Foto: Peščanik
„Nego… Imam tog jednog ortaka… Hrvat“, Opšte mesto, 4. epizoda
Premijerka nam je pre nedelju dana ispričala da je njen deda bio Hrvat, „ne Srbin iz Hrvatske, nego Hrvat“. I eto, ona takva, sa dedom Hrvatom, može biti premijerka Srbije – pa nije li to najbolji dokaz da je Srbija otvorena i tolerantna zemlja?
Premijerka je, kao što znamo, pala s Marsa, pa joj ne bi vredelo puno objašnjavati da su mešoviti brakovi u Jugoslaviji bili prilično uobičajena stvar i da „deda Hrvat“ (Srbin, Bošnjak) i nije takav kuriozitet kakvim joj se čini. Ne vredi premijerku podsećati ni na činjenicu da nikada nije izlazila na izbore, da niko nikada za nju nije glasao, da je na premijersko mesto postavljena dekretom najmoćnijeg čoveka u zemlji, te da njeno postavljenje ne govori baš ništa o Srbiji kao takvoj – izuzev da je u njoj moguće sve što se nelegitimno izabranom predsedniku prohte.
Zanimljivije je što premijerka ne vidi da se u otvorenoj i tolerantnoj naprednjačkoj Srbiji protivnicima režima stalno prebrojavaju krvna zrnca. Na primer, samo nedelju dana pre pomenute premijerkine izjave, najčitanije režimsko glasilo je svoje čitaoce podsetilo da je iguman manastira Visoki Dečani „od majke Hrvatice“. Smisao ove napomene naravno nije u tome da se pokaže kako je Srbija toliko otvorena i tolerantna zemlja da u njoj i sinovi hrvatskih majki mogu postati igumani, već u tome da se „neposlušni“ iguman prokaže kao etnički sumnjiv. Nije ni čudo da napada nelegitimno izbranog predsednika, kad mu je majka Hrvatica – to je svima jasna poenta ovog namigivanja.
Naravno, premijerka bi mogla da kaže ono što predstavnici režima u ovakvim situcijama uvek kažu – pa to je objavio jedan privatni medij, kakve to veze ima sa mnom? Ali, nisu u pitanju samo „privatni mediji“ koji „nemaju nikakve veze sa režimom“. U svom nedavnom gostovanju na javnom servisu, premijerkin mentor će na primer reći i i da je predsednik Republike Srpke, Milorad Dodik „sve tačno rekao, na našu žalost“. Šta je to, po premijerkinom mentoru, Dodik „tačno rekao“? Evo šta:
„On je pitao Srbe, pa jel hoćete da vam predsednik vlade bude Albanac? Pa naša je sreća što su Albanci bili nestrpljivi, da su čekali još 15 godina, mogli su da imaju i predsednika i predsednika vlade, direktno uvek izabrano svog. Za celu Srbiju. I za Suboticu i za Beograd. I za Kragujevac i za Kraljevo, baš kao i za Prištinu. Ali su bili nedovoljno strpljivi, nedovoljno trpeljivi… Šta je odgovor dela javnosti, dela onih koji ne mogu da trpe drugačije mišljenje – ej, Dodik, za to što si rekao… treba mu zabraniti ulaz u Srbiju, treba ga uhapsiti.“
Čija je sreća što su Albanci bili nestrpljivi? „Naša“. Čija „naša“? Nas „Srba“. Ali zar predsednik republike, pa makar bio i nelegitimno izabran, nije predsednik svih građana Srbije, bez obzira na njihovu etničku pripadnost? Zar među tim građanima nema i Albanaca? Zar i oni, baš kao i svi drugi građani, nemaju ustavno pravo da biraju i da budu birani? Zar u „otvorenoj i tolerantnoj“ naprednjačkoj Srbiji Albanac ne može da bude predsednik ili predsednik vlade? Zašto ne može?
Naravno, zato što naprednjačka Srbija nije ni otvorena ni tolerantna. U njoj se svakodnevno, sa najviših državnih pozicija, podstiču i razgorevaju najgori etnički resantimani. U njoj se na naslovnim stranama režimskih glasila o Albancima redovno piše kao o „Šiptarima“, a o Hrvatima kao „ustašama“. Njen režim, čak i dok vodi pregovore sa Prištinom, svoje kritičare naziva izdajnicima i „šiptarskim plaćenicima“. Postoji samo jedan način da se izbegne ova salva šovinističke mržnje – apsolutno i neupitno prihvatiti autoritet nelegitimno izabranog predsednika.
Kada su antisemitskog i populističkog gradonačelnika Beča, Karl Lugera, jednom prilikom upitali kako to da stalno govori protiv Jevreja, a istovremeno i dalje neguje prisna prijateljstva sa mnogim Jevrejima, on je navodno odogovorio: „Ja odlučujem ko je Jevrejin!“ U ovom citatu krije se i objašnjenje otvorenosti i tolerantnosti naprednjačke Srbije.
Peščanik.net, 18.08.2018.
