Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

Ako je suditi prema tekućim aktivnostima stranaka i pokreta u opoziciji, ili bar prema izjavama njihovih čelnika, Srbiju u prvoj polovini 2018. čekaju izbori za ustavotvornu skupštinu. Povrh toga, utisak je da političari iz opozicije već vide leđa vladajućoj koaliciji, pa je sad samo pitanje ko će od opozicionih pretendenata na vlast efikasno oklevetati i eliminisati suparnike, pokupiti većinu glasova i sâm zasesti na čelo države. Izuzev Inicijative Ne davimo Beograd i Nove stranke, nijedan drugi akter sa opozicione scene nije odoleo izazovu: mada su se neki ipak pokazali uzdržanijima od drugih. Znamo, međutim, da nas u prvoj polovini 2018. čekaju izbori za gradsku vlast u Beogradu, sa čim i Ustav i Kosovo i sva druga pitanja vezana za politiku na nacionalnom nivou imaju tek posredne veze.

Na osnovu petogodišnjeg iskustva sa tekućim režimom, pomislilo bi se da to vlast rovari u redovima opozicije, dok su režimski mediji jedva dočekali da krenu u još jednu prljavu predizbornu kampanju protiv oponenata stranaka na vlasti. Nažalost, nije tako. Ono malo medijskog prostora što stoji slobodno za njihove aktivnosti, sâmi čelnici opozicije upravo su zatrpali međusobnim optužbama i osudama za tobožnju saradnju sa režimom, a ne, recimo, predlozima i programima za nove gradske politike, ako ne već i kritikama ovih postojećih. Ako pet godina nije bilo dovoljno da se pokaže ko dosledno opoziciono deluje, narednih par meseci tu neće igrati nikakvu ulogu, pa je sama ta tema čisti višak u predstojećoj kampanji i malo šta može da donese onima što je nameću.

Višak su i obnovljene priče o zajedničkom izlasku na izbore. Zajednički izlazak na izbore nije jedini način da se uđe u političku borbu protiv tekućeg režima. Umesto jedne liste i zajedničkog nastupa (a znamo da ni to nije garancija za ponašanje posle izbora; događalo se i do sada da se izabrani kandidati sa zajedničkih lista podele na grupe i vode zasebne politike), za opoziciono nastrojene birače bila bi dovoljna i verodostojna obećanja da se neće ulaziti u dogovore sa SNS-om i njegovim satelitima, te najava da će se, ako za to bude uslova – a sva je prilika da hoće – većina u gradskoj skupštini sklapati isključivo sa drugim opozicionim strankama, pokretima i inicijativama. Stranke bi i tako mogle da pokažu šta to zaista znači biti privržen načelima pluralizma, koja SNS nemilice gazi.

Za sada, pred ove gradske izbore, za koje je jasno da opozicija ima realne šanse da uzme više glasova od režimske koalicije, sve što vidimo od opozicionih političara svodi se na ponavljanje modela koji gledamo na vrhu države. Načelo da „može biti samo jedan“ – jedan vođa, jedna stranka, jedan (etnički) narod1 – kao da važi i za opoziciju. To naprosto ne sme biti tako. Pitanje na ovim izborima ne svodi se na to da se između opozicionih aktera preotimaju glasovi opoziciono nastrojenih birača ili da se to preotimanje osujeti sastavljanjem jedne liste. Naprotiv, pitanje je – a sada to važi još i više nego što je važilo za nedavne predsedničke izbore – da se što više glasača privoli da izađe na birališta i glasa za jednu od opozicionih opcija.

Drugim rečima, političku borbu opozicione stranke ne treba da vode između sebe – kao što to protiv njih radi stranka na vlasti. One treba da se svojim programima i izbornim aktivnostima bore za svaki potencijalni glas ljudi koji su im već naklonjeni ili koji barem nisu naklonjeni vlastima. Ovo što sad rade je besmisleno trošenje vremena i medijskih resursa, a pre svega samih glasača – kako su krenule, opozicione stranke potrošiće ih tako što će ih na ovaj način obeshrabriti i odvratiti od izbora. Ne jednom, uzdali smo se u svest građana i njihovu visoku političku motivisanost. Možda bi sad i opozicione stranke mogle da pokažu nešto slično.

Peščanik.net, 19.08.2017.

TEMA – IZBORI I PROTESTI 2017

________________

  1. Iz redova režima, ovu ideju nedavno je nedvosmisleno eksplicirao direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju.
The following two tabs change content below.
Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).