Grassroot, foto: Slavica Miletić

Grassroot, foto: Slavica Miletić

Misli se, naravno, na parlamentarne. Ovih dana se, kao što svi znamo, mnogo govori o izborima. Kolo su zavrteli mediji, a onda su se u njega, što milom što silom, uhvatili i političari. U najkraćem, teza koja dobija sve više pristalica kaže da će u aprilu iduće godine, kada se održavaju redovni predsednički izbori, biti održani i vanredni republički i beogradski. Fokus je na ovim prvim, skupštinskim, pre svega zato što su prošli tako reći tek okončani, ali i zato što se raspisivanje izbora za čelnike glavnog grada (koji po redu vožnje stižu 2018) smatra svršenom stvari.

Tri se razloga navode u prilog navedenoj tezi. Prvi argument kaže da Vučić nema dobrog kandidata za predsednika Republike i da su mu parlamentarni izbori potrebni da bi pokrenuo partijsku mašineriju i angažovao sve snage da podrži svog predsedničkog kandidata.

Drugi razlog se vidi u Vučićevoj nameri – koju je javno izražavao tokom rasprave o budžetu za 2017. u Skupštini – da najviše predstavničko telo „očisti“, tj. da se oslobodi nepoželjnih elemenata u njoj, posebno Saše Radulovića i njegove partije u osnivanju.

Treći razlog je tesno povezan sa prethodnim, tj. pronalazi se u činjenici da Vučić do sada javno nijednom nije kategorički odbacio mogućnost parlamentarnih izbora, nego je štaviše, opet posebno prethodnih dana u Skupštini, takve spekulacije ohrabrivao.

Kada je o prvom argumentu reč, nije jasno zašto se misli da Vučić nema dobrog kandidata kada opozicija nema nikakvog. To jest, kada je sve jasnije da ona neće moći da se okupi oko jednog kandidata, a u tom slučaju pitanje je da li će bilo koji od njih (a u igri su za sada Saša Janković, Vuk Jeremić i Dragan Šutanovac) ući u drugi krug. Drugo, aktuelni predsednik uopšte nije slab kandidat. Jednom sam napisao („Trepča i Moskva“, 18.10.2016) da Nikoliću nije ni potrebna Vučićeva podrška kad ima Putinovu. Dakle, mogao bi da pobedi na izborima ako se osloni na desnicu i proruske snage u Srbiji i bez formalne Vučićeve podrške. To bi, naravno, izazvalo definitivno cepanje stranke, što Nikolić teško da zaista želi. Ali, isto toliko se toga plaši i Vučić, koji svakako ne bi hteo da stekne „imidž“ antiruskog čoveka više nego što ga već ima. Na kraju krajeva, uz sve zađevice i manje ili više prikrivena neprijateljstva, tandem Nikolić-Vučić uopšte nije loše funkcionisao. Oni se makar dobro znaju. Dolazak „trećeg čoveka“ doneo bi neizvesnost koja Vučiću, čak i da to bude njegov čovek, u ovom trenutku nije potrebna. Tako da nije jasno kako bi Vučić uopšte mogao da ne podrži Nikolića.

Drugi račun je još neubedljiviji. „Dosta je bilo“ je uspe(l)o da se u Narodnoj skupštini prikaže kao jedina prava ili bar najoštrija opozicija Vučiću i da otud, u lideru SNS-a nenaklonjenom delu biračkog tela, naročito u unutrašnjosti Srbije, ojača svoje pozicije. Slično, iako u manjoj meri, važi i za Dveri. Istraživanja političkog tržišta bi dala preciznije podatke, ali opšti utisak govori da bi na nekim skorašnjim izborima Vučić parlament pre oslobodio stranaka koje mu ne prave probleme nego onih koje ga, sudeći opet po njegovim javnim istupima, najviše nerviraju.

Konačno, to što Vučić indirektno pothranjuje ideju o novim izborima pre bi trebalo uzeti kao znak da izbora – neće biti. To više deluje kao koska bačena opoziciji da se oko nje gloži, nego kao proračunata politička namera.

U stvari, čini se da Vučiću veći problem od predsedničkih predstavljaju beogradski izbori. Iz mnogo razloga, finansijskih posebno, mesto gradonačelnika Beograda je čak i važnije od predsednika Republike, koji i nema neku veliku moć. A baš za to mesto Vučić nema jakog kandidata. Jer u Beogradu on manje nego u provinciji uspeva da kontroliše medije, tu je udeo obrazovanijih ljudi najveći, tu društvene mreže i civilni pokreti imaju znatno veći uticaj; sve u svemu, tu mu je teže da dobije većinu.

Zato se čini logičnijim da će on spojiti – beogradske i republičke izbore. Kad nakon isteka aranžmana sa MMF-om i nakon još jedne relativno dobre ekonomske godine poveća plate u javnom sektoru i penzije, i kad sa druge strane budžetom za 2018. kroz smanjenje poreza i doprinosa na zarade predvidi smanjenje opterećenja privrede – a ni jedno ni drugo nije teško zamisliti – imaće mnogo više aduta u rukama. S obzirom da je izborni ciklus u Srbiji već prepolovljen, to i neće biti primljeno kao neki veliki presedan, tako da ni u tom pogledu neće biti mesta za neke velike primedbe, kao u slučaju da parlamentarni izbori budu ponovljeni već iduće godine.

Tako bar stvari izgledaju sada, tri meseca pre roka za raspisivanje izbora, a do tada svašta može da se promeni. Što ne znači i da je prerano da parafraziramo onu „Ježevu“ parafrazu Marksa: opozicionari svih stranaka, uozbiljite se.

Peščanik.net, 08.12.2016.

Srodni link: Vesna Pešić – Desničarski lavirint u izbornom mutljagu Srbije

IZBORI I PROTESTI 2017

The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio Pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike (EP). 90-ih saradnik mesečnika Demokratija danas (ur. Zoran Gavrilović). Kada je sredinom 90-ih poništena privatizacija EP, sa delom redakcije stupa u štrajk. Krajem 1998. svi dobijaju otkaz. 1999. sa kolegama osniva Ekonomist magazin (EM), gde je direktor i zam. gl. i odg. ur, a od 2001. gl. i odg. ur. 2003. priređuje knjigu „Prelom 72“ o padu srpskih liberala 1972. 2006. priređuje knjigu „Kolumna Karikatura“ sa kolumnama Vladimira Gligorova i karikaturama Coraxa. Zbog sukoba sa novom upravom 2008. napušta EM (to čine i Vladimir Gligorov, Predrag Koraksić, Srđan Bogosavljević…), prelazi u Blic, gde pokreće dodatak Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto ur. ekonomske rubrike. U aprilu 2011. daje otkaz i sa grupom kolega osniva nedeljnik Novi magazin, gde je zam. gl. ur. Dobitnik nagrade Zlatno pero Kluba privrednih novinara. Bio je član IO NUNS-a. Sa Mišom Brkićem ur. TV serije od 12 debata „Kad kažete…“. Novije knjige: 2011. „Ispred vremena“ o nedeljniku EP i reformskoj deceniji u SFRJ (1963-73); 2013. sa Dimitrijem Boarovim „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“; 2020. „Desimir Tošić: Između ekstrema“; 2022. „Zoran Đinđić: prosvet(l)itelj“.

Latest posts by Mijat Lakićević (see all)