Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

U poslednjoj emisiji „Utisak nedelje“ gledali smo predstavu kolektivne neuroze koju se odlično odigrali Oljini utisci i gosti u studiju. Videli smo odraz raspojasane radikalske distopije koju je do detalja izgradio Aleksandar Vučić. Kritička javnost se kompulzivno bavi njenim opisivanjem, što je već postalo pomalo dosadno, jer tom opisivanju nema kraja. Svaki dan donosi novo mrcvarenje ljudi koji žive u Vučićevoj Srbiji. Verovatno mnogi ne znaju da je pre neki dan Vučić predstavnicima Narodne banke Srbije, inače nezavisne institucije, zabranio da učestvuju na ekonomskom forumu u Bečićima. I naših predstavnika tamo nije bilo. A zašto je to zabranio? E, zato što je taj forum organizovao nedeljnik NIN! Već sutra će biti novih trauma za zdrav razum, a izlaz iz takve vladavine nije na vidiku.

Postoji samo jedno važno pitanje. Kako izaći iz Vučićevog pakla? Da li imamo unutrašnjih snaga koje mogu pobediti, kada bi on pristao na pristojne izbore? A znamo da neće, ako ga neka viša sila ne natera. Znamo da nema dovoljno ljudi na ulicama koji bi ga prinudili da odstupi. Ako se sve opozicione aktivnosti stave na gomilu, ne propustivši nijednu, uključujuću i nekoliko slobodnih medija i odbranu habitata na Staroj planini i građansku odbranu Topličinog venca i lokalnih zajednica, čini mi se da ih nema dovoljno za pobedu, bilo na izborima bilo za revoluciju o kojoj sanja Jovo Bakić.

I pre Vučića je srpsko društvo bilo slabo i nije uspevalo da se bez spoljašnje podrške izvuče iz autoritarnog i zločinačkog režima Slobodana Miloševića. Zašto bi to moglo danas, kada su opozicione stranke i nevladine organizacije neuporedivo slabije od ondašnjih. Ako se prisetimo koliko je opozicija 2000. bila pomognuta spolja, nije teško zaključiti da bez spoljašnje podrške Srbija ne može uspeti da sopstvenim snagama sruši Vučićevu kulu lične vlasti. Peti oktobar nije bio moguć bez dogovora dve najveće svetske sile – Rusije i SAD, da Milošević mora da ode. Ne treba zaboraviti posetu ruskog ministra spoljnih poslova Igora Ivanova, koji se pojavio u predvečerje 5. oktobra i rekao Miloševiću da prizna pobedu Vojislava Koštunice. Treba verovati bivšem američkom ambasadoru u Beogradu Vilijamu Montgomeriju da su SAD u rušenje Miloševića uložile 100 miliona dolara. A i bombardovali su nas pre toga; bilo je teško, ali ipak su se mnogi zapitali kako se to baš nama desilo. Tome treba dodati i to da su Miloševićeve službe, i policija i vojska, bile istrošene maltretiranjem na Kosovu i nesuvislim ubistvima i da su jedna za drugom okrenule leđa Miloševiću, odbijajući da intervenišu protiv građana. Kada se sve to sagleda, jasno je da su ondašnja i sadašnja situacija potpuno različite i neuporedive.

Traženje izlaza iz sadašnje situacije obeshrabruje politički perpetuum mobile, to neprekidno vraćanje istih problema, pa i istih političara. Opet se borimo protiv autoritarizma, a za pravnu i demokratsku državu. Za to smo se borili i za vreme Miloševića, a za to isto se borimo i danas, protiv lične vlasti Vučića, bivšeg Miloševićevog ministra informisanja. Ključno je pitanje zašto je demokratija u Srbiji tako krhka biljka, brzo se suši i slabi, da bi se autokratija vratila u gorem obliku nego što je bila. Zašto se stalno borimo za isto i protiv istog? Čini mi se da je ovaj perpetuum mobile samo odblesak istorijske opsesije srpskim nacionalnim interesom koji je nastao još u 19. veku, od obnove kosovskog mita do teritorijalnih pretenzija.

Otkad je u centru međunarodne pažnje „rešavanje Kosova“, Vučić je uspeo da se preporuči da će on to pitanje rešiti i tako je zapravo došao na vlast. Pod spoljašnjom zaštitom je iskoristio Kosovo da već sedam godina jaše i uništava Srbiju i, što kaže Jovo Bakić, ovu zemlju je pretvorio u mafijašku državu gde je na svim nivoima, od mesne zajednice do njega lično, postavio batinaše i razbojničke bande. Ti banditi su srušili gotovo sve civilizacijske tekovine koje su ovde s mukom stvarane. Potpisivanjem Briselskog sporazuma Vučić je uverio međunarodne faktore da je on taj koji će isporučiti priznanje Kosova, zbog čega su ti faktori licemerno zatvarali oči na sve što on iznutra radi. Čak su ga i hvalili kao velikog reformatora i ponekad uzdizali u nebesa.

Sedmogodišnji pregovori su dali neke početne rezultate, ali glavni problemi nisu rešeni. Vučićev plan je bio teritorijalno razgraničenje sa Kosovom, zapravo podela ili razmena teritorija, ali je taj „kompromisni“ plan propao. A on nema nijedan drugi. I sada je sve stalo. Ne zna se ni o čemu bi se nastavili pregovori. To znači da Vučić nije uspeo da reši kosovsko pitanje i da se iza tog pitanja odvijala divlja gradnja njegove lične vlasti i pljačka Srbije. On za to mora da položi račun, u kome je glavna stavka njegova vladajuća glava.

Do propitivanja njegovih lažnih obećanja verovatno neće doći zato što se međunarodni faktori nadaju da će iz njega nešto ipak iscediti i s njim napraviti dil. Oni čekaju da on pobedi na izborima iduće godine, pa da kad obezbedi vlast, u prvoj odini prizna Kosovo. Sve pretpostavke da će nam neko spolja pomoći da se otarasimo Vučića ne dolaze u obzir. Današnji svet više nije onaj stari. Interesovanje za Balkan i proširenje EU je propalo pred drugim problemima koji muče Evropu i „veliki svet“. Tom svetu nimalo ne smetaju autokrati i divljaci kao što je Vučić. Čak im dobro dođe da lakše završavaju svoje poslove, pod uslovom da ne dođe do rata i da se Rusija i Kina preko Balkana ne ugnezde u Evropi. To je valjda još jedini razlog zašto se zapad interesuje za sudbinu Kosova i BiH.

Srpski nacionalni interesi se više ne odnose na Kosovo, sem utoliko što službe i kriminlaci kontrolišu situaciju kako se ne bi uzdrmala Vučićeva vlast. Crkva je legla na rudu, jer i ptice na grani znaju da je Kosovo izgubljeno. Srpski interes se pomerio na glavni zgoditak, o čemu je i Ivica Dačić zapevao u Laktašima: „Republika Srpska je glavni interes Srbije i srpskog naroda. Imamo mi u mitologiji i drugih glavnih mjesta za srpstvo, ali to je istorija, a Republika Srpska je budućnost. BiH nije i nikad neće biti muslimanska, kako to hoće Bošnjaci. Da sad ne pretjerujem, počinjem da ličim na Mileta Dodika“.

Ako se krenulo ovim putem, nećemo se ratosiljati ni Vučića ni nacionalističkih autokratija. Sada znamo da su autokratije inheretna posledica srpskih nacionalističkih pretenzija. Za trajni otklon od takvih pretenzija potreban je revolucionarni zaokret u našim glavma i srpskoj politici. Potrebno je sređivanje Srbije kao moderne, evropske i demokratske države okrenute ka razvoju i saradnji sa svojim susedima. Ponosne na balkansko šarenilo različitih vera, nacija i ideologija. Nisu potrebni duge cevi i jurcanje po ulicama, o čemu je pričao Jovo Bakić. Potrebne su nove generacije političara koji su se dosetili gde je kvaka. Preokret u glavama – to je izlaz.

Peščanik.net, 18.06.2019.

The following two tabs change content below.
Vesna Pešić

Vesna Pešić

Vesna Pešić, političarka, borkinja za ljudska prava i antiratna aktivistkinja, sociološkinja. Diplomirala na Filozofskom fakultetu u Beogradu, doktorirala na Pravnom, radila u Institutu za društvene nauke i Institutu za filozofiju i društvenu teoriju, bila profesorka sociologije. Od 70-ih pripada peticionaškom pokretu, 1982. bila zatvarana sa grupom disidenata. 1985. osnivačica Jugoslovenskog helsinškog komiteta. 1989. članica Udruženja za jugoslovensku demokratsku inicijativu. 1991. članica Evropskog pokreta u Jugoslaviji. 1991. osniva Centar za antiratnu akciju, prvu mirovnu organizaciju u Srbiji. 1992-1999. osnivačica i predsednica Građanskog saveza Srbije (GSS), nastalog ujedinjenjem Republikanskog kluba i Reformske stranke, sukcesora Saveza reformskih snaga Jugoslavije Ante Markovića. 1993-1997. jedna od vođa Koalicije Zajedno (sa Zoranom Đinđićem i Vukom Draškovićem). 2001-2005. ambasadorka SR Jugoslavije, pa SCG u Meksiku. Posle gašenja GSS 2007, njegovim prelaskom u Liberalno-demokratsku partiju (LDP), do 2011. predsednica Političkog saveta LDP-a, kada napušta ovu partiju. Narodna poslanica (1993-1997, 2007-2012).