Razgovori između dela opozicije i SNS-a, koji se ovih dana održavaju na Fakultetu političkih nauka, uzrokuju pravi cunami razočaranja u onome što najčešće nazivamo „opozicionom javnošću“. „Opozicione partije su (ponovo) izdale“, prolomilo se društvenim mrežama, i po milioniti put se čulo „svi su zaista isti“. Tumačenja su lelujala od razočaranja, preko onih koje tvrde da je stupanje u pregovore u stvari najava slabosti režima i pokazatelj sve ozbiljnijih pukotina u njegovoj političkoj konstrukciji; od teorije igara koja osvetljava aspekate političkog taktiziranja u budućnosti, do onog koje slanje Nebojše Stefanovića i Đuke dekodira tek kao jednu vrstu ismevanja opozicije; i tako sve do neizbežnog moraliziranja.
I zaista, izgleda da nešto baš žestoko ne valja sa ovim razgovorima: uprkos činjenici da opozicija mesecima najavljuje radikalniji politički otpor, da je stav opozicije beskompromisan te da sa SNS-om neće biti nikakvog pregovaranja, da će izbore bojkotovati sve dok oni budu organizovani u ovakvim – temeljno nedemokratskim – uslovima; uprkos činjenici da zakon već veoma precizno reguliše uslove pod kojima se izbori odvijaju i uprkos moralnoj nakaznosti (ali i političkoj besmislenosti) bilo kakvog pregovaranja o tome koliko, kada i kako će neko da poštuje zakon; uprkos tome što takva koluzija nije i ne sme biti dopuštena – opozicija se pojavila na nekakvom nezvaničnom i gotovo tajnom sastanku da razgovara o… izbornim uslovima.
Tržišno orijentisani mediji su u ovom slučaju odigrali iznimno važnu ulogu u funkciji političke pasivizacije. Jer naravno da mediji nisu slučajno senzacionalistički. Tretiranje sastanka kao senzacije po sebi otvorilo je mogućnost da se teme i tok sastanka, eventualni zaključci, nastavci pregovora – zapravo jedine politički bitne stvari – nekako prebace u drugi plan i prećute. Tako smo dobili hajp ustrojen kao selebriti izveštaj – hajp oko sastanka i učesnika, da ne bismo imali odgovore na politički bitna pitanja i da ne bismo imali neki nepredviđeni hajp oko činjenice da se politički život pre neki dan krojio unutar grupe od samo nekoliko pojedinaca.
Govor tela
Ali nije kao da bi trebalo odveć da se iznenadimo. Jer pogledamo li samo malo bolje: pregovori se odvijaju već duže vreme, a opozicija i vlast mesecima „razgovaraju“ – taman onoliko koliko „jezik“ nije samo onaj govorni i pisani. Gledano iz ovog rakursa i nakon samo par meseci istorijske distance: ispostavlja se da užurbano i panično disciplinovanje i regulisanje one serije subotnjih protesta zimus – kada je deo protesta koji se nazivao „levim blokom“ nasilno izbačen s protesta, i kada su svi zahtevi koji su makar samo zamirisali na socijalne promptno udaljavani sa sve svojim akterima i/ili marginalizovani drugim metodama – svoju pravu funkciju pokazuje danas. Bila je to jedna relativno jasna poruka: poruka u obliku skice političkog polja, mape koja opcrtava ambicije političkog delovanja SZS-a, nacrta koji obeležava koja polja hoće biti teme a koja to polja neće biti teme u koje će SZS u budućnosti gurati svoj nos.
A kako je to jednom prilikom formulisao Pavle Ilić – u pitanju je bio proces formiranja prve čestice „dvopartijskog konsenzusa“. I u okviru toga minimalne zajedničke platforme, u kojem dva domintana politička pola uspostavljaju minimum zajedničkog slaganja. U ovom slučaju oko toga „šta su to stvari koje spadaju u domen ‘politike’ i ’političkog’“, s jedne strane, i koje to stvari ostaju neupitne i ne smeju se ni politički propitivati, s druge strane: dakle minimalna zajednička platforma koja dugotrajno formatira političko polje jednog tranzicionog društva. Ukratko, SZS već mesecima šalje poruku da se socijalnim temama neće baviti i da će politički konflikt držati čvrsto sveden na estetske, identitetske i kulturološke matrice, sasvim pacifikovane i nimalo subverzivne: SZS će ostati temeljno sistemska politička snaga i neće imati ambicije da drma uspostavljeni klasni i socijalni status kvo.
Tako će biti sasvim legitimno propitivati validnost ovih ili onih diploma, ali se u isto vreme neće propitivati ni komercijalizacija školstva ni, kad smo već tu, dominantni ekonomski model u državi; legitimno će biti razotkrivati korupcijske skandale, ali ne i primitivnu akumulaciju kao gradivno tkivo strukturne korupcije; psihološke i psihijatrijske profile funkcionera, ali ne i privatizaciju kao temeljni društveno-politički proces jednog postsocijalističkog društva.
Strateški cilj SZS-a je da se utakne kao broj 2 u nekom budućem dvopartijskom sistemu i da sačeka da se političko klatno jednog dana doklati do njih.1 A za to su potrebne dve stvari: priznanje „druge strane“,2 a pre toga određeni trgovinski kapacitet – nešto za ponuditi protivniku ne bi li ga privoleli da vas prizna kao takvog. A ono što opozicione stranke SNS-u pregovorima mogu da ponude zapravo je legitimacijska armatura vladavini SNS-a – nešto što ovima hronično nedostaje da se s vremena na vreme i materijalizuje: primerice u obliku neočekivanih, opasnih i veoma subverzivnih protesta u proleće 2017, kada su bukvalno sat nakon „najveće izborne pobede u novijoj istoriji“ Aleksandra Vučića na ulice izašle na hiljade ljudi – a to ni izdaleka nisu uspeli da reprodukuju protesti koji se održavaju od jeseni prošle godine. Stoga nije slučajno da su pregovori između vlasti i opozicije održani na FPN-u bili baš o izbornim uslovima, jer ako postoji tačka u kojoj se nekome može pružiti politički legitimitet, posebno tako što ćete mu biti protivnik, onda je to izborni proces. Stoga će ona najdugotrajnija posledica protesta protiv režima Aleksandra Vučića koje predvodi opozicija biti – njegovo još jače utemeljenje, ovoga puta poduprto legitimitetom koji pružaju sada legitimni protivnici i onaj drugi tas na dvopartijskoj vagi.
Visokoritualizovan sukob vlasti i opozicije – manifestovan i u protestima – zapravo je bio ritualni poziv na parenje.
Naravno, primaoci gorepomenute protestne komunikacije bili su tada delimično građani, delimično same vladajuće strukture – ali delimično i one parapolitičke snage: različiti naledi, juesejdovi, razna udruženja stranih i domaćih investitora, privredne komore, strane ambasade – u krajnju ruku ono što nazivamo „dubokom državom“3 – kojima je upućena ista ta poruka.
Pa upravo stoga nije slučajno da se kao (nezvanični a zvanični) organizator, inicijator i facilitator sastanka pojavila jedna parapolitička snaga: sastanak je inicirao određeni broj uticajnih nevladinih organizacija a sâm je sastanak održan u jednoj uticajnoj – mada ne i odveć cenjenoj – akademskoj instituciji.
Deus ex machina
Iznenađujući obrt, ali imamo li u vidu scenski karakter cele predstave – ne odveć neočekivan.
Država je u parlamentarnoj i političkoj krizi, vlast i opozicija se ponašaju kao dva ovna na brvnu, izlaza izgleda da nema – i baš se tada pojavljuju jedan fakultet i nekoliko nevladinih organizacija i rešavaju stvar. Stoga se ispostavlja da je ova predstava strukturirana kao klasična drama u kojoj konačnog razrešenja nema, osim ukoliko ne dolazi kao posledica iznenadne pojave deus ex machina na sceni, a prava moć (za razrešavanje) nalazi se izvan politike, izvan našeg dometa i – ključno – izvan demokratskog procesa.
A božanski karakter spasitelja em ide podruku sa svim odreda mesijanskim politikama tranzicije, em može povremeno uzeti i one oblike koji su potpuno neočekivani. Stoga na gomilu mesijanskih vođa (vođa za nacionalno „oslobađanje“, neoliberalni mesija, demagog populističke privatizacije) danas valja dodati i još jednog: nevladine organizacije i ostale institucije daleko van dometa demokratske kontrole, koje lokalnim deranima dele packe.
Ali valja podsetiti: politička dinamika u perifernim društvima kapitalizma predvidivi je fenomen jako sporog metabolizma. I upravo zbog toga je ovo primer funkcionisanja političkih zajednica tranzicionih društava. Razmotrimo na trenutak malu pravničku utopiju Sofije Mandić: ona jeste u pravu kada tvrdi da je zakon taj koji reguliše. Ali upravo moć da se zakon preskoči i da se nešto o njemu dogovara jeste ona ključna politička moć. A politika se sve češće i otvorenije vodi iza zatvorenih vrata (a kada se vodi unutar jednog čoveka – to je samo vrhunac ove „zatvorenosti politike za javnost“).
Jer demokratija danas očigledno postaje jedan od centralnih problema država naoštrenih za uređivanje društava prema potrebama profita. Ispada da je na kraju Fukujama bio u pravu makar za jednu stvar: nakon pada Berlinskog zida i opasnosti od radikalne emancipacije – zaista će sve doći na svoje. Samo što neće istočnoevropske države postati nalik razvijenim parlamentarnim demokratijama, već će ove prve regresirati i postati nešto poput oligarhija feudalnih društava. Dok je demokratskim procesom zahtevano više tržišta a manje države, bilo je okej; ali danas, deset godina nakon poslednje manifestacije beskrajne krize kapitalističkog ekonomskog sistema – demokratski mehanizmi, ma kako ograničeni i tesni, počinju sasvim nezgodno da zahtevaju nekakva radnička prava nazad, preraspodelu društvenog bogatstva, mogućnost odlučivanja o zajedničkim stvarima. I tim gore po demokratiju.
Kao što kaže ona dosetka: da glasanje može išta da promeni, ne bi bilo dozvoljeno. A pravi procesi odlučivanja odsad se imaju događati iza zatvorenih vrata, i pod budnim pogledom kraljeva i bogova, a proces beskrajnog razočaravanja u politiku kao politički program i projekat konačno može da se nastavi – politički dogovori i ostale jebačine sigurno su sakriveni iza zatvorenih vrata.
Mašina, 08.08.2019.
Peščanik.net, 10.08.2019.
BOJKOT IZBORA 2020.________________
- Na stranu činjenica da do toga neće doći iz jednog jednostavnog razloga: na globalnom nivou novi oblici vladanja, čiji su šampioni Putini, Modiji, Orbani i Netanjahui, radikalno preoblikuju politička polja, a stare podele na desne i još desnije partije – podele koja je par decenija uspešno nosila i globalnu tendenciju ka naginjanju celog političkog spektra udesno i koja je bila osovina pax postsocialistica – više nema.
- „Priznanje“ da ste legitimni politički subjekt i legitimni politički protivnik.
- A najdublju državu zapravo predstavljaju vlasnici kapitala. Ukratko: buržoazija.