Ljubljana je ponovo izabrala Zorana Jankovića za gradonačelnika. To je simptom mnogih važnih aspekata današnjeg političkog opredeljenja Slovenije, nagoveštaj budućnosti i potvrda novijih promena. Pre svega, Ljubljana je postala grad koji je većinom opredeljen protiv slovenačke desnice – što ne znači da je levo opredeljena. Uostalom, danas biti levo ne znači mnogo, odnosno ne vodi u jasnu političku opredeljenost. Postati grad znači da je Ljubljana dobila neprijatelje, koji u zgodnome trenutku mogu biti isto toliko opasni koliko i beogradski misopoli (gradomrzitelji), što smo upravo videli. Tome su nepogrešivo doprineli članovi srpske netolerantne dijaspore, koji su bez oklevanja i pre parade u Beogradu, organizovali predavanje nekog gospodina čija je glavna kvalifikacija da ima četvoro dece (ni traga od supruge i majke u slici), sa plakatom na kojem zloupotrebljena nejač proglašava vrlo sumnjivu algebru s odbijanjem više tata.

Vratimo se Jankoviću, bogatašu i menadžeru, koji je Ljubljani uistinu dao novi lik, kako spomenicima, šetalištima, novim saobraćajnim režimom i novim mestima okupljanja, tako i prostorima za sport i masovne priredbe. Nova sala u Stožicama, proverila sam na neverovatnome koncertu Loenarda Koena (trajao skoro sat duže nego u Beogradu), ima sasvim podnošljivu akustiku, ljubazno osoblje i izgleda lepo iznutra i spolja. U prilog ovom bogatašu i menadžeru je da se postavio kako treba protiv homofobije, ume da komunicira, ne fali mu ni glanca ni osornosti. Glasati za njega je za mene pitanje šta ocenjujem da je trenutno važnije, za druge, recimo Slovence bez senke pogrešnoga porekla, to je izvesno nešto mnogo bitnije, dublje i važnije. Utoliko je Jankovićeva pobeda još ubedljivija nego pre četiri godine, ključna za razumevanje. Glasačima je dosta stranačke politke, koja u zemlji sa manje stanovništva od Beograda brže i lakše doseže nepodnošljive oblike i dimenzije. Glasajući za Jankovića, aktivna Ljubljana, ona koja ne odlazi na vikend, pokazuje svoje lice sa zubima, koje se u provinciji, ako ga i ima, prikriva da bi se preživelo. Parlament je u poslednjih nekoliko godina dosegao sve najgore što smo inače gledali sa izvesnim čuđenjem u ostalim komšijskim kandidatkinjama za držanje Evrope za suknju. Neverovatan pad kvaliteta javnoga govora (i misli) doveo je do očekivanih posledica, i niko ne sme da tvrdi da je iznenađen. Da li je Janković pravi izlaz, već je drugo pitanje. Spolja, samo na prvu loptu se može zaključivati kako je sjajno što su Ljubljančani izabrali neslovenca da još četiri godine vodi glavni grad Slovenije. Jedini pravi argument je to što su Jankovićevi protivnici na izborima bili nezamisliva banda klovnova, sa samo jednom razumno govorećom ženom. Ono što istinski brine, jeste da je ona dobila najmanje glasova…

Sve ovo mora izgledati utešno u Srbiji, koja je za dlaku izbegla puč ološa. Pučisti su svoju moć pokazali u jednom od beogradskih predgrađa, Đenovi. Centar Beograda je dobio svoje nove anti-pučističke heroje, policajca Sašu i kolumnistkinju Jelenu Karleušu. Posao je pošten – on ima interes kao građanin Beograda, ona kao gej ikona. No preko te ledene logike razliva se duga.

Peščanik.net, 17.10.2010.


The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.

Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)