Makedonija posle 21 godine nezavisnosti

 
Makedonija ostaje van fokusa interesa regionalnih medija, osim kada se dogodi nešto bizarno ili dramatično. Zato se proteklih 20-ak godina, od raspada bivše federacije, o Makedoniji pisalo/govorilo najviše za vreme oružanog konflikta iz 2001. godine, a i poslednjih godina povodom kontroverznog projekta poznatog pod imenom „Skopje 2014“. I uvek u kontekstu međuetničkih odnosa i jačanja (pretežno makedonskog) nacionalizma. Ono što regionalnu javnost nije zanimalo je sve ono što se dešavalo u međuvremenu. Drugim rečima, sva dešavanja se obično analiziraju izvan konteksta, a često se dogodi i da se posledice prikažu kao uzroci. Čak i dobrim poznavaocima makedonskih prilika promakne kontekst, pa su zato zaključci površni i na nivou uobičajenih fraza.

Iako 2012. nije jubilarna godina kada je u pitanju nezavisnost, dobar je trenutak da se napravi sažeti osvrt na ono što se dešavalo u vreme dok je ostalim delovima regiona harao rat i ostavljao užasne posledice. Makedonija je, uz Bosnu, bila jedina republika bivše Jugoslavije koja se nije pripremala za ono što je već izgledalo neizbežno – raspad federacije i uspostavljanje nezavisne države, i oružanim putem ako je neophodno. Dok su se u drugim republikama održavali referendumi, izvodile ustavno-pravne promene u pravcu osamostaljenja, reorganizovala teritorijalna odbrana (kao deo oružanih snaga), policija ili čak uvodile paravojne formacije, Makedonija je pasivno čekala ishod. Sada već pokojnom prvom predsedniku Gligorovu čak i danas mnogi zameraju to što se više bavio spašavanjem Jugoslavije, nego utemeljenjem nove države. Ipak, nezavisnost je došla bez ikakvih sukoba i žrtava, a Badinterova komisija je bila potvrdila da jedino Makedonija, uz Sloveniju, ispunjava sve uslove za međunarodno priznanje. Ali to je bio samo početak jednog dugog puta koji još nije završen.

Dvadeseta godišnjica nezavisnosti Makedonije, u septembru prošle godine, bila je u znaku podizanja ogromnog spomenika Aleksandru Makedonskom. U međuvremenu, Skopje je postalo grad sa najvećim brojem spomenika po glavi stanovnika, a sam fenomen se proširio celom zemljom. Jedan kolumnista je duhovito primetio da se povećao broj posetilaca iz Japana, zbog želje da nauče kako na tako mali prostor može da stane toliko građevina. Na prošlogodišnjoj proslavi, predsednik Ivanov je u svom govoru istakao kako će od sada i duh Aleksandra bdeti nad sudbinom zemlje. Ako su se ranije mnogi krstili i pozivali na Boga/Alaha i na duh Okvirnog sporazuma iz 2001, sada se društvo čuvara povećalo. Spektakl nije izostao ni ove godine, za 21. rođendan nezavisne Makedonije. Otvoren je spomenik svim palim herojima za Makedoniju, a deo tog kompleksa čini i boginja Viktorija (prikazana kao anđeo sa ženskim licem).

Centralna svečanost održana na novom stadionu u Skopju je bila najavljivana kao svenarodni muzički događaj. Na čelu izvođača makedonskih pesama iz bivših jugoslovenskih republika, pojavio se i Dado Topić: otpevao je (na jedvite jade, jer ostario je i naš Dado, kao i svi mi koji pamtimo ta vremena) staru pesmu o Makedoniji – „tamo gde večno sunca sja“ i o „zemlji koju volim ja“. Fenomen Makedonije i dominantnog nacionalizma je, zato, pomalo bizaran jer malo bi koja država proizašla iz bivše Jugoslavije slavila uz dozu jugonostalgije. S druge strane, nije se krilo da je bilo puno problema da bi se izvođači albanske nacionalnosti privoleli da nastupe na svečanosti. Kao razlog su se navodili mali honorari i nezadovoljstvo zbog toga što se gostima iz regiona nudilo mnogo više. Da su razlozi ipak dublji videlo se na samoj proslavi, kada je nekolicina mladih pevača albanske nacionalnosti bila dočekana zvižducima, skandiranjem „Makedonija, Makedonija“, ili čak spontanim pevanjem popularne pesme „edno ime imame, vo dušata go nosime“. Ova proslava je bila samo još jedna ilustracija dubokih identitetskih problema sa kojima se suočava Makedonija, i zbog etničkog rivaliteta i zbog nametnutog spora oko imena države i nacije.

Dan nezavisnosti je u stvari dan održavanja referenduma na kome su 8. septembra 1991. godine građani glasali o istupanju iz bivše Jugoslavije (koja je praktično već prestala da postoji nekoliko meseci ranije). Ako se dan po jutru poznaje, onda je i referendum nagovestio teška iskušenja. Rezultat je bio ubedljiv, ali samo na prvi pogled: više od 95 odsto onih koji su izašli na glasanje bilo je za nezavisnost, ali ukupna izlaznost od 72 odsto je pokazala i nešto drugo. Albanci iz Makedonije su još uvek gledali preko granice i priželjkivali „integralno rešenje albanskog pitanja“. Njihova kolektivna odluka je bila bojkot referenduma o napuštanju Jugoslavije, a kasnije, u novembru 1991. usledio je i bojkot glasanja prilikom donošenja prvog ustava, od strane poslanika albanske nacionalnosti. Kao i u nekim drugim bivšim republikama, tako je i referendumsko pitanje bilo „okruglo pa na ćoše“. Činilo se da makedonsko vođstvo ne veruje građanima da će masovno podržati nezavisnost, pa je referendumsko pitanje bilo bizarno: „Da li ste za suverenu i samostalnu državu Makedoniju, s pravom da stupi u budući savez suverenih država Jugoslavije?“ Ma kako bilo, od tog septembra 1991. godine, Makedonija je zakoračila na put samostalnosti.


Konflikt u bivšoj Jugoslaviji: Tri čuda

Makedonija je bila poslednje čudo na teritoriji već raspale zajedničke države. Renomirani istraživač mira i konflikta, Hakan Viberg, govorio je o postojanju tri čuda na teritoriji već raspale države. Prvo čudo je bilo odloženi početak nasilja u Bosni i Hercegovini sve do proleća 1992. Drugo čudo je bilo vezano za nenasilni otpor na Kosovu na čelu sa Ibrahimom Rugovom. Nasuprot drugačijim indikacijama, Rugova je dugo uspevao da održi kurs i kontrolu nad jastrebovima u svojoj sredini. Flertovanje međunarodne zajednice sa Miloševićem zbog Dejtonskog sporazuma, kao i porast UČK, neizbežno su doveli do kraja neprijateljske koegzistencije na Kosovu. Oružani sukob je veoma brzo eskalirao, a intervencija NATO snaga se dobro uklopila u sveukupnu spiralu nasilja.

Treće čudo je bila makedonska “oaza mira”, koja je u sebi spajala model multietničke koegzistencije (uključujući i vladajuću koaliciju u kojoj je učestvovala i stranka Albanaca) sa unikatnom misijom UN u obliku preventivnog raspoređivanja snaga. Tih godina Makedonija je bila percepirana kao uspešni slučaj prevencije sukoba. Deset godina kasnije je popustila usled pritiska regionalnih konflikata, a da nije ni imala istinske šanse da se okrene svojim unutrašnjim protivrečnostima i izgradnji demokratskog poretka. Uticajne analize su sve vreme zagovarale simplifikaciju i vivisekciju problema, koji su bili prikazivani u malim delićima, tako što se velika i kompleksna slika gubila iz vida. Godine 1991. samo mali broj posmatrača bio je u stanju da identifikuje neksus prepletenih konflikata. Viberg je predložo jednostavnu, ali inteligentnu šemu triju međuzavisnih konfliktnih trougla (severni, centralni i južni), u kojima su Srbi bili predstavljeni u jednom uglu. Severni trougao je sadržavao odnose između Hrvata, Srba i Slovenaca. Centralni je uključivao Srbe, Hrvate i Bošnjake. Južni je obuhvatao Srbe, Albance i Makedonce. Svaki od ovih trouglova imao je svoju formaciju, strukturu i dinamiku konflikta, ali su svi bili međuzavisni: ono što se dešavalo u jednom od njih imalo je uticaj na ostala dva.


Makedonski konflikt: deo jugoslovenskog obrasca, ali na drugi način

Makedonija je izbegla direktno učešće u disoluciji Jugoslavije, ali je ipak bila deo regiona obuhvaćenog nasiljem, uprkos tome – ona nije bila u fokusu interesa. I ono malo pažnje koju je dobila je bilo posledica situacije u Bosni i CNN-efekta koji je nastao zbog toga, kao i zbog nacionalističke reakcije Grčke na pojavu nove države sa imenom koje je bilo viđeno kao atak na grčku nacionalnu istoriju. To je pomoglo da se apel predsednika Gligorova čuje u Ujedinjenim nacijama: plavi šlemovi su bili raspoređeni još pre pojave bilo kakvog nasilja. Tako je bio stvoren imidž “oaze mira”, na uzajamnu korist.

Nacionalne elite su se mogle pozivati na de facto međunarodno priznanje države koja je prolazila kroz velike muke, dok su međunarodni igrači popravili deo svog narušenog ugleda, kompenzirajući za ono što su pogrešno uradili ili nisu uradili u Hrvatskoj i posebno u Bosni i Hercegovini. Misija UNPREDEP-a je postala paradigmatski slučaj preventivnog peacekeepinga i izvor ponosa usred regiona poznatog po ratnim zločinima i stradanjima.

Stvarnost je, svakako, bila drugačija. Zemlja se suočavala sa skoro beskrajnom listom problema (skoro nepostojeća ekonomija, siromaštvo, nedostatak državnih i demokratskih tradicija, ne uvek prijateljski nastrojeno susedstvo). Nošenje sa problemima je išlo relativno dobro, bar u početku, što je većinu stranih posmatrača iznenadilo; padale su opklade da zemlja neće opstati ni tri meseca. Ali problemi su se počeli produbljivati. Međunarodni posmatrači su sve češće govorili o “eksplozivnoj makedonskoj salati”, misleći pri tome na unutrašnju etničku konfiguraciju (65 odsto Makedonaca, 25 odsto Albanaca i 10 odsto pripadnika ostalih manjina). U periodu od 10 godina, Makedonija je bila domaćin armiji predstavnika najrazličitijih međunarodnih organizacija, čiji su se projekti fokusirali na prevenciju i rešavanje konflikata, međuetničkom dijalogu, multikulturalizmu i slično. Dominirao je klasični kliše o međuetničkoj netrpeljivosti, dok su se sasvim ignorisali socio-ekonomski uzroci konflikta u slaboj državi. Finansijska pomoć nije stizala ni od kuda, osim u vidu NGO grantova.

Iluzija miroljubivosti i činjenica da su makedonski akteri bili uglavnom viđeni kao “dobri momci” imalo je dvojni efekat na društveno i političko ponašanje. To je imalo stimulativni uticaj, pa su se društveni akteri trudili da žive prema dobrom imidžu koji je međunarodna zajednica velikodušno poklonila. Ali, mir je bio uzet “zdravo za gotovo”: izostala je svest da negativni mir koji se ispoljava kroz odsustvo direktnog nasilja ne predstavlja istinski mir i da se eksplozivni potencijal ipak može aktivirati. Ukratko, ni nacionalni ni međunarodni napori nisu bili okrenuti ka korenu konflikta ili ranom upozoravanju. Konflikt je već bio tu; čekalo se samo kada će doći do nasilja. Malo ko je ikada postavio pitanje da li je makedonski konflikt bio primarno determinisan etničkim konstelacijama.

Istorija dve dominantne grupe (Makedonaca i Albanaca) stvorila je elementarni nivo međuetničke tolerancije, ali pravog suživota nije bilo. Dve grupe su živele (a i dalje žive)  jedna pored druge, kao dva paralelna sveta: elementi koji ih razdvajaju (različito poreklo, kulture, jezici, pa i religija) su bili uvek naglašavani više nego ono što ih je spajalo. Ipak, makedonske vlade su uvek bile koalicione, a u njima je jedan od partnera bila albanska stranka. Međuetničko razumevanje je bilo rezultat napora da se obezbedi mir u kući ili kompromisi koji su uključivali i nevidljivu podelu sfere interesa (biznisa, pa i organizovanog kriminala).

Nasuprot dubokim podelama i negativnim stereotipima, teza o “drevnoj, istorijskoj mržnji” između Makedonaca i Albanaca je bila neprimenjiva; duboke istorijske traume nije bilo, ali etno-nacionalistička mobilizacija na osnovu predrasuda je dala slične rezultate kao i u ostalim delovima bivše Jugoslavije. Konfliktna struktura u Makedoniji je bila unikatna samo dok nije sadržavala nasilje. Kada je i taj elemenat ušao u mozaik, sve je išlo po poznatoj putanji.

U takozvanoj “oazi mira” postojala je povoljna klima za organizovani kriminal, korupciju i nelegalnu trgovinu. Ove aktivnosti su često bile i način preživljavanja. U jednom trenutku, zemlja se nalazila u režimu duplog embarga i sankcija (sankcije UN-a prema SR Jugoslaviji i unilateralni ekonomski embargo koji je Grčka uvela zbog spora oko imena). Pored kriminala i korupcije pod državnom zaštitom, postojala je i aktivna mreža nedržavnih struktura koje su se bavile nelegalnom trgovinom oružja, narkotika, pa i ljudima. Etno-nacionalistička agenda je bila upotrebljena da bi se stvorio bolji imidž za biznis s oružjem. Čitava regionalna slika, kao i kolaps Albanije u 1997. godini, stvorili su “idealnu mogućnost” za ovaj biznis. Što veći broj ratnih frontova, to bolje za trgovinu oružjem. Stupanj korupcije je bio presudni faktor koji je doveo do poraza vlade premijera Crvenkovskog na izborima 1998, koji su na vlast doveli nemoguću koaliciju tvrde nacionalističke stranke iz dva etnička tabora. Iza etničko-političke magle o “relaksiranim međuetničkim odnosima”, nastala je de facto podela zemlje na dve sfere biznisa i korupcije. Skandal je bio obelodenjen kada je novinarka zadržana od strane maskiranih članova UČK u selu Tanuševci početkom 2001. godine.


Tačka preokreta 1999: implikacije NATO intervencije na Makedoniju

Konflikti na teritoriji bivše Jugoslavije su imali (najmanje) jednu zajedničku karakteristiku: svi su involvirali više od dve strane u konfliktu, a tzv. “treća strana” je imala transformativnu ulogu. Međunarodni posrednici su redom postajali strane u konfliktima, pa su tako i uticali na njihovu originalnu matricu i dinamiku; radeći to, oni su u najboljem slučaju uspevali da postignu quick fix, određeni rezultat na kraći rok, ali i dugoročno pogoršanje.

Intervencija NATO snaga 1999. godine je bila motivisana, kako se tvrdilo, humanitarnim razlozima, ali implikacije su bile ogromne za čitav region, pa i za ljude koji su bili predmet zaštite. Makedonija je postala “kolateralna šteta” ove akcije. Dotadašnji napori da se dijalogom dođe do međuetničkog suživota su propali za čas. Intervencija je predstavljala tačku preokreta u dinamici unutrašnjeg konflikta. Na primer, 360.000 izbeglica koje je Makedonija primila, i za koje je dobila simboličnu pomoć od zapadnih država, predstavljali su 15 odsto stanovništva države. Preko noći, od oaze mira zemlja se bila pretvorila u place d’armee. Tokom kampanje, makedonska policija je preuzela više akcija u selima blizu severne granice i otkrila ogromnu količinu oružja u tajnim skloništima UČK. U gradovima sa albanskim stanovništvom, na javnim se mestima vršila regrutacija i veliki broj mladih Albanaca je krenuo da se bori na Kosovu. Vlasti su tražile međunarodnu pomoć, ali predstavnici albanske zajednice su tvrdili suprotno: da zemlja nije iskoristila sve kapacitete. Retorika je bila da su Kosovari u Makedoniji kod kuće, a albanski članovi parlamenta su govorili da su legitimni predstavnici izbeglica.

Albanci iz Makedonije su pokazali empatiju prema kosovskim izbeglicama bez presedana, otvarajući im vrata svojih domova. Makedonci su pokazivali pomešane emocije: deo njih je saosećao, sećajući se sličnih egzodusa iz svoje istorije, ali kod mnogih je jačao i strah, pa i čak i anti-albanski osećaji, često pomešani sa anti-NATO i/ili pro-srpskim sentimentima. Simpatije prema srpskoj strani su delimice bile zasnovane na percepciji o “zajedničkom neprijatelju”. Najdublji izvor frustracije je bila izuzetno teška ekonomska i socijalna situacija. I pre intervencije, broj nezaposlenih je bio preko 300 hiljada, dok oko 50 odsto zaposlenih nije primilo platu već mesecima. Broj siromašnih je rastao, a umesto predviđenog ekonomskog rasta u 1999, došlo je do pada od 10 odsto. Glavne rute ka evropskim tržištima vodile su kroz Jugoslaviju pod bombama. Osim toga, decenijama najveći trgovinski partner je bila upravo Jugoslavija, tačnije Srbija i Kosovo.

Tokom intervencije, Zapad je na Makedoniju gledao ne kao na državu suočenu sa humanitarnom katastrofom, nego na branu za izbeglice koje bi inače pohrlile u njihove države. Humanitarna pomoć je stizala mnogo sporije od vojnika, dok su se država i armija suočavale sa bankrotom. General Vesli Klark je smirivao vladu tako što je lično apelovao da se UČK uzdrži od destabilizacije Makedonije. Makedonske vlasti su dale dozvolu za korišćenje vazdušnog prostora, ali u isto vreme broj stacioniranih NATO vojnika je bio tri puta veći od broja pripadnika makedonske armije.

Osim lošeg ekonomskog stanja, krajem 2000. i početkom 2001. godine produbila se i politička kriza, dok su mediji sve češće izveštavali o prisustvu uniformisanih i naoružanih grupa UČK u pograničnim regionima. Iznenađujuća eskalacija nasilja u drugoj polovini februara 2001. godine je šokirala javnost, ali i deo političkog establišmenta. Na početku, vlada je pokušala da opasnost prikaže kao beznačajnu. Ministar odbrane je osuđivao “histerične reakcije”, dok je član nacionalnog Saveta bezbednosti ocenio bezbednosnu situaciju kao bolju nego ikada ranije u prethodnih deset godina. Stav međunarodne zajednice se brzo menjao. Na početku, oružane ekskurzije sa Kosova su bile predmet osude; generalni sekretar NATO, Lord Robertson je ove ljude nazvao “ubicama koje preferiraju metke umesto glasačkih listića” (bullets instead of ballots) i hvalio funkcionalnu multietničku demokratiju u zemlji. No, ubrzo se počelo govoriti o pobunjenicima i borcima za ljudska prava.

Postajalo je sve jasnije da Makedonija neće ostati imuna na sve ono što je već dovelo do haosa i užasa u drugim krajevima bivše Jugoslavije, delimice zbog svojih unutrašnjih slabosti i etničke bezbednosne dileme, ali još više zbog regionalne dinamike i grešaka međunarodnog konfliktnog menadžmenta.


Prema novom “čudu”: kriza iz 2001. godine

I danas ne postoji jedinstven narativ o tome šta se dešavalo 2001. i zašto. Pitanja ostaju otvorena: da li je to bio “montirani okršaj” u čijoj je pozadini bio tajni sporazum o podeli zemlje? Da li je kriza proizašla zbog razotkrivanja kriminalnih aktivnosti ili možda zbog potpisivanja bilateralnog sporazuma o zajedničkoj granici između SR Jugoslavije i Makedonije? Da li su Albanci upotrebili nasilje da bi podstakli dijalog oko finalnog statusa Kosova? Da li je to bio primer “kontrolisanog haosa” da bi se redefinisao ustavni poredak i podigao status Albanaca na nivo konstitutivnog naroda? Da li su u središtu konflikta bile ozbiljne povrede ljudskih i/ili manjinskih prava makedonskih Albanaca? Ove različite pretpostavke, iako se međusobno ne isključuju, ipak ukazuju na divergentna objašnjenja ne samo o tome šta se dešavalo, nego i o tome šta će se ubuduće dešavati u zemlji.

Izuzev “Desetodnevnog rata” u Sloveniji, nasilni konflikt u Makedoniji je bio najkraći i sa najmanje žrtava na čitavoj teritoriji bivše Jugoslavije. Analiza mogućih uzroka otkriva još više paradoksa. U februaru 2001. godine, istraživanja javnog mišljenja su pokazivala da je većina etničkih Albanaca bila relativno zadovoljna stanjem međuetničkih odnosa. Makedonci su imali negativniji stav, ali međuetnički odnosi nisu bili njihova glavna bezbednosna briga. Gotovo svi su se slagali i tada i sada, da su najteži problem vezani za nezaposlenost, siromaštvo i korupciju. I deceniju kasnije, govori se o nameštenom konfliktu, na šta upućuju brojni indikatori i primeri (bitka oko Tetova, Aračinova itd.). Ovo je teza koju je teško dokazati, kao što je bio slučaj u brojnim prilikama u ostalim konfliktima, a za koje se nije saznalo ko je stajao iza određenih akcija i sa kakvim ciljem. Javnost i danas ne zna šta se stvarno dešavalo, pa čak ni to koliko je ljudi brojala armija UČK u Makedoniji ili koliki je broj poginulih sa albanske strane. Ukratko, javnost još uvek nema sve činjenice o krizi, ali je jasno da se kod Albanaca ustoličio mit o borbi za bolju i demokratskiju Makedoniju, dok Makedonci ostaju razjedinjeni oko tumačenja, pa i uzajamnih optužbi.


Bez završnice

Okvirnim sporazumom i amandmanskim promenama ustava 2001. godine uvedeni su elementi konsocijacije. Time je počela druga faza state-buildinga. Kao što je bio slučaj sa prvom fazom, tako je i ova zasnovana na preskripciji i promenama koje su nametnute spolja. U prvoj deceniji, elite su pratile primer ostalih država u tranziciji: bio je uveden zapadni model liberalne demokratije, a ustav većinom prepisan. Najveći deo njegovih odredbi se odnosio na osnovna ljudska prava i slobode (preuzeto iz Evropske konvencije). Ipak, neki i dalje misle da je upravo taj liberalni ustav bio casus belli. Od 2001. godine pa nadalje međunarodni state-builderi su primenili power-sharing medicinu. No, podele su već učvršćene što se može videti i iz sledećeg primera: prema premijeru Gruevskom Makedonci poštuju Ohridski sporazum, ali ga ne slave, dok njegov koalicioni partner uzvraća da Albanci poštuju nezavisnost Makedonije, ali je ne slave. Bez demosa, i funkcionišući na bazi dva zavađena etnosa, Makedonija je fiksirala svoju sudbinu podeljenog društva u kome se etno-kulturni diverzitet preveo u političku fragmentaciju.

Demokratija je zato osuđena da ostane formalna i elitistička sve dok ne dođe do pomaka ka integrativnom power-sharingu ili do okretanja ka liberalnom modelu zasnovanom na jednakosti građana umesto jednakosti kolektiviteta. Kako stvari sada stoje, uz senku moguće podele Kosova, Makedonija sve više postaje federacija, ali to nema ko da joj kaže.

 
Peščanik.net, 06.10.2012.