Srbija jedva da ima i običnu diplomatiju, te je nerealno očekivati razumevanje potreba za višim nivoom konstantnih diplomatskih aktivnosti i prednostima pametne diplomatije, takozvane meke moći, kojom se ciljevi ostvaruju temeljnije i dugotrajnije, ali koja zahteva isti takav, temeljniji i dugotrajni pristup. Za početak, doduše, neophodno je uopšte imati ideju o tome šta predstavlja državnu politiku, nešto što je daleko od srpske političke realnosti podjednako koliko i neuhvatljivi, stalno obećavani ekonomski boljitak. A tamo gde nema ideja, ne manjka neznanja i gluposti. Poslednji primer je brzinsko proglašenje praznika svetih Ćirila i Metodija za državni praznik.
Novoprofiteri nacionalizma, posebno oni iz sfere kulture, očigledno su smatrali da prethodni naraštaji nisu shvatali značaj ovog praznika, pa su pohrlili da svoje „otkriće” nametnu nemuštom srpskom građanstvu. Poput Donalda Trampa, koji na sličan način „otkriva” svima dobro poznate stvari, i naši novoprofiteri su pomislili da će ih njihovo „otkriće” učini omiljenijima tamo gde treba i preporučiti ih za još udobnije uhleblje.
Sveti Ćirilo i Metodije, takozvani apostoli Slovena, predvodili su vizantijske misije širenja hrišćanstva među Hazarima i na Balkanu, gde su postigli najveće uspehe 70-ih godina 9. veka. Ova lingvistički i diplomatski izuzetno talentovana braća iz Soluna, a posebno Konstantin koji će kasnije uzeti monaško ime Kirilo (početno slovo krštenog imena se po pravilu uzima kao početno slovo monaškog), osmisliće i prvo slovensko pismo glagoljicu i prevesti Sveto pismo i liturgijske knjige na slovenski – sve sa ciljem da se u vizantijsko hrišćanstvo prevede bugarski kan Boris. Posle više godina pametne diplomatije, Boris se pokrstio 864. ili 865. uzevši ime vizantijskog cara Mihaila koji ga je – na daljinu, iz Carigrada – krstio i time uveo Bugarsku u krug vizantijskog hrišćanstva i uticaja ovog moćnog carstva. Stoga ne čudi što je 24. maj, Dan slovenske pismenosti, veliki državni i nacionalni praznik u Bugarskoj, koji simboliše dominaciju bugarske srednjovekovne pismenosti i kulture u okvirima slovenskog sveta, tokom kojeg se bugarski predsednik obično obraća građanima sa izveštajem o stanju nacije.
Ono što, međutim, treba da čudi jeste nepoznavanje sopstvene istorije koje pokazuju njeni samoproglašeni čuvari u Srbiji. Za razliku od „apostola Slovena”, srpska crkvena i ne samo crkvena tradicija bila je uvek usredsređena na „apostola” Srba, svetog Savu, pa je i samo srpsko pravoslavlje uvek imalo posebnu specifičnost, zbog čega je i nazivano svetosavljem. Zbog čega se ta srpska jedinstvenost, i to pozitivna jedinstvenost, prekriva i zamenjuje nekom tuđom opštošću, možda nije jasno ni onima koji su se za ovaj praznik borili. Jer teško je igrati kolo kada u njemu nema nikoga osim tebe…
Dok se srpski „kulturni” političari zaluđuju izmišljanjem praznika, pametna diplomatija na Balkanu se odmotava svuda oko nas. Činjenica da balkanske teme više nisu u primarnom fokusu velikih sila može biti uteha građanima Balkana, ali to nikako ne znači da je velika diplomatija nestala iz ovog regiona, niti da je ukinuta potreba za unutarbalkanskom diplomatijom. Upravo suprotno – kulturna diplomatija i meka moć dominiraju novom balkanskom igrom, za koju Srbija kao da nema interesa. A trebalo bi.
Nova američka administracija prožeta je duhom religijskog konzervativizma. Jedan od primera ispoljavanja tog novog duha je imenovanje nekadašnjeg republikanskog guvernera Kanzasa i predavača poljoprivrednog prava na Univerzitetu Kanzasa Sema Braunbeka za posebnog ambasadora za međunarodne religijske slobode. Religijske slobode u Americi podrazumevaju obezbeđivanje prava svakom pojedincu da njegova vera ne sme biti narušena državnim merama, ali u međunarodnoj politici reč je pre svega o podršci najbogatije zemlje na svetu slobodnom ispoljavanju vere i očuvanju religijskih ustanova i spomenika. U tom kontekstu, ambasador Braunbek je pre desetak dana obišao Vaseljensku patrijaršiju u Istanbulu gde je od turskih vlasti zatražio otvaranje Teološke škole na ostrvu Halki. Odatle je otišao u Grčku, obišao Svetu Goru, Bukurešt, Sofiju i Moldaviju. Poseban utisak na njega je ostavila monaška zajednica na Svetoj Gori i prebogati arhiv manastira Vatopeda koji ga je ugostio. On je istakao značaj ove jedinstvene monaške republike, i to samo nedelju dana nakon što je papa Francisko bio u poseti Bugarskoj i Severnoj Makedoniji. Srbija, očigledno, nije imala šta da pokaže. Ili su srpski „kulturni” diplomati imali drugog posla.
Autor je redovni profesor Filozofskog fakulteta i upravnik Centra za kiparske studije.
Peščanik.net, 28.05.2019.
