Iz prostog razloga specifične demografske, političke i ekonomske mase glavnog grada, obeležavanje Beograda se u procesu zauzimanja simbolički naelektrisanih prostora u Srbiji svakako ispostavlja kao jedna od važnijih bitaka. Grad je u protekle tri decenije, talasima reorganizacije gradske geografije (između ostalog uklanjanjem petokrake i preimenovanjem ulica1) temeljno očišćen čak i od naznaka sećanja na socijalističko nasleđe. Tako je i aktuelna vlast glavni grad zalila obilnim mlazom srpstva, ali i obilnim mlazom simbola kapitala ‒ na primer, na karticu za plaćanje javnog prevoza, od desetak prepoznatljivih simbola Beograda, uguralo se 5 silueta objekata izgrađenih u poslednjih nekoliko godina (ružne zgrade Beograda na vodi i spomenik Stefanu Nemanji). Svi ti objekti su neprepoznatljivi osim po svojoj grotesknosti i neautentični sem po stepenu svoje ružnoće.
Ali ako je bitka za centralne simbole gotova ili u fazi asanacionih operacija, po svemu sudeći nije gotova za one pomalo (ali ne i sasvim) politički zaboravljene prostore grada: za njih bitku vode nešto perifernije političke snage. Jedna od tih bitaka je ona za simboličko vlasništvo nad nekada politički verovatno najprofilisanijim, a sada gotovo marginalnim prostorom Beograda2 – Platoom ispred Filozofskog fakulteta u Beogradu. Pre nekoliko nedelja se, naime, ponovio incident uništavanja jednog murala: aktivisti jedne od ameboznih i amorfnih naslednica Demokratske stranke uništili su deo murala Vladimira Veličkovića koji se na zgradi rektorata na Platou ispred Filozofskog fakulteta nalazi od 1989 (oslikan povodom 9. Samita nesvrstanih). Trkač, jedna od Veličkovićevih briljantnih grafičkih studija tela u pokretu, još jednom je zabrljan žvrljotinom lika Zorana Đinđića – premijera Srbije u periodu od 2001. do atentata 2003 – prekopiranom sa zastarelog stranačkog plakata.
„Još jednom“, jer nije prvi put da se portret Đinđića sa jednog od plakata izrađenih za potrebe stranačke identifikacije članstva nađe preko Veličkovićevog Trkača – to se desilo već nekoliko puta u poslednjih 18 godina, sa identičnim posledicama: koliko sutradan bi neko mural isprskao i obeležio transparentima, ovog poslednjeg puta parolama koje Đinđića nazivaju krvnikom radničke klase u Srbiji. I tako se iznova uspostavio očekivani ritam: omladina nekog DS-a upropasti Veličkovićevog Trkača, za prisutne se medije uz ritualnu mantru „naš Zoki“ zakune na pokojnog premijera, a prve noći na muralu osvane trag koji tu obično ostaje sve dok se originalni Veličkovićev mural ne obnovi, a onda iznova neka omladina neke od naslednica DS-a opet dođe na jednu te istu ideju.
No povremena pojava utvare premijera Srbije od 2001. do 2003. ne treba da previše začudi, obzirom da je mitologija levo-liberalnog dela političkog spektra bila sklona da se u procesu izgradnje sopstvenog političkog identiteta gotovo u potpunosti oslanja na pozivanje na sakralizovanu figuru ubijenog premijera. Naravno, obzirom na nekropolitičke tendencije tranzicionih društava, obredno lešinarenje nije ništa novo u istočnoj Evropi, ali u ovom konkretnom obliku je srećom sve ređe, iz prostog razloga gubitka resursne hegemonije i ideološko-institucionalne dominacije koju je Demokratska stranka svojevremeno imala – kako su resursi za obnavljanje stranačkog plakata srazmerni političkoj gravitaciji Demokratske stranke i njenih rizoma, Veličkovićev Trkač sve duže ostaje neukaljan.
Međutim, nije baš da omladine Demokratskih stranaka i njenih izdanaka imaju nešto protiv Veličkovića (verovatno i nemaju pojma šta to premazuju); one targetiraju mesto. U pitanju je Plato, prostor sa kojeg su kretale sve studentske demonstracije devedesetih, a nešto kasnije i svi protesti koji su želeli da se profilišu kao anti-miloševićevski. Devedesetih je sa Platoa u protestne šetnje kretao ama baš svaki politički krš koji je želeo da ima patinu studentarije i progresivnosti (čak i snage koje su bile izuzetno konzervativne3), a taj se impuls zadržao i do danas: Plato je mesto na kojem dobijate određenu fiksnu i gotovo zagarantovanu dozu simpatija dela javnog mnjenja, i makar nekakvu pažnju medija, posebno onih koji žive od reprodukcije anti-miloševićevskog folklora.
Političke snage koje pokušavaju svojatati i pomalo zauzeti Plato već samim tim činom pokazuju manjkavost istorijskog orijentisanja, te problem u centru liberalne i levoliberalne političke opcije u Srbiji: kao da je politička borba iz 2021. samo nastavak borbe protiv Miloševića. I u tom su smislu i mural i mesto na kojem je od ključnog značaja kao identitetske tačke dve nepomirljive krajnosti i njihovog navodno mitskog sukoba koji šatro prožima celokupnu političku dinamiku poslednje tri decenije: mladi protiv matorih; obrazovani protiv zatucanih; progresivni4 protiv konzervativnih; druga Srbija koja baštini Đinđićevo nasleđe protiv prve koja baštini nešto drugo.
Međutim, recepcija koja period vlade Zorana Đinđića tumači kao radikalni raskid sa Miloševićevim politikama i koja dolazi od strane kvazi levo liberalnih snaga, krajnje je naivna. Naivna i temeljno pogrešna, jer zaboravlja da (iako jeste došlo do rokade političkih modusa) niti jedan niti drugi politički način nisu doveli u pitanje centralni društveno-politički proces: privatizaciju.
Na kraju krajeva, zaboravlja se da su sve te fazne promene bile neophodne upravo centralnim ekonomskim agensima – novostvorenoj privatizacionoj buržoaziji koja je izmilela iz brda leševa nagomilanih rušenjem Jugoslavije i njenog samoupravnog socijalizma – i da se sva politička dinamika prostora bivše Jugoslavije najbolje čita upravo u kontekstu njihovih potreba. Milošević je podršku protoburžoazije imao iz istog razloga iz kojeg su političke elite ostalih republika imale podršku svojih lokalnih protoburžoazija: da bi u novostvorenim državama etablirane političke elite zadržale suverenitet nad procesom privatizacije. Tim istim agensima odgovaralo je rušenje Jugoslavije kako bi se društvena dobra za primitivnu akumulaciju dogovorno podelila, a republičke elite ne bi jedna drugoj bile konkurencija u grabeži.
Pa ako je nešto brutalniji model privatne akumulacije uz pomoć rata i (polu)ratnog stanja neko vreme i bio prikladan, zasmetao je (u Srbiji barem) zbog dva nusproizvoda. S jedne strane, zbog inherentne nemogućnosti autoritarnih režima da primitivnu akumulaciju – uvek neki vid brutalne pljačke – legitimizuju pred sopstvenim stanovništvom. S druge strane, iako je zatvaranje u izolovane džepove lokalnoj protoburžoaziji omogućilo da ima suverenitet nad primitivnom akumulacijom, takva je privatizacija istovremeno onemogućila smanjenje vrednosti privrede (recimo uvozom jeftinije strane robe koja dampingom cena domaću privredu očas posla načini bezvrednom i nekonkurentnom5), a time i daljnje oplođivanje kapitala. Naravno, centralni su problem bile međunarodne sankcije,6 iako je pod njima jezgro privredne aktivnosti ostalo očuvano,7 pa vrednost privrednih subjekata nije mogla da padne dovoljno nisko da bi opravdala grabež.8
Rešenje? Jednostavno: vlast koja može i da legitimiše proces privatizacije i da „otvori“ unutrašnje tržište. Možda je baš zbog toga ključnu podršku tadašnjoj opoziciji pružila lokalna buržoazija.9 Nakon malog unutarpolitičkog karambola, suverenitet nad početnim korakom ove faze pao je upravo u ruke Zorana Đinđića.
Stoga ne treba da čudi što je Đinđićeva vlast bila obeležena podivljalom privatizacijom, beskompromisnim otpuštanjima i beskrajnim stezanjima kaiša, ali ni to što je bila ispraćena standardnim neoliberalnim folklorom: Đinđić je gradio imidž brzog, mladog i neobuzdanog neoliberala, beskompromisnog vernika u tržišta. To naravno nije sve – pripadnici Demokratske stranke danas bi najradije zaboravili seriju pratećih elemenata: za vreme Đinđića je uvedena veronauka u škole i grubo je gurano ukidanje izbornog cenzusa za koji bi pripadnici njegove sopstvene stranke danas dali desnu ruku. Dakle, Đinđićev period jeste bio obeležen serijom poteza i fenomena veoma tipičnih za tranziciona društva: konzervativizacija društva, marginalizacija politike i demokratskih procesa, te potpuno nerazumna i neselektivna liberalizacija ekonomije.
Spekulišimo: sasvim je moguće i da su naivnost i revnosnost tadašnjeg premijera doprineli atentatu – ako domaćoj buržoaziji možda jeste odgovaralo delimično otvaranje, nije joj odgovaralo i potpuno otvaranje jer ono je značilo i moćnu privatizacijsku konkurenciju koja bi došla iz inostranstva,10 a zaista je izgledalo da je delovanje izvršne vlasti u vreme Zorana Đinđića bilo obeleženo tendencijom privilegovanja stranog kapitala. To je rezultovalo i ponekim uspešnim i profitabilnim privatizacionim procesima (beočinska fabrika cementa i dan-danas posluje, dok je Železara Smederevo desetak godina uspešno funkcionisala, a radnici su imali iznadprosečne plate), makar po liberalnim merilima i u poređenju sa velikom većinom privrednih subjekata privatizovanih kasnije, u tzv. patriotskoj privatizaciji, koja je bila centralna doktrina političkog ideološkog bloka Vojislava Koštunice i zamenila đinđićevski privatizacioni model.
Pod Koštunicom se izbegla prodaja C-marketa prodajnom lancu Merkator pa je on, uz pomoć jednog do grla korumpiranog direktora, državne regulacije i na kraju čak i instrumentalizovanih radnika i radnica, otišao u ruke domaće kompanije Delta. Nekoliko godina kasnije je vlasnik Delte, koji je prilikom kupovine bio izraziti patriota, naglo otkrio internacionalizam kada je isti lanac valjalo prodati stranom lancu hipermarketa. Svakako, tu je i privatizacija NIS-a (Naftna industrija Srbije) koji je prodat daleko ispod cene ne bi li se obezbedila… Pa, nikada nije bilo tačno jasno šta – nešto od Rusije, neki glas u UN-u, ugovor za Južni tok (koji je u međuvremenu postao potpuno marginalan projekat), energetska bezbednost (u čemu se veoma podbacilo), jeftino gorivo (a u tome se tek podbacilo, obzirom da se u Srbiji danas plaća najskuplje gorivo u Evropi).
Drugim rečima, ako su neke privatizacije obavljene od 2001. do 2003. i uspele da prođu na bože pomozi, to se ne može reći za gotovo nijednu firmu koju je dotakla „patriotska privatizacija“, koja je, naravno, najviše odgovarala domaćoj buržoaziji.11
Tako i period vladavine Aleksandra Vučića danas prvenstveno moramo čitati kao sporu preorijentaciju fokusa sa beskompromisne i potpuno nerazumne privatizacije12 na sâmo funkcionisanje jedne klasične kapitalističke privrede i politički model koji odgovara na potrebe pacifikacije radničke klase (koja je polako, ali sigurno počela dolaziti sebi), homogenizacije državnih ideoloških aparata13 te sinhronizacije i međusobne pacifikacije frakcija kapitala. Upravo u tome što odgovara na ove strukturne potrebe kapitala (a delimično i zbog toga što je na vlast došla u zaista zgodno vreme, po završetku svetske ekonomske krize) valja tražiti odgovor na ono što većem delu opozicije deluje kao potpuna enigma: odakle takva politička moć stranci koju čini jedan gotovo komični i smešno korumpirani polusvet.
Drugim rečima, iako će možda čak i ozbiljna većina stanovništva petooktobarskim promenama pripisati epitet radikalnosti, pa čak i revolucije, one ipak predstavljaju ne samo kontinuitet, već i promene koje su bile nužne da bi se isti centralni proces (privatizacija) nastavio, pa i bio efikasniji. Isto tako, za „neuspeh“ u ostvarenju centralnog obećanja – radikalnijeg poboljšanja životnog standarda – optužiće se banalna kombinacija prakse, personalnih rešenja, korupcije i ostalih politički efemernih pojava, iako su i prekarizacija, i gubitak egzistencijalne sigurnosti, i destrukcija socijalnog, zdravstvenog i obrazovnog sistema, javnog prevoza i komodifikacija urbanih sredina ‒ samo očekivane posledice politike čije tvrdo jezgro predstavlja rekonstrukcija kapitalističkih odnosa.
Otuda i politički „veća vrednost“ brljanja Đinđićevog lika od njegovog pompeznog i arogantnog žvrljanja. Dok potonje sakralizuje svete političke krave, reakcija malene levice prvenstveno podseća na kontradikcije Đinđićeve vlade koje bi opozicioni politički mejnstrim najradije voleo da potisne. Prava politička vrednost hitrih reakcija na mural ispred Filozofskog fakulteta je upravo u tome što podsećaju da onaj kratki period od 2000. do 2003. ima posebnu težinu i značenje, pogleda li se iz perspektive radničke klase.
A pogleda li se iz te perspektive: sve su političke faze koje su se u Srbiji smenjivale bile deo jednog kontinuiteta u čijem je centru bila privatizacija.
Slobodni Filozofski, Zagreb, 20.12.2021.
Peščanik.net, 03.01.2022.
Srodni linkovi:
Danilo Kiš – Zašto Veličkovićevi trkači nemaju glavu
Ljubodrag Stojadinović – Malanje Vučića u Đinđića
________________
- Umalo uz kolateralnu štetu – naime, na tragu zatiranja sećanja na zajedničku istoriju u Jugoslaviji, somnambula gradska vlast je najavila promenu imena gradske saobraćajnice, Mostarske petlje, i pored činjenice da ona nije dobila ime po gradu Mostaru već po mostu kraj koga se nalazi.
- Druga je ona oko murala Ratku Mladiću u centru Beograda, oko kojeg se vodi bitka iscrpljivanja crtanjem i precrtavanjem.
- Vredi primetiti da se gotovo cela opozicija, pa i studentski pokret, devedesetih mogla pohvaliti zavidnim nivoom reakcionarnosti, ali i da je u pitanju fenomen karakterističan za period posle pada Berlinskog zida: svakakav konzervativni, reakcionarni, pa čak i protofašistički ideološki mutljag znao je da se prikaže kao „progresivan“ kroz borbu protiv socijalizma.
- Naravno, Đinđić svoj put do Filozofskog fakulteta nalazi i prostom činjenicom studiranja na baš tom fakultetu, pa otuda i još jedno pogrešno svojatanje: prisvajanje nekakve „prisnosti“ Filozofskog fakulteta i bivšeg premijera – prisnosti koje i nije baš bilo, obzirom da se tradicionalno upravo na ovom fakultetu nalazi jezgro otpora neoliberalnim politikama, mada je on baštinik i liberalnih te konzervativnih politika.
- Smatram da je ovo ključno za domaću buržoaziju jer što je privreda više devastirana, to je jeftinija; a što je jeftinija, to je i privatizacija profitabilnija.
- Spekulacija glasi: da je Milošević krajem devedesetih uspeo da se nekom političko-strateškom akrobacijom oslobodi sankcija – još uvek bi bio predsednik.
- Što je izvor za jednu vrstu političke ikonografije koja u svoj centar stavlja Miloševića, u najmanju ruku neopravdano: „funkcionisanje privrede“ za vreme Miloševića je samo slučajni nusproizvod sankcijama zaprečene i usporene privatizacije, jer u takvim uslovima strana roba nema mogućnost cenovnog dampinga (sablje koja je posekla sve istočno-evropske privrede), pa je makar jezgro privrednog funkcionisanja ostalo (gotovo sasvim slučajno) privremeno očuvano.
- Drugim rečima, da sankcija devedesetih nije bilo, sva privatizacija koju ovde identifikujemo sa dvehiljaditima (a uveliko i sa vladom Zorana Đinđića) bila bi odrađena u periodu od devedesete do dvehiljadite pod neupitnim suverenitetom SPS-a.
- Međutim, kao i uvek kada je do stvari koje buržoazija proizvodi: ona sama ne proizvodi ništa. Tako je i „revoluciju“ dvehiljadite morala u delo da sprovede radnička klasa generalnim štrajkom, i to posebno jedan njen deo: radnici kolubarskih rudnika. Oni su, da ne bude da smo zaboravili, prvi osetili najbrutalnije politike štednje i stezanja kaiša, te su sledećih godina bili među najslabije plaćenim radnicima u Srbiji i radnici sa najkraćim očekivanim životnim vekom.
- I mada je to u geopolitičkom smislu od manje važnosti i spada ipak u domen tabloidnog komentarisanja (radnicima u Srbiji je manje više svejedno ko im skida kožu sa leđa), to u isto vreme znači i da ubistvo Đinđića nije ponajpre (kako to znaju da kažu njegovi kritičari sa desna, a bogami i neki sa leva) unutar mafijaško ubistvo, već odbrambena reakcija jednog dela domaće buržoazije, čiju je privilegovanu poziciju pripretila da ugrozi preambiciozna otvorenost Srbije za strani kapital.
- O izlišnosti ovakvog modela, naravno, lekcije možemo izvući iz susedstva: jedan prehrambeni tajkun, dobrano guran celom jednom državom i njenom mekom moći, raspao se kao kula od karata kada se pojavila konkurencija sa jačom državom iza svojih leđa.
- Ne, naravno, zbog nekakve političko ideološke pozadine, već ponajpre zbog činjenice da je većina stvari već privatizovana.
- Ova artikulacija preuzeta je od Ivana Radenkovića, sjajnog teoretičara koji nas je nažalost prerano napustio.