Kako jedan gotovo ispovedni tekst, pisan sa setom, u kojem se mešaju tuga i radost prisećanja, u kojem ima kajanja zbog ogrešenja o drugog, u kojem autroka  nikad ne vidi sebe u poziciji nekog ko izriče “poslednje istine”, niti svoju “interpretaciju istine” shvata i saopštava “kao jedino moguću, istinitu i pravu”, već kao imperativ postavlja samo potragu za istinom, suočavanje sa istinom, verujući u njeno otrežnjujuće dejstvo, kao što je u to verovala kada je, uz lične tegobne posledice, iznosila ono što je nepobitna istina o “njenoj sredini”, kako takav tekst može da izazove toliku provalu gneva, toliku količinu cinizma, takvu bujicu sladunjave patetike, stavljenih, jednako gnev, cinizam i patetika, u “odbranu naše stvari”?

Razloge tome vidim u našoj percepciji Drugog, kome nije dozvoljeno (pored mnogo čega drugog što mu nije dozvoljeno) da nas vidi onakvima kakvi jesmo, već samo onakvima kakvima bismo želeli da smo. A mi smo, sudeći po ogledalcu u kojem se ogledamo: “dostojanstven i kreativan narod, ponosan na svoju istoriju” (a u našu istoriju, hteli mi to ili ne, ulaze i njene dve poslednje decenije, ergo, mi treba da budemo i na njih ponosni), nama je darovana (od koga ako ne od Boga) “velika osetljivost za umetnost. Osetljivost za lepotu, slobodu i istinu”, mi imamo vrlo istančan “osećaj za dert i uživanje” (a o tome svedoči Bora Stanković, pa to, po prirodi stvari, važi jednom za svagda), mi patimo i stradamo zbog svoje samosvojnosti (što bi značilo da smo antropološka pojava bez presedana, izuzetak koji ne potvrđuje nijedno pravilo), zbog toga što želimo da budemo “svoji”, “slobodni” i “da odlučujemo o svojoj sudbini”, a okruženi smo “pigrom masom”, robovima, u kojima nema “božanske iskre”, te im sloboda i nije potrebna. I usuditi se ne samo reći ljudima takvog soja (recimo na nekom splavu ili na privatnoj žurki), no i napisati na stranicama bečkih novina, da “Srbi žive u poricanju svoje nedavne prošlosti” i da “u srpskom društvu, izgleda, ne postoji želja da se sazna istina” (i to kurzivom, čiju snagu isticanja ne može da umanji ni ona diskretna sumnja koju u sebi sadrži reč izgleda), to je odveć blasfemično sa svoje “neistinosti”, valjda, da na to “ne vredi trošiti mnogo reči”.

Uprkos svemu, utrošeno je mnogo reči da bi se Drugom zapušila usta, i to što prljavijim krpama,  da bi mu se dalo do znanja da mi određujemo ko može pisati “politički obojene tekstove” i kakva se boja pri tom koristi, da mi propisujemo žanrove i meru “ideologije i politike” u njima.

A meni ne izgleda, no znam i tvrdim, po cenu da me “mladi lavovi” smatraju “svetopopraviteljkom”, jer ih istorija s pravom uči da one (oni) mogu biti vrlo opasna bića, da mi “živimo u poricanju svoje prošlosti” (onda kad je znamo, jer bez toga nema poricanja) i da u nama “ne postoji želja da se sazna istina” (onda kada smo dovoljno mladi), jer istina je obavezujuća, ona remeti san, ona ruši iluzije. Poricanjem istine brišu se tragovi, odbijanjem da se ona sazna čuva se lagodno osećanje “nevinosti”, pravo na pogrešne zaključke, na pogrešne odgovore na postavljena pitanja. Recimo na ovo: “Zašto su nas bombardovali u srcu Evrope?”. I ovo pitanje nije metafizičko (mada se javlja u larmoajantnom kontekstu koji mu daje takav prizvuk), da bi se u odgovoru na njega moglo prepustiti “meditacijama”. Ono je zapravo vrlo, vrlo ovozemaljsko, i na njega se može odgovoriti precizno, nedvosmisleno, samo ako  se ne poriče ono što je prethodilo toj godini (1999), sve ono što se tokom deset godina dešavalo u “srcu Evrope” u prvom redu zahvaljujući Nama.

A evo šta se dešavalo. Mi smo, “braćo i sestre”, prvi zasipali cvećem tenkove kada su krenuli da ograđuju i čiste prostor samo za nas (jer biti srećan značilo je tada, i ne samo tada, živeti u raju jednorodnih), mi smo prvi posle Drugog svetskog rata podigli koncentracione logore (Omarska, Keraterm…”Smrt voli lepa imena” reći će Miodrag Stanisavljević), naša je soldateska držala pod opsadom tri i po godine Sarajevo, u “srcu Evrope” dakle, da bi se na njenim poligonima učili gađanju iz snajpera što golobrada deca, što opskurni “prijatelji srpskog naroda”, pisci sličnog dara i istih uverenja koje je imao vođa tog istog, srpaskog naroda (imena se ne pominju jer ih  autorka smatra odioznim), naši su sveštenici blagosiljali ubice pred njihove pohode na Druge, mi smo ubili “u srcu Evrope”, za samo tri dana,  8000 ljudi i potom premeštali iz jame u jamu njihova tela ne bismo li zavarali tragove (za tu je rabotu bilo potrebno jako, jako mnogo Srba, ma kako ovi bili poslovično vredni), mi smo, skloni “dertu i uživanju”, kakve nas je Bog dao, silovali na stotine žena onih Drugih, mi smo sa “svete srpske zemlje Kosova” prognali 800.000 Drugih, poubijali čitave porodice, a njihove leševe prenosili u hladnjačama, koje smo potom bacali u reke i jezera, da bismo ove danas nazivali “biserima našeg turizma”. I mi bismo da sve to poreknemo i da našu decu poštedimo istine, da bi ona, živeći u svetu ogrezlom u lažima, završavala u okrilju “Obraza”, “Narodnog stroja”, “Dveri”…, da bi nosila na svojim majicama likove ratnih zločinaca, da im, uprkos “njihovoj osetljivosti za lepo”, ne bi smetala njihova zadrigla lica, njihova onespokojavajuća ružnoća i da bi iz njihovog osećanja “nezaslužene” prikraćenosti buknula osvetnička ozlojeđenost koja ne bira predmet na kojem bi se iskalila, promašujući obavezno pravog krivca.

To što je Slavenka Drakulić toliko uzburkala ovdašnju javnost (koja se uglavnom i ponaša kao “Aleksa Žunjić, špijun ovdašnji”), samo je dokaz da je zavera ćutanja široko prihvaćena, da su mnogi i mnogi, što pismeni, što oni koji misle da su pismeni, spremni da zaoštre svoja pera, i, kao osnovci nekad, zaspu (ovog puta bez kazne) “krmačama” nezgodna mesta naše istorije.

Možda će jednoga dana neko mlad na toj pogledu ugodnoj fasadi iza koje se skriva istina o poslednjih dvadeset godina naše istorije, napisati: “Džabe ste krečili”. Možda će to biti kći Danice Vučenić. Stoga pozdrav njoj i njenoj majci.

 
Politika, Kulturni dodatak, 14.03.2009.

Peščanik.net, 14.03.2009.

Leave a Reply