antiestablišmentskih politika koje elite tobož preziru i koje nemaju sluha za „narod“ – na kojem desnica i dan-danas parazitira.

Sasvim dosledno tome, naša je cela buduća prošlost obeležena događanjima naroda (doduše izrežiranim) i „voksom populi“ (doduše lažnim), počevši sa Miloševićevim pučevima 1988. i 1989, koji su izvedeni pod maskirovkom „antibirokratske revolucije“, u kojoj su navodno posmenjivani neki „birokrati koji nisu bili u toliko intimnoj vezi sa vox populijem‘“ (barem ne onim koji je odgovarao Miloševiću).

Dakle, SANU se te 1986. pokazao kao veoma savremen i možda čak i dalekovid. Akademija se latila politika identiteta daleko pre njihovog zenita i pre nego ih je sasvim preuzela desnica (poslednjih desetak godina); veoma se rano dohvatila nove kolekcije ideja desnice, uključujući tu tipični rečnik neoliberalizma i nacional-konzervativizma; na specifičan način fuzionirala etnošovinizam i ekonomiju u nekakvu etnonomiju; uspostavila sasvim tesnu vezu između institucija koje proizvode ideološke narative i institucija koje proizvode državnu prisilu; služila establišmentu navodnim antagonizovanjem prema njemu; proizvodila politiku kao dimnu zavesu iza koje su se sakrili dublji procesi; dizajnirala (nacionalnu) istoriju s ciljem sakrivanja dubinskih procesa rastavljanja progresivnog društvenog pokušaja zvanog „socijalizam“.

A ovo poslednje prvenstveno najavom najava nove vrste socijalne organizacije: nacije kao prirodne ćelije društva. A ako je prirodna, onda je sama po sebi već legitimna i ne može se izbeći (a i sve nasilje zarad regulisanja ljudi u skladu s tim često arbitrarnim normama – dakle sve ono što doživljavamo kao nacionalizam – onda je legitimno).²

Čak je i lakoća s kojom se sa ekonomskih tema skakutalo u nacionalne i natrag, simptom postojanja jedne daleko dublje ideološke strukture, i u tom smislu se SANU te 1986. preporučio kao efikasan podizvođač veoma cenjene robe – ideološke pratilje neoliberalizma: konzervativne melanholije. A sve to na gotovo isti način i sa samo par godina zakašnjenja u odnosu na SAD, gde je sklopljen identičan savez između tržišnih fundamentalista i regresivnih konzervativaca po nacrtu teoretičara austrijske ekonomske škole.³

Fuzija nacije i ekonomije u kontekstu Jugoslavije devedesetih zapravo je bila fuzija nacije i privatizacije i najava stvaranja političkih zajednica kao ljuski za privatizacione embrione i nacionalnih država u kojima neupitni suverenitet nad privatizacijom imaju lokalne nacionalne elite.

Zato je konačna ocena ovog dokumenta: u pitanju je manifest neoliberalizma na srpski način.

Dva kraja Memoranduma

Memorandum jeste antisocijalistički, međutim i antijugoslovenski i time izdajnički. Pa je spisak autora – ako su oni zaista bili autori, a nisu primili tekst „negde odozgo“ – u isto vreme i spisak onih koji su otrovali sopstvenu zemlju uz pomoć koje se veliki broj njih (nezasluženo, moramo da primetimo – i to je jedan od problema socijalističke Jugoslavije) pomerio iz trećeg u prvi društveni ešalon. A tek je posebna vrsta bizarnosti činjenica da je ista ta ekipa ohrabrila upravo mahanje etiketom izdajnika naokolo prema svima koji njihovog novostvorenog nacional-frankenštajna nisu prihvatali potpuno ćutke.

Ali važno je u isto vreme podsetiti da je dokument identitetska osnova za dve naizgled dijametralno suprotstavljene političke formacije dugog trajanja: prvosrbiju – koja smatra da je Memorandum logos koji je (srpsku) naciju „oslobodio“ okova Jugoslavije – s jedne strane, i drugosrbiju sa druge strane – koja smatra da je Memorandum otrov koji je ubio jednu multinacionalnu državu koja je smogla snage da postoji sedamdesetak godina. A činjenica da postoje dve političke grupacije koje pritom smatraju da su dijametralno suprotstavljene, kojima je Memorandum identitetska osnovica – govori o širokoj upotrebljivosti ovog poludokumenta.

Memorandum je, barem donekle, i jedna od neuralgičnih tačaka i takozvane druge Srbije s obzirom na to da je antinacionalizam jedna od njegovih tačaka oslonca. Drugim rečima, Memorandum i za njih nudi zgodno rešenje: nacionalizma nije bilo, a onda su došli neki konzervativni i Memorandumom probudili aždaju, otvorili Pandorinu kutiju i voila – Jugoslavija se raspala.

Dodajmo i to da druga Srbija i dan-danas kao identitetsku superstrukturu ima stav da je glavna politička osa podele u Srbiji konzervativni i zatucani protiv obrazovanih i progresivnih, te da potonje epitete sasvim arogantno (i netačno – posebno što se tiče ove „progresivnosti“) meće na sopstvenu stranu – pri čemu vrednost Memoranduma kao identitetskog sidra ostaje sasvim jasno.

Stoga se vratimo na gorepomenutu stabilnost ideološke hegemonije: ako je išta simbol te stabilnosti, to je upravo Memorandum. Jer uzimajući obe strane zajedno, ipak ispada da je prava funkcija Memoranduma u tome što je sakrio tragove – makar nikad neizgovorenog – konsenzusa između njih dve. A on prekriva kužni smrad privatizacije u kojoj su, na sopstvene načine, učestvovale i „prva“ i „druga“ Srbija.

A istorijska istina je manje romantična: raspad Jugoslavije nije bio uzrokovan nesuvislom kupusarom prepunom šovinističke demagogije; pre će biti da je uzrokovan privatizacionim motivima i željama republičkih političkih elita da tržište podele i zadrže ključni pojavni oblik suvereniteta – onaj nad privatizacionim procesom.

Zajedno – i memorijalizacija ovog dokumenta kao tačke konačnog progovaranja „nečeg srpskog“ u Jugoslaviji, u kojoj je to tobož bila zabranjena reč, i njegova memorijalizacija kao izliv konzervativizma na mozak – igraju sličnu ulogu. Svesno ili ne oba su, u kontekstu poražavajuće stvarnosti beskrajnog tranzicionog kapitalizma – stabilizacioni mehanizmi.

Stoga je Memorandum danas i pomalo izakana tema: jer stvari koje je prikrivao 1986. sada više ne moraju da se zaklanjaju i mogu sasvim otvoreno i bez ikakvog zazora da se praktikuju. I upravo je to vlast SNS-a – usled dugotrajne kulturne hegemonije sada se može govoriti i činiti otvoreno sve ono što je do sada moralo makar malo da se krije. A SANU? Pa, SANU i dalje životari u zasluženoj nacionalnoj penziji ili guli staž izraubovanog tehnološkog viška – procenite sami. O njen se nacionalni kapital, zarađen ušpricavanjem otrova sredinom 80-ih, grebu svi, a ona sada kao i svaka odslužena institucija i rasturena firma na niskim granama čami negde u pozadini: sasvim bezuba i bezopasna.

Mašina, 08.07.2021.

Peščanik.net, 09.07.2021.

DRUGA SRBIJA
JUGOSLAVIJA

1. Pa se tako svake godine (ne mora ni da bude okrugla) od „šestog oktobra“ nešto očekuje. A famozna je činjenica da smo od njega dobili tačno ono što smo tražili.
2. O demagogiji u centru govori i to da su i sa drugih strana u tom trenutku počeli da izlaze gotovo identični dokumenti sa gotovo identičnim argumentacijama: Srbija je Hrvatsku zarobila u Jugoslaviju i sada joj ne dozvoljava da se ekonomski razvija; Srbija i Hrvatska su Sloveniju zarobile u Jugoslaviju i ne dozvoljavaju joj da se ekonomski razvija, itd.
3. Dalo bi se na kraju i razmišljati da li je isti tip saveza u isto vreme i ideološko ekonomski temelj fašizma, s obzirom na to da je njegova ključna odlika: teror tržišne hijerarhije u oblandi prirodnog poretka i teror neupitne nacije u oblandi „tradicionalnih vrednosti“.