„Agencija za osiguranje depozita je uspešno realizovala prodaju tzv. velikog portfelja potraživanja 8 banaka u stečaju, kao i potraživanja kojima Agencija upravlja u ime i za račun Republike Srbije, u nominalnom iznosu od 1,82 milijardi evra.“
Kratkim, ali efektnim javnim saopštenjem pre skoro godinu dana naša javnost je obaveštena o transakciji nominalno vrednoj preko 210 milijardi dinara. Transakciju je (mada kao ni Agencija, ne pominjući cenu po kojoj je paket potraživanja prodat) kao izuzetno uspešnu odmah ocenio ministar finansija Mali. Izjavio je da je realizovanje prodaje loših, teško naplativih plasmana znak da rešavamo višedecenijske probleme banaka koji su godinama kočili srpsku privredu, da se imovina koja je godinama bila zarobljena vraća u privredne tokove i da se ti resursi ponovo aktiviraju. Nije propustio ni priliku da naglasi da se zahvaljujući tome povećava naša, već famozna stopa rasta. Panegirik ovoj prodaji završio je rečima: „Činjenica da su investitori svoje finalne ponude dostavili u septembru 2020, kada je već uveliko trajala svetska kriza izazvana pandemijom virusa korona, svedoči o nesmanjenom interesu domaćih i stranih investitora za ulaganja u Srbiju… Kada u uslovima pandemije imate konkurenciju u vidu 5 obavezujućih ponuda, među kojima su i ponude svetski respektabilnih kompanija, to svedoči o izuzetno uspešno sprovedenom postupku.“
Kako danas stoje stvari sa ovim velikim i „izuzetno uspešno sprovedenim“ postupkom? Šta javnost i građani Srbije znaju o tome?
Jedno seriozno, ovih dana objavljeno istraživanje VOICE-a (Istraživačko-analitičkog centra NDNV) koje nažalost nije privuklo onoliku pažnju kakvu uveren sam zaslužuje, podseća da se o tome zna vrlo malo, praktično ništa. Dostupne su samo šture, najosnovnije informacije: ko je kupac i po kojoj je ceni pribavio ogromni paket potraživanja.
Kupac je ABL Solvent iz Zemuna. Šira javnost je za ovog kupca prvi put čula kad ju je u novembru prošle godine zaprepastio jer je, mada je bez imovine i gubitaš (završio je prethodnu poslovnu 2020. sa gubitkom, a godišnji prihodi su mu iznosili svega 182.000 dinara) kupio poslovni kompleks IMT na Novom Beogradu za 8,3 milijarde dinara. Nakon te i ova nova ogromna transakcija opet je otvorila i bez odgovora ostavila pitanje – ko je zapravo kupac? Jer to sigurno nije ova mala firma bez imovine, sa lošim poslovnim rezultatima, koja na volšeban način dobija ogromne bankarske kredite neophodne za realizaciju ovakvih poslova.
Cena je 51 milion evra. Takva da neizbežno otvara pitanje ko i na osnovu kojih kriterijuma je procenio da je prihvatljiva za paket nominalno vredan 1.820 miliona evra? Ne samo zato što je reč o manje od 3% nominalne vrednosti, već i zato što je u prodatom paketu potraživanja bilo mnogo, bar 150 onih obezbeđenih hipotekama na vrednoj imovini poput atraktivnih građevinskih placeva na najskupljim lokacijama u Beogradu i širom Srbije. Neke od tih hipoteka bile su pojedinačno vrednije od cene za koju je ABL Solvent dobio ceo paket.
U nastojanju da javnosti pruži više informacija VOICE se, logično, prvo obratio stečajnom upravniku – Agenciji za osiguranje depozita. To, uprkos pozivanju na Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, nije dalo nikakav rezultat. Agencija je ignorisala zahtev i nije odgovorila ništa. Ni obraćanje Privrednom sudu u Beogradu, koji vodi stečajne postupke banaka o čijim potraživanjima je reč, nije dalo mnogo bolji rezultat. Sud jeste odgovorio, ali se odgovor svodio na sledeće: detalji transakcije sudu su nepoznati, jer ugovor o prodaji nije dostavljen sudu.
Dakle, o finansijskoj transakciji u kojoj je imovinu ogromne nominalne vrednosti od 1,8 milijardi evra prodala za manje od 3 odsto te vrednosti, Agencija za osiguranje depozita uopšte nije obavestila Privredni sud. Tokom skoro godinu dana nakon pompeznog saopštenja o prodaji ogromnog potraživanja, Agencija za osiguranje depozita nije se uopšte obraćala Privrednom sudu.
A ta neshvatljiva činjenica nipošto nema samo apstraktan, već naprotiv, apsolutno bitan konkretan značaj. Nema sumnje da je Agencija prekršila Zakon o stečaju (čl. 133) jer se kao stečajni upravnik ogrešila o izričitu obavezu da o prodaji i ceni u roku od 10 dana obavesti stečajni sud. Ali to je manji problem; neuporedivo veći pravi odredba koja predviđa da stečajni sudija mora da donese rešenje kojim konstatuje da je prodaja izvršena i nalaže odgovarajućem registru upis prava svojine i brisanje tereta. I, izričito, da, uz potvrdu o plaćenoj ceni, to rešenje predstavlja osnov za sticanje svojine.
Nije poznato (a s obzirom na okolnosti ne deluje kao verovatno) da li je cena plaćena, ali je sasvim izvesno da od suda nije traženo da to rešenje donese i da ono nije doneto. Nikakva svojina nije preneta, a „izuzetno uspešno realizovana transakcija“ nikad nije realizovana.
Kod takvog stanja stvari bilo bi gotovo cinično Agenciju i ministra pitati koliko je imovine ponovno vraćeno u privredne tokove; koji su to resursi aktivirani i kako; koliko je to doprinelo stopi rasta i šta se desilo sa ponudama svetski respektabilnih kompanija?
Ima smisla samo jedno pitanje: šta još, mnogo gore od evidentnog neverovatnog diletantizma, može da stoji iza ove doslovno skandalozne poslovno-pravne kombinacije, bolje rečeno brljotine? A ako Agencija i ministar koji su o izuzetno uspešnoj, a stvarno nepostojećoj transakciji pompezno dezinformisali javnost nisu svesni da duguju odgovor, na to je dužan da ih podseti javni tužilac. I ako aktuelni tužilac to neće ili ne sme, u dogledno vreme moraće i njega i njih na to da podseti novi.
Peščanik.net, 25.03.2022.
