Proteklu predizbornu nedelju su, između ostalog, obeležili ustaše i Jasenovac. Sve je počelo 10. aprila govorom A. Vučića u Jugoslovenskoj kinoteci, na obeležavanju 75 godina sećanja na žrtve genocida u NDH. Na temu se nakon toga nadovezala Politika, objavljujući opširne izveštaje o hrvatskom poigravanju Jasenovcem i ustašizaciji hrvatskog društva. I mediji u susednoj Hrvatskoj su se bavili desnom radikalizacijom javne scene, govorom mržnje i otkazivanjem učešća Koordinacije hrvatskih židovskih opština, Srpskog narodnog vijeća i Saveza antifašista na državnoj komemoraciji u Jasenovcu 22. aprila.

Vučić je u svom govoru pozvao na okretanje životu, miru, dobrim odnosima sa Hrvatskom i odustajanjem od srpske osvete za ustaški genocid. Ali da li se njegov govor zaista udaljio od srpskog nacionalističkog narativa o Jasenovcu?

Genocid koji je izvršen nad Srbima u takozvanoj NDH (1941-1945) za vreme Drugog svetskog rata od velike je važnosti za razvoj novijeg srpskog nacionalizma i njegov revanšistički odnos prema Hrvatskoj. Pred početak rata u Hrvatskoj 1991, srpska propaganda je obilno eksploatisala traumatična sećanja na Jasenovac i NDH, ubeđujući Srbe u Hrvatskoj i BiH da se istorija ponavlja, „naglašavajući da su Hrvati ’genocidne ubice’ po prirodi i da se tu ništa ne može promeniti“.1

Časopis „Politika Svet“ štampao je aprila 1990. specijalan broj posvećen Jasenovcu. Kako je genocid nad Srbima u NDH poslužio za ideološku pripremu budućeg sukoba, vidimo na osnovu razmišljanja akademika Ljubomira Tadića: „Nevine žrtve, to ’blago naroda’, ne smeju nikada da budu zaboravljene… Nezaborav njegovih žrtava… iziskuje neprestanu budnost pravednih i njihovu odlučnost da nikada ne dopuste reprizu zločina. Ne dopustiti, znači stati na put. A stati na put znači smeti razbojniku pogledati pravo u oči i naterati ga na uzmak. To je jedino opravdanje upotrebe sile…“.2 Amfilohije Radović, tadašnji episkop banatski, na istom mestu ovako je pisao: „Sve dok bude prikrivano i pravdano bratoubistvo… rodoubistvo (genocid) na prostorima ratne, duhom pomračene Endehazije… nema nama niti može biti istinskog mira i pomirenja i bratstva na ovim balkanskim krvavim vododelnicama“.3 Mira zaista nije ni bilo. Srbi u Hrvatskoj, zaplašeni iz Beograda navodnim novim genocidom koji im se sprema, latili su se oružja. A zvanični Zagreb se nije mnogo trudio da ih uveri u suprotno.

Kolektivnom odgovornošću Hrvata za genocid nad Srbima posebno se bavio Vojislav Šešelj, neprikosnoveni lider radikala: „Nikakvim falsifikatima se ne može negirati činjenica da je ogromna većina Hrvata prihvatila i svojski podržavala ustašku državu, pa se tu postavlja pitanje kolektivne odgovornosti celog hrvatskog naroda za genocid izvršen na Srbima“.4 Šešelj je ovaj stav izneo 2002. godine u knjizi Ideologija srpskog nacionalizma, ali se tu zapravo radi o političkim idejama dr Laze M. Kostića, predratnog profesora prava i emigrantskog publiciste,5 čije je ideje Šešelj prihvatio još krajem sedamdesetih godina prošlog veka.

Gotovo iste ideje srećemo i u nedavnom obraćanju tehničkog premijera. Vučić je najpre rekao da je u NDH izvršen genocid nad Srbima, Jevrejima i Romima, ali i to da su „isti izbor, u Drinu ili preko Drine“ Srbi imali i avgusta 1995. godine, kada su bežali iz Hrvatske. Ideja o nepromenjivo genocidnim Hrvatima ostaje na snazi, iako je upravo ta politička predrasuda i dovela do rata, vojnog poraza, a zatim i bekstva srpskog stanovništva sa teritorije Hrvatske u prvoj polovini devedesetih. „Mnogi Srbi su mаštаli o revаnšu… аli srećom to nisu urаdili“, takođe je izjavio Vučić. Možemo naslutiti o kome se tu tačno radi. Da nisu to možda oni koji su godinama bili u vrhu Srpske radikalne stranke, a sada obavljaju najviše državne funkcije? Pohvalno je odustati od revanša, ali u ovom slučaju ne i dovoljno. Ključna propagandna slika o Hrvatima, koja je devedesetih služila za pokretanje sukoba – sa srpske strane – još uvek je prisutna. Hrvatski narod je za Vučića i dalje kolektivno odgovoran, baš kao i za Šešelja, jer NDH „nisu stvorili ni vаnzemаljci, ni Adolf Hitler, već Hrvаti, zа Hrvаtsku, sа jаsnim opredeljenjem dа je onа mogućа sаmo bez Srbа“.

Nekadašnji običaj da se pri pominjanju NDH dodaje ono takozvana – značio je simboličko oduzimanje legitimiteta toj naci-fašističkoj tvorevini. Vučić u svom govoru NDH nijednom nije nazvao takozvanom, što je i razumljivo. Za srpski nacionalizam, baš kao i za nekadašnje (i sadašnje) ustaše, Nezavisna država Hrvatska je uvek bila i biće država – svih Hrvata.

Peščanik.net, 17.04.2016.

Srodni linkovi:

Marinko Čulić – Zatiranje Jasenovca

Heni Erceg – Režiranje laži

________________

  1. Deo šireg citata: „Mada su neki predstavnici srpskog naroda u Hrvatskoj – uključujući pravoslavne episkope – upozoravali da je mala verovatnoća ponavljanja 1941-1945, u stvari da je to nemoguće, srpska propaganda je zasipala auditorijum u Hrvatskoj stravičnim slikama iz prošlosti, naglašavajući da su Hrvati ’genocidne ubice’ po prirodi i da se tu ništa ne može promeniti. Razni propagandni trikovi korišćeni su da bi se hrvatski (i bosanski) Srbi ubedili kako se istorija ponavlja…“. (Rat u Hrvatskoj, 1991-1995, Mile Bjelajac i Ozren Žunec)
  2. Politika Svet, Istina o genocidu nad Srbima, Jevrejima, Ciganima i drugima, exclusive broj 1, april 1990.
  3. Isto.
  4. Dr Vojislav Šešelj, Ideologija srpskog nacionalizma – Naučno i publicističko delo prof. dr Laze M. Kostića, Beograd, 2002, str. 617.
  5. Naravno, nije cela srpska emigracija razmišljala kao Laza M. Kostić, naročito ne onaj deo intelektualaca okupljen oko Saveza Oslobođenje i časopisa „Naša reč“, koji je uređivao Desimir Tošić.