Natpis: Ne berite cveće
Foto: Predrag Trokicić

Nemam neki poseban uvid u to šta narod misli pa možda grešim. Na osnovu onoga što se zna mislim da bi moglo biti tačno da većina ne podržava autokratu i vladajuću stranku ali predviđa da će oni ostati na vlasti i posle izbora u proleće sledeće godine. To bi objašnjavalo i nalaze istraživanja javnog mnjenja i dvoumljenja opozicije da li da se ujedini ili ne.

Uzmimo da ste uvereni da će na izborima pobediti Vučić i njegova stranka ili koalicija. Jer naprosto ne verujete da će dozvoliti da izgube, da li biste glasali i ako biste, za koga? Ne bi bilo neočekivano ako biste na anketno pitanje odgovorila da bi glasali za Vučića i njegovu stranku. Odgovor bi bio delimično iskaz o preferenciji, a delimično predviđanje gde se zapravo samo upoređuju izgledi vlasti i opozicije Opet, preferencija bi bila uslovna – ako su pobednici predvidljivi mora biti da su u prednosti u odnosu na druge, bez obzira da li su opozicija ili ne, pa je bolje glasati za pobednike nego za one koji će izgubiti. Ili ne glasati uopšte. U meri u kojoj je iskaz o tome za koga će ispitanik glasati zapravo predviđanje o tome ko će na izborima pobediti biće više glasača za pobednike ili više apstinenata. Uz one koji su Vučićevi i glasači njegove stranke, to daje tu natpolovičnu većinu koju nalaze ankete o izbornim izgledima.

Tako da mogu biti tačna i istraživanja u kojima ljudi i stranke na vlasti imaju, recimo, gotovo 60 posto podrške i ona u kojima je taj procenat, recimo, između trećine i 40 posto. Ovi niži procenti nisu nikako mali u proporcionalnom izbornom sistemu sa mnogo stranaka. Zapravo su dovoljni za pobedu na izborima. U tom smislu da bi Vučić pobedio u izboru za predsednika a njegova stranka bi imala preovlađujući uticaj u pobedničkoj koaliciji.

Da bi se došlo do 50 ili čak 60 odsto podrške u anketama potrebno je da ne mali broj ispitanika u odgovorima zapravo izrazi predviđanje ili očekivanje o tome ko će pobediti. Među njima su oni koji će apstinirati kao i oni koji će zaista glasati za one za koje očekuju da će da pobede. Nazovimo ove druge konformistima. Ako je to tačno, onda bi trebalo zaključiti da istraživanja javnog mnjenja najverovatnije nalaze da će negde do 50 posto, ili verovatno nešto manje, glasati za vlast, uz relativno nisku izlaznost.

Zašto se apstinira i čemu konformizam? Ostaviću apstinente za kasnije. Konformista je obično mnogo ukoliko postoji rasprostranjeno uverenje, koje šire ljudi na vlasti, da se nikako neće dozvoliti da dođe do promene, dakle do toga da oni izgube izbore. To će neke uveriti da je korisnije glasati za vlast, pogotovo ukoliko se računa s tim da će to i znati oni koji kontrolišu izbore. Drugi će glasati za vlast jer strahuju od nestabilnosti ukoliko bi došlo do toga da izbore izgubi vlast koja nije nikako spremna da prizna poraz. Konformistima u odluci pomažu stranke koje nastupaju samostalno, ali za koje se očekuje da će biti u koaliciji sa vlašću. To je onda taj broj glasača za stranku na vlasti koji čini razliku između, recimo, trećine i, recimo, polovine, svih glasova za ljude i stranke na vlasti. Pojednostavljeno govoreći, vlasti naprosto idu na izbore u jednoj velikoj i nekoliko manjih kolona.

Apstinira se iz različitih razloga. Nema smisla glasati ako glas ništa ne znači. Uz to se glasanjem protiv vlasti ne može ništa postići izvan onoga što su vlasti spremne da dopuste. Tako da se glasanjem učestvuje u neminovnom porazu. Konačno, kao izraz protesta, apstinencija nosi istu ako ne i snažniju poruku od glasa za opoziciju u uslovima kada ona ne može nego da izgubi. Pogotovo, kao što je očigledna namera u Srbiji, da će biti potučena do nogu. Onda je bojkot zaštita od poniženja.

Tri su uslova da tako i ne bude na sledećim izborima. Prvi jeste da se promene predviđanja ili očekivanja. Ukoliko bi kod kuće i u inostranstvu bio promenjen odnos prema vlastima mogle bi vlasti da izađu na izbore sa stvarnom podrškom, recimo, od jedne trećine glasova. To bi trebalo da utiče kako na konformiste tako i na apstinente tako da oni vide korist u tome da svoje glasove povere onima koje bi zaista i hteli da vide na vlasti.

To bi podrazumevalo da javnost vidi da vlasti mogu da izgube izbore. U tome bi značajnu ulogu mogao da odigra gubitak spoljašnje, međunarodne legitimnosti vlasti. To je uloga koju je tradicionalno imala Evropska unija u demokratizaciji fašističkih, diktatorskih i sovjetskih režima. Evropa je danas demokratska u ne maloj meri zahvaljujući uticaju Evropske unije. Najveći neuspeh je naravno bila Jugoslavija, a ovo što sada imamo je posledica toga.

Drugi uslov jeste da promena vlasti ne ugrožava stabilnost. Jer to utiče na stepen konformizma u autokratskim režimima. Kod toga je EU takođe često imala važnu ulogu. Da sa jedne strane podrži proevropski put zemlje, a da sa druge strane obezbedi međunarodnu legitimnost novim vlastima. Nema prave zamene za tu ulogu. EU međutim ne pokazuje da je spremna da se značajnije angažuje u Srbiji. I zapravo značajan doprinos stabilnosti autokratske vlasti u Srbiji, i stoga i do povećanog rizika destabilizacije ako bi došlo do promena, dolazi iz pojedinih evropskih zemalja, doduše iz različitih razloga.

Treći je uslov da se opozicione stranke organizuju u koalicije koje sa jedne strane mogu da pređu cenzus, tako da nema mnogo bačenih glasova, a sa druge strane nude mogućnost da se glasa za opoziciju ali ne i za one u opoziciji za koje se ne želi. Ovo omogućava izborni sistem koji je proporcionalan. Ukoliko bi se svi ujedinili dobilo bi se na uverljivosti, ali bi se možda izgubili glasovi onih koji ne mogu da glasaju za neke od partija u toj velikoj koaliciji. Nije jasno da li bi se u zbiru više dobilo ili izgubilo posebno ako se uzme u obzir mogući uticaj na broj apstinenata. Ako svako glasa za one za koje zaista najviše i želi da glasa, to bi povećalo ukupan broj glasova opozicije. A nije nerazumno glasati za svoju stranu, tako da kažem, ako bi joj se time povećala pregovaračka težina kada se bude sastavljala koaliciona vlada.

Ovo poslednje ne bi bilo problem ukoliko bi postojala velika opoziciona stranka kao što je bio slučaj u nekim drugim zemljama. To međutim nije stanje stvari u Srbiji. Pre svega zato što je udruženim snagama potisnuta Demokratska stranka. Ne samo zbog toga, tek je potrebno naći kandidata za predsednika države. Koliko je to važno nije lako reći. Posmatrano politički, ključno je obezbediti skupštinsku većinu. Jer bi to bio kraj autokratije. Koliko je to jasno glasačima, posebno onima koji predviđaju ishod izbora binarno, dakle koji cene izglede vlasti nasuprot opozicije, ne znam. Vlasti se svakako nadaju da će pobediti i na skupštinskim izborima pa i na izborima u Beogradu zato što će se glasači izjašnjavati za ili protiv Vučića. Uostalom sva je politička retorika tako usmerena.

Bilo bi dakle potrebno da javnost oceni da je promena moguća i čak, bar pred same izbore, i očekivana. Da izgledi posle promene vlasti izgledaju povoljno i da su rizici da tako ne bude mali. I da svako u opoziciji obezbedi podršku svojih glasača i onih koji bi inače apstinirali, obećavajući im značajan uticaj u pregovorima o koalicionoj vladi posle izbora, ne ulazeći u predizborne saveze koji možda odbijaju neke glasače.

Uz sve to je potrebno računati sa tim da je potrebno osvojiti većinu u Skupštini u kojoj će vladajuća stranka imati verovatno podršku bar trećine glasača što joj obezbeđuje značajnu prednost u pregovorima sa drugim strankama kod formiranja koalicione vlade. Bilo bi povoljno ukoliko bi sve one stranke koje bi da sede na dve stolice ostale ispod cenzusa, ali to verovatno nije realno.

Konačno za opoziciju radi to što postoji značajan broj konformista i apstinenata koji otežavaju preokret na prvim izborima, ali obično u velikom broju prelaze na stranu pobedničke opozicije na sledećim izborima. Ovo je iskoristio Vučić jačajući na prevremenim izborima sve do predsedničkih kada je uzurpirao svu vlast.

Tako da je prvi korak najteži. Uz to da se pobednička koalicija ne raspadne pre nego što se napravi drugi korak.

Peščanik.net, 17.08.2021.

Srodni link: Dejan Ilić – Misterija jedne kolone


The following two tabs change content below.
Vladimir Gligorov (Beograd, 24. septembar 1945 – Beč, 27. oktobar 2022), ekonomista i politikolog. Magistrirao je 1973. u Beogradu, doktorirao 1977. na Kolumbiji u Njujorku. Radio je na Fakultetu političkih nauka i u Institutu ekonomskih nauka u Beogradu, a od 1994. u Bečkom institutu za međunarodne ekonomske studije (wiiw). Ekspert za pitanja tranzicije balkanskih ekonomija. Jedan od 13 osnivača Demokratske stranke 1989. Autor ekonomskog programa Liberalno-demokratske partije (LDP). Njegov otac je bio prvi predsednik Republike Makedonije, Kiro Gligorov. Bio je stalni saradnik Oksford analitike, pisao za Vol strit žurnal i imao redovne kolumne u više medija u jugoistočnoj Evropi. U poslednje dve decenije Vladimir Gligorov je na Peščaniku objavio 1.086 postova, od čega dve knjige ( Talog za koju je dobio nagradu „Desimir Tošić“ za najbolju publicističku knjigu 2010. i Zašto se zemlje raspadaju) i preko 600 tekstova pisanih za nas. Blizu 50 puta je učestvovao u našim radio i video emisijama. Bibliografija