Sve je to licemerno, kaže se povodom dopisa Evropske unije Srbiji u vezi sa sankcijama Rusiji, jer kada oni, EU, uvode sankcije to je jedno, a kada Rusija to čini to je drugo. Prvo je, tvrdi se, u skladu sa međunarodnim pravom, a drugo navodno nije. Isto licemerje i kada su uvodili sankcije Srbiji.

Evropska unija je, međutim, u pravu. Sankcije Rusiji imaju za cilj da je odvrate od mešanja u unutrašnje poslove Ukrajine, jer je Rusija anektirala deo njene teritorije i direktno ili indirektno vojno interveniše na drugom delu Ukrajine. Isto je bilo i sa sankcijama tadašnjoj Jugoslaviji, jer su Srbija i Crna Gora neposredno ili posredno posegle za teritorijom susednih zemalja. Tu je, dakle, reč o upotrebi sankcija kao sredstva odvraćanja. U slučaju Srbije, to su bile sankcije Saveta bezbednosti. U slučaju Ukrajine, Savet bezbednosti ne može da dela jer Rusija ima pravo veta, što ne znači da zemlje koje ne žele ni posredno, a pogotovo ne neposredno da podržavaju rusku agresiju na Ukrajinu, ne mogu da same uvedu sankcije Rusiji.

Ruske uzvratne sankcije su vid odmazde i stoga nisu u skladu sa međunarodnim pravom. Ako se želi poređenje, one su slične srpskom bojkotu slovenačke robe sa kraja osamdesetih godina prošloga veka. Cilj je bio nanošenje štete zbog toga što Slovenija nije podržavala srpsku politiku na Kosovu. To je, naravno, bilo u neskladu i sa zakonima zajedničke zemlje, što je čak i tadašnje srpsko rukovodstvo razumelo, pa ih formalno nije ni uvelo.

Dodatno su agresivne ruske sankcije Ukrajini, jer je njihov cilj balkanizacija te zemlje. Tu je, dakle, reč o gotovo ratnim merama, koje je onda potrebno tako i razumeti. Sankcije Amerike i Evropske unije imaju za cilj da odvrate Rusiju i omoguće Ukrajini da sačuva teritorijalni integritet i demokratsku političku legitimnost. Koliko je to efikasna mera, to je druga stvar.

Isto važi i za sankcije Iranu, ranije Iraku ili drugim zemljama koje ili imaju agresivne namere prema drugim zemljama ili grubo krše ljudska prava. Na žalost, Ujedinjene nacije su nemoćne kada je reč o stalnim članicama Saveta bezbednosti ili njihovim klijentima, što ne znači da su norme međunarodnog prava različite, pa da se u tim slučajevima briše razlika između upotrebe mera odvraćanja i mera odmazde ili agresije. No, po prirodi stvari, odgovornosti Saveta bezbednosti, u slučajevima kada ne može da dela, preuzimaju druge multilateralne ustanove i svaka zemlja pojedinačno. Kosovo je jedan primer koji su mogući ishodi kada je Savet bezbednosti blokiran.

Neprestana retorika o tome kako je Zapad licemeran je zapravo korišćenje linije manjeg otpora. Jer, ruske sankcije mogu da se smatraju legalnim, u ovom slučaju, a da se sankcije Evropske unije ospore, samo ukoliko se smatra da je ponašanje Rusije prema Ukrajini opravdano, bilo legalno ili ne. Kao što se smatralo opravdanim i ponašanje Srbije u Hrvatskoj ili Bosni i Hercegovini. Ukoliko se to želi reći, onda bi to trebalo i reći. Ako se smatra da su osvajanje Vukovara, Karlovca, Cavtata i opsada Dubrovnika opravdani, kao i opsada i bombardovanje Sarajeva i sva etnička čišćenja do genocida u Srebrenici, onda se mogu videti sankcije Saveta bezbednosti kao čin nasilja, kao što se sankcije Rusiji, zato što se njeni ratni ciljevi smatraju opravdanim, mogu kritikovati kao agresivne, a ruske uzvratne sankcije kao opravdani vid odbrane.

Pa zašto onda Srbija da ne pomogne Rusiji tako što će joj smanjiti troškove sankcija koje je sama uvela Evropskoj uniji, a pri tom se i okoristiti? Pogotovo ako se računa da će ruska pobeda u Ukrajini opravdati srpske vojne ciljeve u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, a možda ih, u budućnosti, i ostvariti. Za sada srpska vlada tako ne zaključuje.

Peščanik.net, 26.08.2014.

TEMA – UKRAJINA