Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

Posle petogodišnjeg iskustva znamo da u Srbiji više nemamo ni relativno fer i poštene izbore, kakve smo imali posle 5. oktobra, dakle, pre nego što su SNS i Vučić došli na vlast. Suočeni smo sa naštimovanim biračkim spiskovima, sa „sigurnim glasovima“ koji moraju da se prikupe da bi se sačuvala služba, sa prebacivanjem stanovništva iz jednog mesta u drugo (zamišljam najezdu na Beograd SNS vojske), ucenama da se neće dobiti nafta za setvu, direktnom kupovinom glasova, obilaskom zgrada i stanara sa raznim ponudama, lekarskim pregledima, slikanjem izbornih listića, belim džipovima i ošišanim ljudima koji zastrašuju i biju građane, pranjem novca uplaćivanjem „donacija“ od 40.000 dinara (koje uplaćuju i primaoci socijalne pomoći), direktnom krađom glasova tako što se predsednik jedne izborne komisije „igra izbora u sopstvenoj kući“, izbornim komisijama koje danima nemaju izborne rezultate i u kojima se „peglaju listići“, a o medijskim pritiscima i najstrašnijim harangama protiv opozicionih kandidata na svim nacionalnim frekvencijama da i ne govorimo. Ima toga još mnogo, ne mora sve da se nabroji. Vlast nije samo okupirala sve institucije i medije, nego pre svega deluje kapilarno, smišljenom okupacijom samog društva i direktnom kontrolom građana.

Propast pluralizma u Srbiji ima ozbiljne uzroke koji svedoče o njenoj nesposobnosti da zakorači u svet modernih društava sa perspektivom razvoja koji obezbeđuje dobar i normalan život svojim građanima. Ona nije uspela da pluralizuje različite moći koje stvaraju i razdvajaju kompleksni društveni sistemi, tako što se sve osnovne društvene aktivnosti (podsistemi društva) podređuje jednoj – partijskoj državi. Dve najjače moći – moć države i moć novca (privreda) nisu se diferencirale i napravile granice preko kojih se ponekad prelazi, ali one izvorno i institucionalno ostaju razdvojene. Bill Gates nije svoje bogatstvo stekao koristeći državnu moć; jaka i nezavisna tržišna privreda stvara ljude nezavisne od državne moći. To se odnosi i na medije, za šta je najbolji tekući primer kritika predsednika Trumpa od strane nezavisnih medija, institucija i civilnog društva.

Srbija je posle 5. oktobra krenula ka modernizaciji i obnovi ratom uništenog društva, ali je taj proces išao vrludavo, s mnogo grešaka i sporo. Onda je naišla svetska ekonomska kriza koja je desetkovala slabu srpsku privredu, a za poslednjih pet godina društvo je toliko osiromašilo da se politička demokratska svest istopila u preživljavanju, uništenju krhkih institucija i primitivizmu vlasti, koja je instalirala autoritarnu državu od koje zavisi masa ljudi bez posla i perspektive. Vladajuća stranka se organizovala u borbene odrede koji su sebi i svojim finansijskim interesima podredili oslabljeno društvo i privredu, razarajući opoziciju kao glavnog „izdajničkog“ neprijatelja, krivog za sve nedaće naroda. Ova hegemona organizacija uspela je da ogradi svoje biračko telo koje nema ništa i čeka da mu vlast nešto udeli; iako nisu ukinute, političke stranke su toliko oslabljene da je smena vlasti praktično onemogućena. Dobili smo sistem koji Branko Milanović naziva autokratskom kleptokratijom, želeći da ispravi onaj laskavi naziv koji je ušao u široku upotrebu i takve sisteme pogrešno naziva iliberalnim demokratijama. Takvi sistemi, bar kada je reč o zapadnom Balkanu, spolja su podržavani kao stabilni i nazivaju se „stabilokratijom“, jer će navodno održati mir i neće ratovati. A meni se čini da to nije izvesno i da oni nisu nikakva garancija da ratova neće biti.

Da je reč o hegemonim autoritarnim vladavinama potvrđuje i javno hvalisanje predsednika Vučića da će s vlasti otići kada on sam to odluči, ali će ostaviti naslednike koji će, isti kao i on, biti nepobedivi. Dobili smo potvrdu sa najvišeg mesta da je vlast u Srbiji nesmenjiva. Do ovakvog nazadovanja je došlo iz dva osnovna razloga. Prvi se odnosi na neuspešnu tranziciju ka liberalnom i demokratskom društvu, pri čemu je Srbija bila dodatno opterećena lošom prošlošću i velikim razaranjem privrede tokom devedesetih, čije štetne posledice još uvek nisu prevaziđene. I drugo, nacionalne pretenzije Srbije zbog kojih je vodila ratove ostale su iste i sprečavaju razvoj društva, nametnuvši se kao večiti „viši nacionalni interesi“ zbog kojih životni interesi građana ne mogu da se probiju i nadvladaju maglu srpskog nacionalnog pitanja, koje je do sada održavalo na vlasti sve političke garniture.

***

Ovaj malo duži uvod nas dovodi do sadašnje situacije u kojoj marginalizovana opozicija pokušava da se organizuje za beogradske izbore koji se očekuju iduće godine. Opozicija ne uspeva da mobiliše i organizuje građane koji se protive Vučićevoj autokratiji, a po mojoj proceni ih ima oko 40 posto. U tome ne uspeva koliko zbog svoje nesposobnosti toliko i zbog duboke razočaranosti i demotivisanosti biračkog tela koje nema poverenja u političke partije i politiku kao takvu. Očekuju se novi i kredibilni ljudi, bez političke prošlosti, ali prepreka je i to što se bolje stojeći sloj politički dezaktivirao. Tako je došlo da podele u kojoj jedan deo aktivnih građana podržava nekoliko novih pokreta, a drugi deo stare opozicione stranke koje su se uglavnom očistile od „preletača“, koji su opet fenomen za sebe. Te dve grupe, nove i stare političke organizacije čije granice nisu jasne, ni ideološki ni po tome ko je zaista nov, bore se između sebe za prevlast o čemu je pisao Dejan Ilić. „Novi“ bi da oteraju „stare“ zato što i jedni i drugi pucaju na isto biračko telo. Oni svoju šansu vide u eliminaciji starih stranaka. Samo kada bi se oni pomakli i ne bi sprečavali nove ljude da zauzmu položaje u političkim organizacijama, stvar bi se mrdnula sa mrtve tačke. U ovakvom razmišljanju ostaje da se odgovori na pitanje kako to stari sprečavaju nove, zar sve stranke nisu na tržištu, svaka ima svoju „radnju“ i svako može da kupi njihovu ponudu, pa neka najjači opstane i pobedi. U takvoj opsesiji da jedni drugima uzimaju kupce, ni jedni ni drugi nisu u stanju da postignu značajniji uspeh, a kamoli da stignu do osiromašenih građana („običnog naroda“) koje pod svojom kontrolom drži Vučić. Zbog ove neprincipijelne i nepolitičke podele (ko je nov i kredibilan, a ko star i za reciklažu, umesto ko je politički uspešan a ko neuspešan), oni ne uspevaju da mobilišu brojne protivnike diktature, dakle sopstveno biračko telo. Stari ne valjaju, ali se ni novi nisu proslavili, pa smo stigli do apsurdne situacije da se razvila unutrašnja opoziciona borba na slobodnom opozicionom tržištu! Čak ni ta razlika – nov i kredibilan ili star i nekredibilan, nije jasna. DJB je na toj razlici nudio koaliciju samo „novih“: DJB, PSG i Vuk Jeremić. Otkud se Vuk Jeremić smatra „novim“, a šest godina je bio ministar spoljnih poslova i desna ruka predsednika Tadića dok je DS učestvovala ili vodila vlast i zbog čije politike je sam Tadić bio najviše kritikovan. Evo ga sad ispao nov novcat. Možda se promenio dok je sedeo u New Yorku, o čijem trošku ne znamo, samo vidimo da svoje nacionalističke ideje nije promenio. Znamo koliko su i Dveri nove i odakle su se pojavile.

Od novih političkih kandidata najveći uspeh na predsedničkim izborima postigao je Saša Janković koji je osnovao Pokret slobodnih građana. Tu je i pokret Dosta je bilo koji je obećavao da će postići značajniji politički uspeh, ali se i on zaustavio oko cenzusa. Za beogradske izbore aktuelan je pokret Ne da(vi)mo Beograd, tipično gradski pokret sa gradskim ambicijama, koji je uspešno okupljao proteste građana protiv projekta Beograd na vodi i rušenja Savamale. Od starih stranaka uspela je da opstane samo Demokratska stranka, koja je bila glavna meta režima i bila razarana više puta; poslednji put ju je podelio njen bivši predsednik Boris Tadić i osnovao svoju Socijaldemokratsku stranku koja ne prelazi cenzus. U sličnoj situaciji su i LDP i LSV. I to je uglavnom cela opoziciona scena, pri čemu se neke od partija na njoj ne smatraju „pravom opozicijom“.

U ovakvoj situaciji se i dalje neprekidno priča o udruživanju svih opozicionih stranaka u jednu kolonu po kriterijumu ko je „prava opozicija“, ili u dve kolone po ideološkoj orijentaciji. Ovih dana je došlo do novog raskola između prijateljskih PSG i DS na pitanju ko želi a ko odbija da učestvuje u javnim raspravama sa Vučićem. O čemu se tu zapravo radi nije sasvim jasno, ali je po opoziciju to jako loše i dodatno je slabi.

Sve u svemu, situacija ne izgleda obećavajuće. Zato je najbolje da se odbaci loša tradicija ujedinjavanja opozicije. Čini se da je ispravnije da svaka stranka ide sama (ili da se ujedini sa kime želi) i ponudi svoj program za vođenje glavnog grada, što neće smetati u postojećem proporcionalnom izbornom sistemu. Neka se svi na kraju saberu – i opozicija i vlast, pa ko dobije većinu – taj će da formira gradsku vlast. Ovakvo rešenje bi bilo mnogo bolje od ove besmislene utakmice između starih i novih, u situaciji dok vlast uništava Srbiju i manipulacijama dobija preko 50 odsto. Da apsurd bude kompletan, treba reći da baš vlast reprezentuju najstarije stranke (SNS preko SRS-a ima poreklo u Radikalnoj stranci, jednoj od prvih u Srbiji), koje su devedesetih godina (zajedno sa Miloševićevim SPS-om koji je poreklom iz SKJ-a) odvele Srbiju u ponor ratova, nacionalizma, zločina i moralne blamaže. Pa se pitam kako smo se našli u situaciji da ovakvoj prastaroj vlasti ne smeta njena užasna biografija i besperspektivna sadašnjost, a opozicija, u koju spadaju demokratski nastrojene stranke, se svađa o tome ko je nov a ko je za otpad. Prva za otpad je sama vlast!

Peščanik.net, 21.08.2017.

Srodni link: Branko Milanović – Neliberalna demokratija ili višepartijska kleptokratija?

TEMA – IZBORI I PROTESTI 2017

The following two tabs change content below.
Vesna Pešić

Vesna Pešić

Vesna Pešić, političarka, borkinja za ljudska prava i antiratna aktivistkinja, sociološkinja. Diplomirala na Filozofskom fakultetu u Beogradu, doktorirala na Pravnom, radila u Institutu za društvene nauke i Institutu za filozofiju i društvenu teoriju, bila profesorka sociologije. Od 70-ih pripada peticionaškom pokretu, 1982. bila zatvarana sa grupom disidenata. 1985. osnivačica Jugoslovenskog helsinškog komiteta. 1989. članica Udruženja za jugoslovensku demokratsku inicijativu. 1991. članica Evropskog pokreta u Jugoslaviji. 1991. osniva Centar za antiratnu akciju, prvu mirovnu organizaciju u Srbiji. 1992-1999. osnivačica i predsednica Građanskog saveza Srbije (GSS), nastalog ujedinjenjem Republikanskog kluba i Reformske stranke, sukcesora Saveza reformskih snaga Jugoslavije Ante Markovića. 1993-1997. jedna od vođa Koalicije Zajedno (sa Zoranom Đinđićem i Vukom Draškovićem). 2001-2005. ambasadorka SR Jugoslavije, pa SCG u Meksiku. Posle gašenja GSS 2007, njegovim prelaskom u Liberalno-demokratsku partiju (LDP), do 2011. predsednica Političkog saveta LDP-a, kada napušta ovu partiju. Narodna poslanica (1993-1997, 2007-2012).